Milan Gušavac: Slovo o Vidovdanu (Duhovno – zavetni aspekt)

Zašto je baš na Vidovdan slovo o Srbiji prošlo čitavim slobodnim svetom? Dve godine, 1389. i 1914. objedinjuje jedan datum i jedan žrtveni čin.

Dan svetog Vida, ranohrišćanskog svetitelja upokojenog u Hristu 303. godine naše ere, za vreme cara Dioklecijana – velikog progonitelja hrišćana, slavi se na svim meridijanima, širom hrišćanske i pravoslavne ekumene, i to 15. juna po julijanskom kalendaru. Ipak, nigde se ovaj dan ne praznuje kao u jednoj maloj zemlji na brdovitom Balkanu i u jednoj od starijih pomesnih pravoslavnih crkava – SPC. Svako srpsko srce oseća naboj ponosa i gorčinu pogibije na pomen ovog praznika. Upravo je Vidov dan u našem narodnom predanju najopevaniji u epskim pesmama. Čak predstavlja i kriterijum razvrstavanja pesama po ciklusima. Kao što je za hrišćane Vaskrs praznik koji potvrđuje postojanje istinske vere, dakle činjenice da je o Božiću zaista rođen spasitelj duša naših, tako je i za Srbe Vidovdan praznik koji potvrđuje postojanje „nebeske Srbije“, one čije je temelje postavio Sveti Sava, kao otac naše nacije, koji se slavi na Savindan! Zašto je to tako?

Sveti knez Lazar opredelio se za ono carstvo koje je Sveti Sava svojim delima izgradio skoro dva veka ranije, odričući se ovozemaljskog! Za kneza Lazara nije postojala dilema. Ljubomir Simović je svetom Knezu pripisao sledeće reči: „Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kolika je sila koja mi preti, nego po tome koliku svetinju branim!“. A branio je srpski zavet, isti onaj koji danas nazivamo kosovskim! Taj zavet je kičma postojanja našeg naroda, ona je etalon za količinu svesti i samopoštovanja Srba! Dok bude kosovskog zaveta, biće i nas! On je upravo čvrsto vezan i satkan od tri ključna datuma: dan duhovnosti (27. januar), dan državnosti (15. februar) i Vidovdan (28. jun, sve po gregorijanskom kalendaru). Upravo ovaj poslednji predstavlja krv srpskog bića, vezu ostala dva. Savindan je, naime srce našeg postojanja, dan rođenja nacije, koje pumpa krv u mozak – Sretenje, dan kada je srpski narod odlučno skinuo jaram! Karađorđe Petrović je vožd koji je pre dva veka opravdao Lazarevu žrtvu o Vidovdanu davne 1389. godine, pre čak 625 godina!

Legenda o Vidovdanu utkana je u naš identitet, i nije samo puka istorija! On je jedinstven primer složnog, a u isto vreme i raspolućenog naroda, u borbi Davida i Golijata. Samo 18 godina pre kosovskog Vidovdana, južne oblasti verne caru Stefanu Urošu V Nemanjiću desetkovane su na reci Marici krenuvši u susret Osmanlijama. Uroš nejaki, koji je i dalje stolovao, makar formalno, budući da nije imao potomaka, obećao je presto nasledniku kralja Vukašina Mrnjavčevića. U toj bici na srpskoj strani poraženi su kralj Vukašin (Vardarska oblast), njegov brat despotu Uglješa Mrnjavčević (srpska Grčka) i Dejanovići (Velbužd), što je predstavljalo celokupno plemstvo južnih srpskih zemalja. Taj nesmotren potez koštao je srpsku državnost toga da se srpski barjak slobode od tog trenutka vijorio tek od Kosova na sever i severo-zapad, u Moravskoj Srbiji, Zeti, Bosni i Raguzi. Takođe, deo vlastele se stavio na sranu Turaka, među njima su i vazali: kraljević Marko Mrnjavčević, Konstantin Dragaš… U takvoj situaciji, Lazar Hrebeljanović, Balšići, Vuk Branković i Vlatko Vuković bejahu osuđeni na neuspeh na Kosovom Polju, ali ih to nije pokolebalo u nameri da učine što je do njih kako bi obraz Srbije bio sačuvan, i uspeli su! Nakon Gazimestana, srpske zemlje jedna za drugom bejahu lak plen Osmanlija. Tragedija je da nas slični slučajevi nejedinstva od tad prate kroz čitavu istoriju, uprkos poruke koju šalju četiri ocila, simbola koji ukrašava grb naše države.

Ovaj gest samopožrtvovanja je motiv mnogih junaka za sličnim junačkim podvigom. Neki od tih podviga su: bitka na Čegru slavnog vojvode Stevana Sinđelića 1809., odbrana Beograda majora Dragutina Gavrilovića, Mojkovačka bitka serdara Janka Vukotića i Solunski front Živojina Mišića! Međutim, jedan događaj nije nabrojan. Bez 28. juna 1914. godine, ne bi bilo ni motiva Vidovdana i kosovskog zaveta u tri možda najsvetlija trenutka srpske istorije! Neki taj događaj zovu atentatom u Sarajevu, ali on predstavlja samo narodni bunt protiv suvišne i bespotrebne demonstracije sile. Duh Vidovdana pomešan prkosom jednog Dinarca odigrao je sudbonosnu ulogu u daljem toku naše narodne istorije.

Kao i šest vekova pre Principa, kada je hrišćanska Evropa sačuvana srpskom krvlju, tako je i početkom 20. veka, zaustavljen tzv „prodor na istok“ koji je planiran do Soluna. U oba slučaja Vidovdan predstavlja bedem slobodoljubivosti, koji je dva puta obišao i ceo svet! Svetska istorija pisana je godišnjicom jednog malog naroda, malog po brojnosti, ali po delima velikog! Upravo tog Vidovdana 1914. odmotano je klupko istorije, otvorena je pandorina kutija u kojoj su se susreli želja za slobodom zapadnih srpskih i slovenskih zemalja i naroda, i imperijalističke ambicije daljeg porobljavanja manjih naroda. Mlada Bosna beše organizacija pravih rodoljuba: Vladimira Gaćinovića, Veljka i Vasa Čubrilovića, Bogdana Žerajića, Muhameda Mehmedbašića, Ive Kranjčevića, Trifka Grabeža, Borivoja Jevđevića, Gavrila Principa i mnogih drugih, koja je imala podršku i nobelovca Ive Andrića, pesnika Jovana Dučića, pisca Branislava Nušića, organizacije oficira „Ujedinjenje ili smrt“ – tj „Crne ruke“, kao i udruženja „Narodna Odbrana“. Bio je to širok front koji se zalagao za za razbijanje okova podaništva. Njihovo delovanje najbolje opisuju reči Gavrila Principa: „Pravo je rekao Žerajić, taj srpski soko sivi: Ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi!“ Tako je i bilo! Simbolično, tačno mesec dana posle pucnja u Franca Ferdinanda, bečkog prestolonaslednika, počeo je rat koji se dugo zvao Veliki ili Svetski, jer većeg do tada nije bilo. Kao povod rata, uzet je događaj koji je inspirisan Vidovdanom 1389. Osećate li motiv Miloša Obilića dok raspara sultana Murata?! Ime Gavrila Principa večno živi u srcima svih srpskih rodoljuba, zajedno sa Lazarom i Milošem!

Ipak, podjarmljeni narod ovog puta bio je jedinstveniji, i nakon serije pobeda: Cer, Kolubara, Drina, sve je više dobrovoljaca iz Austro-Ugarske prešlo na stranu Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, dveju srpskih država na Balkanu u želji za oslobođenjem svojih ognjišta. O bici na Mačkovom kamenu ispevana je jedna od najlepših rodoljubivih pesama „Marš na Drinu“. Došli su ubrzo i teški dani, opsada Beograda, napuštanje voljene zemlje, povlačenje kroz Prokletije i Albaniju, prevoz do ostrva Krfa i Vida, kada su nastale i tužne pesme „Kreće se lađa Francuska“ i „Plava grobnica“… Ipak, onaj „Lazarev barjak“ slobode „prešao“ je u ruke majora Gavrilovića u prestoni Beograd 1915. On je tom prilikom izgovorio reči slične govoru „svetog kneza“: „Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“. Zbog siline neprijateljske ofanzive, barjak je ubrzo morao biti „preseljen“ da se vijori na Mojkovcu, o Božiću 1916., u rukama serdara Vukotića! Konačno, vojvode Živojin Mišić i Petar Bojović sa svojim vojskama uz pomoć ostalih saveznika: Francuske, Rusije, Ujedinjenog Kraljevstva, Grčke i Italije, pod vođstvom maršala Franšea Deperea probili su Solunski front pešice, jurišajući u oslobođenje i ne žaleći život svoj! Izabrali su „carstvo nebesko“ kako je i knez Lazar vekovima pre njih, pridruživši se Svetom Savi!

Najhrabriji među njima bejahu sahranjeni na vojničkom groblju na solunskom Zejtinliku. Na kraju, Veliki rat završen je mirom u u dvorcu Versaju, baš o Vidovdanu 1919., na način kao su o njemu sanjali mladobosanci i Gavrilo Princip tačno pet godina ranije – pobedom, oslobođenjem i ujedinjenjem!

Milan Gušavac

catenamundi.rs

Izvor: VIDOVDAN