Марионетска држава Косово у колонији Србији

Наша влада и до сада је обезбеђивала западним компанијама, кроз програм „10.000 евра за свако радно место“, бесплатну радну снагу (овде). Од сада ће, пошто је усвојен Закон о дуалном образовању (вест овде; закон овде) западне компаније у Србији моћи да користе и обавезну дечију радну снагу.

Срби који гледају Пинк и читају Информер мисле да је дуално образовање исто што и некадашње „школе ученика у привреди (ШУП)“ или, доцније, „шуварице“ (усмерено обазовање). Ђавола.

Раније „образовање уз рад“ било је у надлежности Министарства просвете. Сада пак компаније у које ће деца ићи да раде бира и контролише Привредна комора Србије. Раније је нагласак био на учењу – зато деца нису добијала плату. Сада је нагласак на раду – деца ће првенствено радити и за то бити плаћена. Ако при томе нешто науче добро, а ако не – није важно.

Сада ће се и до 80% стручних часова обављати у компанији, при чему деца могу да раде и до 30 сати недељно (пет дана по шест сати; чл. 6). За то ће добијати тек 70% од минималне цене рада (чл. 34).

Чак и у Немачкој јављају се случајеви злоупотребе дечијег рада у дуалном образовању (овде). Имајући у виду раширеност системске корупције код нас, лако је замислити фирме које ће дечији рад бескрупулозно употребљавати за најједноставније и најпрљавије послове:

„Услови (из закона) постављени послодавцима су такви да је сасвим јасно да их сваки послодавац може формално испунити, а да нема гаранције да ће их поштовати. То заправо значи да се послодавцима обезбеђује екстремно јефтина радна снага. Да ли је потребно дуално образовање за чишћење тоалета? За ношење тешких терета? Kолико је заправо праксе потребно да би се научило слагање каблова, када сам послодавац, иначе, изводи једнодневну обуку новозапослених за ово `занимање`? А то ће засигурно бити послови на којима ће се наћи деца у овом режиму рада“ (исто).

„Робовска држава Србија“ – био је назив текста посвећеног безочној експлоатацији радне снаге код нас, пренетог и на ФСК (овде). Стручна јавност, просветни синдикат и опозиција одлучно су били против Закона о дуалном образовању (рецимо: овдеовдеовдеовде или овде). Но, једна воља одлучила је да закон мора бити донет – „мада се иза хира једног човека могу препознати и притисци стране привреде и страних послодаваца, а у циљу претварања грађана у јефтину радну снагу за стране послодавце“ (овде). И закон је донет.

Иста воља вероватно лежи и иза одлуке да јуче отпочну заједнички маневри српске и америчке војске (овде). Наши падобранци скакаће заједно с америчким, а све у склопу ратних напора НАТО да се организује плацдарм према Русији. Но ако бисмо запитали наше власти зашто то чине, добили бисмо одовор да је улазак у амерички строј у тренутку док он вежба напад на Русију израз наше војне неутралности, и да радимо то не зато што смо слаби, већ што смо јаки и паметни.

„Вучић је притиснут, мора. Он тиме купује време за патриотски преокрет“, непрестано понављају родољубиве апологете режима. „Да ли Вучић мора да прима генсеке НАТО-а или империјалне политичаре, доказане србомрсце? Мора. Да ли мора да им износи хлеб и со (као Бајдену)? Не мора“ (овде). Не мора ни да даје изјаве попут: „Не треба нам новац, него америчко знање, односно како да Србе променимо, како да имамо тај ген који они имају“ (овде). Тај вишак типично вазалског ентузијазма управо је оно што показује да ипак није реч о морању, колико о хтењу. 

Што се преокрета тиче, чуо сам процену да ће се најмоћнији човек у Србији преломити „на патриотску страну“ тек када руски тенкови, у каквој контраофанзиви, уђу у Берлин и паркирају се испред Бундестага. Али, да ли ће се до тог времена ишта од Србије сачувати?

Немачки амбасадор у Београду нам је ове недеље поручио да је „услов за столицу Србије у ЕУ столица Косова у УН“ (овде). То је, вероватно, захвалност што је Србија подигла споменик подунавским Швабама у Бачком Јарку – којом приликом је наш председник изјавио да се „не би сложио са црквеним великодостојницима који су о представницима немачке државе говорили као о `нашим гостима`, јер у Србији свако ко је позван није гост, већ домаћин“ (овде). Пошто су, дакле, и Немци овде домаћини, јасно је зашто је Србија једина земља у Европи која враћа имовину фолксодјчерима (овде).

Домаћин је, вероватно, и француски „амбасадор“ у Приштини који нам сада поручује да је помирење Француске и Немачке, после Другог светског рата, „пример који две, недавно раздвојене државе, Србија и Косово, морају преузети и морају уложити напоре да постигну пуно помирење као две суседне државе, потпуно суверене“ (овде). Нисам знао да је Немачка била западна покрајина Француске, од које се отцепила пошто су Немци претходно протерали већину Француза, а преостале староседеоце једно време користили као бесплатни извор органа за пресађивање? Историјске паралеле су чудо.  

Овај мозаик догађаја током протекле недеље, заправо, само рељефно оцртава стварни пложај Србије. На делу њене територије, после војне окупације и протеривања већине Срба који су тамо живели, направљена је – назовимо то правим именом – марионетска држава „Косово“. Остатак Србије стављен је под једну врсту колонијалног протектората САД и ЕУ, а као протектор се након 2012. године све више јавља Немачка.

Видимо како актуелно колонијално намесништво уредно испуњава свој основни задатак садржан у речи од три слова: још. Још државних и економских концесија, још одрицања од суверености, још преумљивања, још покорнија радна снага, још простора за империјалну пљачку, још мања Србија, још марионетских државица…

Изгледа да данас Срби више немају државу. Република Србија је украдена, Република Српска (још) није држава. Да је Србија очигледно престала да буде српска држава види се и по томе што званични Београд активно помаже марионетску власт у Приштини да што брже „интегрише“ – а заправо асимилује – оно што је преостало од косметских Срба. И Недић је био колаборант, али бар није радио на томе да се Срби „интегришу“ у НДХ.

И Београд тешко да је више главни град српске државе. Да неко времепловом доведе Београђане из 1917. године у данашњи Београд већина њих не би могла да прочита ниједну фирму или улични натпис. Мислили би да аутроугорска и немачка окупација никада није ни престала и да још увек траје.

Дакле, на територији Србије имамо марионетску државу и протекторат. И тек када се ослободи Београд, може се размишљати о ослобођењу Призрена. Али, ко да ослободи Београд? Атлантистички агенти од којих једни глуме опозицију, други НВО сектор, трећи независне новинаре, а четврти стручњаке? Принц опозиције који се већ прославио изјавом да се „Вучић смеје док нас гази руском чисзмом“ (овде), а који је прошле недеље рекао: „Ја сам прилично сигуран, да не кажем да знам, да он (Вучић) јесте обећао Русима дипломатски статус за мисију у Нишу, која се зове хуманитарна, али неке чудне активности се са тог аеродрома одвијају“ (овде, 54:12)? Какве сад „чудне активности“!?

Србија се очигледно налази у мрежи чувара атлантистичке идеологије, који су распоређени по свим деловима апарата друштвене перцепције – од медија до универзитета. Тиме се обезбеђује да атлантистичка идеологија буде једини, или макар доминантни начин мишљења у Србији. Тиме се онемогућава да истина продре до друштва, како никада не бисмо сагледали свој стварни положај: ми смо сада колонија.

Није лако прихватити ову истину; и мени се каткада чини да у њој има извесног претеривања. Али, погледајмо још једном шта се десило током протекле недеље: дуално образовање, вежбе с америчким падобранцима, изјаве немачког амбасадора и француског „амбасадора“… – све то само у једној недељи. А зар ће наредне недеље бити другачије?

И тако ће деца наших госпподара постати господари наше деце

Слободан Антонић, ФСК

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*