Љубиша Марковић: Идеал(и) изгубљених вредности

Сада, бити Србин не значи ништа у Србији и било где, а нама значи све! – речи једног “транзиционог момка“.

Некад огњишта сада тржни центри. Уместо породице негујемо тржне центре, децу тамо водимо да у једној конзументско-потрошачкој идили оформе “свој“ систем вредности. А шта је са нашим системом вредности? Да ли смо га и како оформљавали? Ако јесмо, где је сада и какав је?

Сви ми градимо неке своје системе вредности, који су различити и зависни од много фактора (породица, друштво, држава, економско стање,…) и система вредности који нас прати у изградњи. Тај свој систем вредности, опет усклађујемо у једном процесу социјализације са општим системом вредности. Општи систем вредности се опет гради и постоји у зависности од исто тако много чинилаца. Егзистенцијални је уже профилисан и односи се на голи опстанак, у овом случају нашег народа, с једне стране и комплексан је јер укључује све елементе или већину који творе општи систем вредности, с друге стране.

Као деца транзиције, тешко да смо могли изградити валидан систем вредности у претходним турбулентним временима. Ускладити свој систем вредности у условима недефинисаног и магловитог општег система вредности, је била скоро немогућа мисија. Да ускладимо свој систем вредности са чиме, је било питање. Значи у једној сивој зони је постојало много појединачних система вредности, који су (п)лутали у времену и простору а време нам није ишло на руку.

Тако да сада имамо ситуацију где нам је омладина без визије, перспективе и јасно дефинисаних система вредности. Без будућности, расте и развија се у земљи, из које желе сви да оду. Власт све чини, директно и индиректно, да им конфузију повећа. Намеће се лицемерје и лаж као вредности, којима се треба стремити . Па сада тзв елита Србије убеђује нашу младеж, да ЕУ и НАТО немају алтернативе, док нам децу убијају и казују нам да то не раде! Такав став убија сваки валидан суд вредности. Постхумно се обрачунава са нашим прецима, који су имали јасну слику и знали одредити праву вредност, свему. Исто тако су знали одредити право место свакоме у друштву! А ми бирамо оне са којима ни кафу не бисмо смели пити, за наше владаре.

Слобода, отаџбина, породица, народ, родољубље, честитост, морал, вера, црква, традиција, култура, држава, одговорност, верност, искреност, толеранција, трудољубље, доследност, правда, љубав, мир, историја, предање, уметност су темељи на којима почивају друштва, народи и цивилизације. На тим темељима се озбиљне нације у једном природном континуитету само надограђују. То су темељи система вредности који морамо градити у складу са собом, својим окружењем, потенцијалима и могућностима, чак и када нам урушавају општи систем. А шта ми радимо са тим темељима?

Паралелно са свим овим, намеће се систем вредности егзистенцијалног опстанка! Он је истовремено део претходних питања и питање за себе. Сада у Србији и србском народу имамо стање где је општи систем вредности магловит и недефинисан а за неке чак не постоји ни као питање. Где постаје сан и фикција.

Промена ритма и повратак интуитивно одређеном систему вредности и изгубљеним традиционалним вредностима србског народа, постаје императив нашег опстанка. Човекољубље, морал, родољубље, солидарност и социјалност се морају вратити као носиоци система вредности и прави наследници наше културне баштине, историјског, правног и политичког идентитета.

Да би градили и развијали системе вредности, морамо најпре имати државу и морају постојати институције система. Да ли србски народ има државу и да ли су полуге власти у институцијама система или имамо узурпацију власти и институција система, где појединци носе власт са собом? »Ја сам власт!«, вичу сви углас, од Вучића до пандура и општинског ћате.

Повратак достојанства човеку

“…, то је само интернационална борба за изједначавање, борба за апстрактног човека, човека као апстракцију. Ви конкретног човека не познајете, оног од крви и меса, у роду и племену, национално биће човека.“ („О нацији, Философија неједнакости“, Н. Берђајев)

Само у уређеном систему, може човек имати мотивацију у свакодневном животу и носити се са изазовима које собом носи и сусреће се са њима. Може креативно живети и дати нешто више поколењима од пуког преживљавања. У таквом систему се може определити мерило труда и поднетих жртви. А уређен систем између осталог подразумева да функционишу све институције система. Али институције србског, родољубивог система, не страног и неког наднационалног система, који ће нас гушити, нестанку и негирању водити. Наравно, подразумева се да све институције система морају поштовати а не узурпирати право.

Систем и држава Србија на сваком кораку подстичу неједнакост, суровост, примитивизам, безправље, безакоње и нечовечност. У Србији су основна људска права угрожена. О животној средини скоро да нико и не брине. Иронија је да разне НВО-је за заштиту људских права и животне средине, живе врло лепо. Декларативно су сви за заштиту људских права а реално не. Реално се већина тих организација бори за одузимање и оно мало достојанства у човеку и народу србском коначно. Под маском борбе за људска права се убија човек, србство коначно. Оно што их већину опредељује је да су скоро све у служби страних влада и центара моћи и гажења основних људских права и достојанства човека у Србији. Исто тако је њихово деловање у супротности са интересима народа Србије и често субверзивно. У бити су велеиздајници и да имамо државу, требало би им судити, већину забранити, једном речју ту област би требало законом уредити. Разне Соње, Наташе, Оливере и осталу велеиздајничку братију осудити, забранити и протерати као у САД, узети им држављанство на крају крајева. Ако у САД постоји домовински закон, зашто не бисмо и код нас усвојили и спровели такав или сличан закон? Послушајмо и погледајмо само шта нам ради коџа Александар и његови чауши! Мала им власт па још и фантомке навлаче!

У Србији је сада нужно и преко потребно дефинисати национални програм и интересе у свим областима и сегментима друштва. Вратити власт у институције система и ојачати их: војска, судство, милиција, здравство, социјалне службе, образовање,… Повратак поверења у институције система ће остати питање и императив једног народа у нестајању.

На крају исто тако, морамо дефинисати минимум цивилизацијских приоритета у свим областима живота, да би дали тај мали допринос повратку достојанства човеку у Србији. Не сме се човеком бавити само када се приближавају избори. И тада само у категоријама јефтинх ријалити програма конзументско-потрошачког менталитета у предаторској филозофији живота и систему. Где човек више није човек него псеудочовек. Јер сада у Србији србин и народ србски немају никаква права.

Исто тако се мора променити филозофија размишљања, од садашњег „top down-a“ до „bottoм up-a“. Идући филозофијом да се у маломе твори велико, морамо кренути од нас самих, преко локалног, регионалног па до државног нивоа.Тако се гради слободарска демократија а не у очекивању `одозго`, јер се онда гради аутократија и тиранија. Само тако може појединац постати друштвено одговоран и активан чиниоц и политички субјекат (а не објекат). Нису се Милошевић, Драшковић, Чеда, Тадић, Дачић, Динкић, Вучић и остали створили ниодкуда, ми смо их изродили.

“Ко неће сам себе да вара, мора добро да прегне ”, каже пословица стара.

Драги моји, морамо много да радимо, да се крваво знојимо и да отерамо ове преваранте, пробисвете и домаће издајнике, који владају ево већ преко 100 година Србијом. А онда још више рада да исправимо оно што учинише и не учинише! Да кренемо стазом узаном, да престанемо бити земља,“преваре, хајдучије, пира поруге, неверника и некрста ”, вечни сеобници! Да вратимо Србина Србији! Да вратимо част, поштење и достојанство у Србију!

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

ИЗВОР: facebookreporter.org