Lažno jevanđelje oslobođenja

Projekat „evropskog ujedinjenja“ je, očigledno, došao do svog kraja. Pitanje geopolitičke budućnosti Istoka Evrope ponovo je otvoreno

Trideset godina posle „plišane revolucije“, češki premijer Andrej Babiš dočekan je zvižducima i skandiranjem nezadovoljnika. Više od 200.000 okupljenih zahtevalo je ostavku premijera. Ne samo vreme, već i mesto na kome je izviždan premijer ima ogroman simbolički značaj: Narodni bulevar, u centru Praga, „simbolično je mesto slobode i demokratije“. Predsednik nemačkog Bundestaga Volfgang Šojble, jedan od učesnika centralne državne svečanosti povodom ovog jubileja u Pragu, apelovao je na jačanje Evrope i obnavljanje onog optimizma koji je nadahnuo ne samo „plišanu revoluciju“, već i niz događaja koji su kulminirali rušenjem komunističkih, prosovjetskih režima na Istoku Evrope, dodajući svom apelu retoričko pitanje: „Kada, ako ne sada? Ko, ako ne mi?“ Ko će zaista, ako ne Evropljani, obnoviti i ojačati posustalu Evropu, izgrađenu na ruševinama Berlinskog zida i cementiranu Evropskom unijom i Severnoatlantskim vojnim savezom?

Uzgred, lavinu „plišane revolucije“ u Pragu, a nešto kasnije i njene domino-efekte širom tada još socijalističke Istočne Evrope, pokrenula je pogibija jednog studenta, koji se – navodno – zvao Martin Šmit. Sada se ispostavlja da nikakav Martin Šmit nije ubijen (oba studenta s tim imenom su živa i zdrava), a da je ulogu „mrtvog studenta“ – jedine žrtve (nesuđene) revolucije – uspešno „odigrao mladi poručnik čehoslovačke državne bezbednosti ubačen među protestante“.

„Plišana revolucija“ je, drugim rečima, počivala na lažima i kasnijim manipulacijama lažima, što čitavom događaju daje operetski karakter. Ali i operetski događaji mogu da čine istoriju, pogotovu kad se pretvore u tragedije: „Upotreba lažne smrti mladog studenta postala je tako moćna činjenica u manipulisanju masama da je posledica bilo i razbijanje države Čehoslovačke. `Nevino ubijeni Martin Šmit` bio je prvi i najsenzacionalniji virtual novije istorije“ (Slobodan Reljić). Naredni „virtuali“, poput onog u Temišvaru ili bivšoj Jugoslaviji, imali su već svoje krvave epiloge.

IZDANA REVOLUCIJA
Proslava tridesetogodišnjice revolucije nije protekla onako kako se očekivalo – nije bilo ni svečano ni radosno. Pre bi se moglo govoriti o razočarenju. Primer Češke u stvari nije usamljen. Ima li danas nekog razloga za slavlje u čitavoj Istočnoj Evropi? Narodi Istočne Evrope, naglo oslobođeni „komunističke diktature“, nisu procvetali u „slobodi“, kao što su im obećavali prozapadni disidenti i „slobodni“ zapadni mediji, poput Slobodne Evrope. Možda Česi danas, kao i drugi Istočnoevropljani, prema rečima premijera Babiša, zaista „žive u najbolje i najslobodnije vreme u svojoj istoriji“ – „u najboljem od svih svetova“ – ali ne izgleda da su baš svi podjednako oduševljeni time.

Razloge za razočarenje možda objašnjava bivši slovački premijer i disident Jan Černogorski: „Moram reći da u novembru 1989. godine nismo mislili da će novac igrati tako veliku ulogu u društvu. Sada je glavni kriterijum za uspešnost građana novac. Tada su svi, čak i Vaclav Havel, bivši predsednik Čehoslovačke, govorili da NATO i Varšavski dogovor treba da budu raspušteni i da evropske države treba da krenu putem saradnje. Međutim, sve je bilo obrnuto. Češku i Slovačku su uvukli u NATO, a zatim su slovački vojnici morali da idu u Irak. I sada se slovački vojnici nalaze u Avganistanu i baltičkim državama, gde su uvučeni u tenzije sa Rusijom. Mi to nismo tako zamišljali.“ Istočna Evropa je pretvorena u vojni logor NATO-a, u „skladište napunjeno buradima baruta“.

Protest na 30. godišnjicu Plišane revolucije, Prag, 17. novembar 2019.

U pitanju je, očigledno, fenomen zakasnele pameti, tipičan za političare koji su postali bivši. Ako sadašnjost nije svetla, možda ni prošlost, pa i ona komunistička, nije bila tako crna, kao što se to priviđalo u trenucima egzaltacije nastupajućom demokratijom? Sadašnjost svakako nije ružičasta; izgleda da nije ružičasta ni budućnost, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je istok kontinenta postao potencijalno novo ratište. Kasnih 80-tih se, međutim, naziralo nekakvo „svetlo na kraju tunela“ – pristupanje u elitni klub bogatih i slobodnih nacija Zapada. Ko je izdao „plišane ideale“? „Plišana revolucija se dogodila zato što je komunizam usporavao razvoj država u kojima je vladao,“ zaključuje Černogorski, „ali ideali `plišane revolucije` znatno su se razlikovali od onoga što se dešava sada.“ Nije to prva revolucija u istoriji koja je razočarala a potom i pojela svoju decu.

TRANZICIJA U NEPOZNATO
Pozivanje na optimizam i „euforiju 90-tih“ deluje ne samo nerealno već i uveliko deplasirano. Čak i neukusno. Prevarenim i iskorišćenim od strane bivše Zapadne Nemačke, koja se zapravo proširila ia istok i jednostavno ukinula onu Istočnu, osećaju se i njeni bivši stanovnici, koje se i dalje nazivaju „Istočnim Nemcima“. Proces nemačkog ujedinjenja, kako je tada predviđao kancelar Helmut Kol, trebalo je da traje desetak godina; on, međutim, traje i dan-danas. Osim (berlinskog) „zida u glavama“, razlozi za to su, naravno, ekonomske prirode: u tom smislu, dve Nemačke i dalje postoje, a „bilans nakon četvrt veka ujednačavanja je jadan – istok i zapad Nemačke su dva potpuno različita ekonomska sveta“.

Da nije tako, da li bi se nemački birači danas masovno okretali „najradikalnijim i najkonzervativnijim desničarskim političkim partijama i militantnim grupama“, tražeći alternativu za sve odbojniju i nepopularniju liberalnu agendu, otelotvorenu u liku sada već „odlazeće Angele Merkel“? Čitava Nemačka je danas na pragu recesije i, po svemu sudeći, duboke političke krize, verovatno najdublje u čitavom posleratnom periodu. Ovo, prilično sumorno stanje posle nemačkog ujedinjenja još prošle godine sumirao je komentator nemačkog nedeljnika Špigl: „Slavimo, dok ne dođe Alternativa za Nemačku! Proslava jedinstva bila bi tako lepa da se nismo ujedinili. Sad se svake godine moramo praviti da ne vidimo kako se to razvilo u katastrofu…“

Šta se onda stvarno dogodilo na istoku kontinenta pre okruglo trideset godina, ako to nije bio radikalni raskid s mračnom totalitarnom prošlošću, rušenje „komunističke tiranije zla“, veliko oslobođenje i otvaranje puta u demokratiju i slobodu, ka društvima blagostanja kakva su tada još možda postojala na Zapadu? Bivše zemlje „realnog socijalizma“ su pohrlile u kapitalizam; ovaj „prelaz“, od socijalizma nazad u kapitalizam, nazivao se, a naziva se i danas tranzicijom, ali mu se ni sada ne nazire kraj. Nepoznat je i njegov cilj: u kakvo društvo zaista vodi „tranzicija“? Blagostanja na Istoku Evrope sve je manje, a političke podele postaju sve nepomirljivije i sve dublje. Gledano sa Zapada, Istočni Evropljani su i danas (više nego drugi) skloni korupciji i autoritarnim liderima, a obeležava ih i „pogubna nostalgija za komunističkom prošlošću“. Gledano sa Istoka, istočnoevropski narodi su i dalje „drugorazredne nacije“ unutar navodno ujedinjene Evrope – siromašni i zaostali rođaci kojih se oni bogati stide, ili, u oštrijoj formulaciji: kolonije ekonomski bogatijih zemalja zapadnog dela kontinenta, u zajednici u kojoj je ravnopravnost samo fikcija.

UNTEREUROPA, NIŽA EVROPA, POD-EVROPA…
Istočna Evropa, izvesno, nije postala Zapad. Doduše, termin „Istočna Evropa“ izbačen je iz upotrebe, to je kategorija koja se odbacuje i osporava, i koja izaziva kompleks manje vrednosti. Istočnom Evropljaninu, tvrdi nekadašnji poljski disident Adam Mihnjik, i dalje „slama ispada iz cipela“, on je još uvek „jednom nogom u komunizmu, u Aziji“. Uostalom, „ako se držimo nomenklature Stejt departmenta,“ primetila je Marija Todorova, „Istočna Evropa ne postoji, postoji samo Srednja Evropa, a iza nje dolazi Rusija, odnosno Evroazija, kako je danas eufemistički nazivaju.“ To dovodi do čudnog paradoksa: „Sad imamo zanimljivu situaciju – kontinent koji se zove Evropa, koji ima središte koje nije baš skroz Evropa, pa se zato zove Srednja Evropa (kad smo već kod imena, mogli bismo ga zvati i Untereuropa, ’niža Evropa’, Pod-Evropa), njegov zapad je prava Evropa, a istoka nema.“

Lideri zemalja Višegradske četvorke sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, Bratislava, 7. februar 2019.

Problem sa „Srednjom Evropom“ je što je to pojam bez ikakvog stvarnog sadržaja. Na njemu, kako se pokazalo, nije moguće izgraditi neki „autentični (kulturni) identitet“; sam pojam se praktično već sveo na ispraznu nostalgiju za Austrougarskom, na nostalgični „pogled unazad na Kakaniju, sa šlagom i zaher tortom“. Zapravo, „Srednja Evropa“ je predstavljala samo utopijski pokušaj bekstva od neprijatne stvarnosti u romantizovanu prošlost, u prošlost koje nikad nije ni bilo. Za razliku od nje, pojam etnički i verski podeljene „Istočne Evrope“ je realan i postojeći: to je deo evropskog kontinenta između Istoka i Zapada, oblikovan svojim teškim istorijskim nasleđem, koje uključuje i nasleđe socijalizma i velikih multinacionalnih imperija, koji pokazuje „inherentnu nesposobnost da usvoji princip naroda na samoopredeljenje i princip homogene države-nacije, onako kako je on ostvaren na Zapadu“.

KOMADANjE JUGOSLOVENSKOG LEŠA
Utopija iz 80-tih o slobodnom društvu (na zapadni način) se u međuvremenu pretvorila u antiutopiju, u sumornu distopijsku stvarnost; iluzija se najzad rasplinula, a upravo iluzije čine koliko-toliko podnošljivom inače nepodnošljivu realnost. Sve u svemu, današnju situaciju u Istočnoj Evropi sažeto sumira slovenački umetnički kolektiv Lajbah: „Padom Berlinskog zida i komunizma, pobednički kapitalizam je samo odbacio šminku i raširio svoja smrtonosna krila u Istočnoj Evropi, gde su ljudi naivno poverovali u jevanđelje oslobođenja kroz ideologiju primitivnog užitka i konzumerizma. Ulice su danas osvetljene i ulepšane, mrak je nestao, ali svetla na kraju tunela više nema.“

Šta se, na koncu, dogodilo u Jugoslaviji? Jugoslavija nije bila članica Varšavskog ugovora ni deo sovjetskog bloka, razvijala je sopstvenu, samoupravnu verziju socijalizma i stajala na čelu antiblokovskog Pokreta nesvrstanih. To ju je činilo politički relevantnom zemljom u globalnim okvirima, koju su i prijatelji i neprijatelji morali uzimati u obzir – status kojim se ne može pohvaliti nijedna država nastala na njenim razvalinama. Nijedan od njenih potencijala nije iskorišten za stvaranje nečeg kvalitetnijeg i boljeg. „Otac“ je simbolički ubijen, a posle „ubistva oca“, dodaju Lajbah, „svi su se bavili time kako zauzeti njegovo mesto ili barem kako što brutalnije i banalnije raskomadati leš“.

Da li je Jugoslavija tokom stotinu godina postojanja bila „tamnica naroda“, koja je mogla da opstane samo pod čizmom „velikosrpskog hegemonizma“ ili pod „brutalnom komunističkom diktaturom“? „Da je Jugoslavija zaista bila `tamnica naroda`, onda bi – kad su se oslobodili od iste te Jugoslavije – ti narodi procvetali u nešto bolje, razvili se u slobodne i slobodarske narode, a ne u narode ispunjene mržnjom i netrpeljivošću jednih prema drugima, i sigurno ne bi na ovako besraman način iskorišćavali i iscrpljivali sami sebe“ (Lajbah: Mrak je nestao, ali svetla na kraju tunela više nema).

POSLEDNjE OBEĆANjE ZAPADA
Preostaje da zaključimo: „jevanđelje oslobođenja“, u koje su pre tri decenije naivno poverovali Istočni Evropljani, bilo je potpuno lažno, ali im je ta laž omogućavala skroman život u socijalizmu. Oslobađanje od „jarma Moskve“ donelo je jedino novi i još teži jaram: onaj Vašingtona i „kolektivnog Zapada“, Brisela i Evropske unije, koja je, kako opaža srpski geopolitičar Milomir Stepić, bila „samo ekonomsko-politički `revers` transatlantizma i rudiment Hladnog rata“, dok je njena „ekspanzija tokom takozvanog unipolarnog trenutka, u stvari, bila njena `labudova pesma`“; i, ujedno, labudova pesma Zapada, njegov poslednji san i njegovo poslednje veliko obećanje o društvu pravde, slobode i blagostanja.

„Vojno-bezbednosni avers“ te novčanice, njena skrivena istina je NATO, zbog čega nije moguć prijem istočnoevropskih članica u EU bez prethodnog prijema u Severnoatlantsku alijansu. Moguć je, međutim, prijem u NATO bez prijema u EU, kao što pokazuju primeri Crne Gore i Makedonije. I revers i avers, naime, pripadaju jednoj te istoj, lažnoj i bankrotiranoj valuti. Prema definiciji Zbignjeva Bžežinskog, EU nije ništa više od „najvažnijeg američkog mostobrana u Evroaziji“ – a sudbina mostobrana je da posle povlačenja budu spaljeni. Zašto je istočnoevropskim političkim i intelektualnim elitama toliko teško da shvate i prihvate ovu, toliko jednostavnu i očiglednu, istinu?

Američki geostrateg Zbignjev Bžežinski sa zapadnonemačkim kancelarom Helmutom Šmitom, Bon, 3. oktobar 1978.

Na proširenje EU posle „francuskog veta“ konačno je stavljena tačka. Da li će se ono nastaviti za pet, deset, ili petnaest godina i kako će uopšte izgledati reformisana EU, pod uslovom da njene članice uspeju da se dogovore o reformama? Status kvo je naprosto neodrživ. „Jedan značajan političar, Emanuel Makron,“, primećuje poljski list Obserwator Polityczny, „zaustavio je širenje Europske unije na Balkanu, ali nije zaustavio širenje NATO saveza. Danas u Severnoatlantskom savezu postoje države koje je u demokratskoj dimenziji jednostavno teško definisati i koje su zaglavljene između buradi baruta“. Projekat „evropskog ujedinjenja“ je, očigledno, došao do svog kraja. Pitanje evropske budućnosti – a posebno budućnosti Istočne Evrope, dela Evrope sa svojim istorijski uslovljenim specifičnostima – sada je ponovo, hteli mi to ili ne, otvoreno.

Pripadnost Istočnoj Evropi nije nužno hendikep ni nedostatak. Specifičnosti ovog dela Evrope – etničke, religijske, kulturne ili (geo)političke – nije moguće a ni poželjno ignorisati, već ih ubuduće valja ozbiljno i strpljivo uzimati u obzir. Istočna Evropa je oduvek imala ulogu mosta između Istoka (Evroazije) i Zapada (Evrope). Pred istočnim Evropljanima sada ponovo stoje dve mogućnosti: da budu ili subjekat, ili objekat tuđe (zapadne) geopolitike. Istočnoevropski narodi, kao i narodi Balkana, mogu stvoriti sopstvenu i nezavisnu budućnost, ili mogu nastaviti da, kao i do sada, budu samo „moneta za potkusurivanje“, u službi tuđih geopolitičkih interesa. Prva mogućnost porazumeva uvažavanje geopolitičkih realija. Do sada, geopolitika je u Istočnoj Evropi bila „prerogativ atlantističkih krugova“, jer „nije posao vazala da znaju na kakvim osnovama i zbog čega gospodari donose odluke“ (Aleksandar Dugin). Izbor je na njima.

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018).

 

Izvor Novi Standard