КУРТА и МУРТА

Ономад, када је сјахао велики Курта, и када су сви изненађено шватили да чак и код нас можете изаћи на изборе и променити власт, дошло време када би сви радије у дану избора остали код куће (укључујући и мене). Како је заправо до тога дошло? Са горе поменутим, прошли смо невиђене турбуленције. Моје најлепше године (младост), а верујем и већег броја читалачке публике, прохујале су у једном напетом трилер-хорор маниру Брајана де Палме. Хм, Палме? Где ми баш он паде на памет?! Након неких мање лепих догађаја утрчавамо као помахнитали стампедо у период ренесансе- ако ћемо жанровски то изгледа као холивудска романтична комедија, можда и најљигавији филмски доживљај (од почетка знате крај, крај невероватно срећан „као на филму“) и исто тако знамо да је сувише лепо да би било истинито. Мали успон, велики пад. Болан, депресиван до те мере да ако отпутујете негде добро размислите да ли треба рећи одакле сте. Мени једна ствар никако није јасна – да ли ми као нација волимо да мрзимо било кога ко нам диктира шта и како треба да радимо – па га из тог разлога и склањамо. Тако лепо можемо дубоко да уздахнемо и напунимо се енергијом како би што пре замрзели сваког наредног изабраника. Елем, би шта би, прође извесно време, хапшења, много се говорило о сабљама. Господо политичари, маните се сабљи и мачева, нисте им дорасли. Они који су знали да их користе одавно нису ту, по оној старој изреци – све што је ваљало изгинуло је на Косову 1389.год. Чији смо ми данас потомци – то је питање за милион долара, али није тема текста. Дозлогрдила нам брзо и ренесанса. Ми волимо промене али никако не волимо да се мењамо. Тада смо шватили да имамо једног Мурту за кога бисмо најрађе волели да сјаше што је бржемогуће. Ништа страшно, јахао је довољно дуго. Ако се због мојих речи осећате као коњи немојте бити увређени. Коњ је једна од најплеменитијих животиња. Врло интелигентна и може да издржи свашта, па чак да је јашу двоје или троје ако је фрка. Али и коње убијају, зар не? Нови Мурта – реално ушао на мала врата као и сви претходни. Проблем је што мала врата преко ноћи постају Тријумфална капија, уопштено говорећи код било кога ко се дочепа фотеље. Хоће много, нема са чиме, нема са киме. Толико се залауфао да чак ни коњска леђа то више не могу да издрже, а богами ни глава. Реформа је постала вероватно најомраженија српска реч, уколико се не ради о торти. Они неки (није да им не завидим) који су годинама ушушкани по друштвеним фирмама не радећи ништа сем маникира или обилажења локалних пуб-ова, неће реформе. Нису поманитали. Нећу, не волем, дебил и морон постале су најкоришћеније речи нашег вокабулара. Добро, и сељак, али не бих да омаловажавам сељаке, то је још увек часно и тешко занимање. Нормалне вредности – као бити вредан, пожртвован, цењен, поштован, избачене су из речника вероватно још од времена малог Јоже. Е онда драги моји, почнете полако са извесном дозом носталгије да се присећате Курте. Можда код њега и није било тако лоше, чујем говоркања. Нама нико никад неће бити довољно добар – то је сигурно. Можда разлог ипак лежи у нама самима. Можда, ако би саставили бар једну нормалну деценију живота, некако би успели да променимо и речник и размишљење. Можда…

Аутор: Маја Милановић