КРИВ ЈЕР ЈЕ СПРЕЧИО ПОНАВЉАЊЕ ГЕНОЦИДА

Међународна продукција лажи, познатија као Хашки трибунал за бившу Југославију, донеће сутра своју последњу пресуду, пресуду генералу Ратку Младићу. Очекује се да ће та пресуда испровоцирати пословичну хистерију европских, америчких, хрватских и бошњачких друштвено-политичких кругова. Следећих недеља наслушаћемо се и тирада о нужности српског суочавања са прошлошћу, које подразумева прихватање одговорности за геноцид који се није догодио.

Наслушаћемо се вероватно и западним грантовима усиљених покајања Жена у црном, Наташе Кандић, Чеде Јовановића, Гордане Чомић, Саше Јанковића и осталог другосрбијанског полусвета.  Сутрашња хашка пресуда, као и већина тамо донесених, неће бити утремељена на доказима. Докази и чињенице последње је што је интересовало хашке тужиоце и судије, током 24 године постојања ове институције. Сутрашња пресуда биће само нови контингент пропагандног смећа који ће бити истоварен не само личност генерала Ратко Младића, већ и на часну борбу српског народа у последњој деценији ХХ века.

Западни кругови и њихови другосрбијаснки полтрони покушаће да то смеће искористе као средство за рушење Републике Српске. Работа им је узалудна, јер оно у што је грађено крвљу хиљада најбољих српских синова не може се рушити смећем. Посебно не сада, када међународни односи нису такви као у последној деценији XX века.

Да се разумемо, правдати индивидауалан злочин према цивилима и другим групама заштићеним Женевским конвенцијама, а камоли злочин са размерама геноцида, може само ментални болесник. Злочина након заузимања Сребренице је било, али то не само да по својој форми није геноцид, већ није ни највећи злочин почињен у грађанским ратовима на територији бивше Југославије у последњој деценији ХХ века. За појединачне случајеве освете, којима је претходио усташки  стварни геноцид из II светског рата и низ покоља банди Насера Орића над цивилним становништом српских села око Сребренице, као и никад разјашњену улогу Десетог диверзантског одреда ВРС у стрељању ратних заробљеника, генерал Ратко Младић не може да сноси никакву одговорност.

Све што је једна команда војне формације по Женевским конвенцијама била дужна да спроведе у циљу заштите цивилног становништва, ВРС је урадила. Рецимо преко 100 рањених војника Армије БиХ збринуто је у болницама ВРС. У Сребреници није страдало ниједно дете и жена, више десетина хиљада евакуисано их је на безбедну локацију. Са друге стране, управо су цивили били основна мета похода Орићевих банди. Пред очима Насера Орића жив је рашчеречен 12-о годишњи дечак Слободан Стојановић, чија је једина кривица што се отео мајчиној пажњи у збегу и вратио у породичну коћу за свог пса. Још 108-оро деце убијено је у околини Сребренице, док укупан број страдалих превазилази 3000.

У II светском рату на територији БиХ, укључене у састав НДХ, страдало је преко 700.000 Срба. Да ли су Срби могли пристати да живе у независној БиХ конципираној против њихове воље, у којој је клима у међунационалним односима по много чему подесећала на односе у НДХ? Највећи парадокс сутрашње хашке осуде је да ће за геноцид бити проглашен кривим баш онај ко је спречио да се геноцид поново деси.

Темељи историје су чињенице, а не пропагандно смеће, ма колико га била моћна и упорна сила која то смеће просипа. Ако се у ХХ веку родио Србин који ће са нечим моћи да «изађе пред Милоша», онда је то генерал Ратко Младић. Десетине бриљантних војних победа, увек на првој линији фронта, од обичних људи за кратко време створио је војску способну да брани границе несразмне територији коју контролише и спречавање понављање геноцида из II светског рата је оно по чему ће српска историја упамтити Ратка Младића. Када је у питању била одбрана властитог народа, Ратко Младић није респектовао никог, ни плаве шлемове, још мање локалне моћнике попут Аркана и ратнопрофитерских лобија.

Неће проћи много, када ће ветрови историје одувати пропагандно смеће које ће сутра бити бачено на личност генерала Ратка Младића и вратити га његовим креаторима. На свом повратном путу пропагандно смеће Хашког суда трајно ће затрпати многе хероје друге Србије, којима је као рецимо Борису Тадићу, у чије време управљања државом је генерал Младић ухапшен и испоручен Хагу, заиста и место на депонији.

Његош је рекао да «част и брука живе довијека». Ко је част, а ко брука историја ће кад дођевреме дати свој суд. Брука је нажалост и колективна, јер смо народ који је најбоље међу нама предао непријатељу, оном непријатељу који нас упркос великој сили на бојном пољу победио није. Опрости нам за то генерале

Извор: News front

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*