Kosovske suze

Vratimo se na svetosavski put, jasno stavimo do znanja gde je srpska zemlja, gde su srpske svetinje. Zaustavimo suze svetog Kosova i Metohije tako što ćemo se boriti za ono što nam pripada. Izbor je na nama: ili verujmo i izborimo se za ono što je naše da bi živeli kako želimo i volimo, ili ćemo u suprotnom živeti kako bi drugi voleli i dok oni to budu želeli.

Vekovima traje polemika šta je hrabrost i ko su zaista hrabri ljudi. Život nosi mnogo problema, iskušenja, neprijatnih i iznenadnih situacija u kojima je hrabrost neophodna. Oni koji ne posustanu, pokažu odvažnost i suprostave se, mogu sebe sa dosta prava smatrati hrabrim. Ipak sve je to život, logično je da ljudi boreći se za njega nadvladaju svoje strahove. Ali nije uvek pred nama život, nekad nema izbora. U takvim situacijama kada je ono jedino što je ostalo ispred nas smrt, najviše su Srbi i Rusi pokazivali hrabrost.

Kada vremena i situacija ne ostavljaju izbor, kada kukavičluk obezbeđuje zemaljsko carstvo, a samo vera i hrabrost vode u Carstvo Nebesko, pravoslavne srpske i ruske duše nikad nisu imale nedoumica. Samo je istorija ova dva viteška naroda kroz sve vekove prepuna tih divnih primera vere, junaštva i časti. Za takvo činjenje i nepokolebljivu veru i borbu svetosavski narod je nagrađen svetom zemljom Kosovom i Metohijom.

Mnogi kriju svoj kukavičluk braneći se rečima da bi borba i suprostavljanje nepravdi u tom momentu bio prevelik rizik. Nema prevelikog rizika kad su vera, istina i Otadžbina u pitanju. Odustajanje od pravedne borbe je jedini istinski rizik. Predaja pred nepravdom ima samo jedan put, put ropstva i srama. Suprostavljanje nosi samo jedan rizik, da ako nismo dovoljno u veri posustanemo pre konačne pobede. Iskreno i nepokolebljivo suprostavljanje uvek na kraju donosi pobedu.

Pobede istine jesu najvažnije, zato zapad i želi da nas ubedi da su oni pobednici, da nas ubedi da su njihove laži «istina». Ono što oni ne znaju je da pobede nisu osvajanja, nisu otimanja, nisu ubijanja. Pobede su vera, istina i ljubav. One ne dolaze silom i lažima. Ono što je sigurno, do njih se u svakom slučaju dolazi borbom. Zato se i moramo boriti. Ne borimo li se, nećemo zaslužiti pobedu i nastavićemo da živimo u prevarama zapada i njihovim lažnim pobedama. Naravno, za borbu je potrebna hrabrost, a za hrabrost vera.

Osetimo li da u sebi ne posedujemo dovoljno hrabrosti za borbu, znači da smo počeli da gubimo veru. Izgubimo li veru, ostaćemo i bez duše, one duše koja nas vekovima krasi. Upravo one duše zbog koje smo dobili našu svetu zemlju, naše Kosovo i Metohiju. Tako nevernima, Gospod bi nam oduzeo sve što su nam naši časni preci ostavili. To ne smemo dozvoliti, nemamo prava da svojoj deci oduzmemo svetinje, da svoju decu osudimo na život bez smisla.

SUZA KOSOVA

Kraj izvora crni gavran sleteo
Srpskoj zemlji nezvan je doleteo
Mili Bože, nisam ga ni slutio
Izvor vodu moju je zamutio.

Od izvora sveta suza ostala
Molitva za navek mi je postala
Da se čuva, da se pamti doveka
Gde je srpsko srce, srpska kolevka.

Hiljade molitvi Gospode
Pravo u Tvoje srce da pogode
Hiljade spaljenih domova
Samo jedna je
Suza Kosova.

Metohijom crkve su mi rušili
Ali koren nisu im osušili
U njemu je pesma svetlih grobova
A u pesmi srpska
Suza Kosova.

Sa oltara tvog, sam vina popio
Oj Kosovo ravno i Metohijo
Zemljo mila, bićeš moja doveka
Ti si moje srce, moja kolevka.

Hiljade molitvi Gospode
Pravo u Tvoje srce da pogode
Hiljade spaljenih domova
Samo jedna je
Suza Kosova.

Naše Kosovo ne sme da pušta suze. Dužni smo da u sebi što pre probudimo onu iskrenu veru. Probuđeno svetosavlje vratiće nam poljuljanu hrabrost. Tada ćemo nepokolebljivo znati kuda i kako. Nisu prestali da se rađaju Obilići, Sinđelići, Jugovići, Nemanjići… Ne, oni su tu oko nas i u nama, samo ne možemo da ih vidimo dok ne otvorimo oči. Da bi oči videle duša mora da bude ispunjena verom, a to se ne može bez iskrene molitve. Iskrene bar koliko i one naših predaka, koji su svojim moštima oplemenili a svojom krvlju natopili svetu zemlju Kosova i Metohije.

Dokle da Srbin pušta suze za svojom Metohijom, dokle svoju Kosovsku kolevku da mu lome i gaze?Ne može se mirno gledati kako albanske horde skrnave srpske spomenike, pale srpske svetinje, dok uz pomoć zapada pokušavaju da zatru svaki dokaz da je to zemlja svetosavaca. Naravno da kao svetosavci znamo da opraštamo, ali isto tako ne dozvoljavamo nikad da se ponižavamo. Oni koji to dozvole svašta jesu – ali Srbi nisu. To što neki put huljama sa zapada koji se pretvaraju da su nam prijatelji moramo da pružimo ruku i da se rukujemo nije razlog da posle svakog rukovanja ponovo ne prebrojimo prste.

Kukavice se plaše i pre bilo kakve opasnosti. Oni bez vere su u stalnom strahu dok opasnost traje. Svetosavac hrabro prolazi kroz sve opasnosti, prihvatajući situacije i probleme koje ne može da izmeni, puneći ponovo posle njih svoju dušu verom da bi i u budućnosti mogao da prihvati sve nove opasnosti i da ih dostojanstveno prebrodi.

Velika je nesreća kad čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može.(Jovan Dučić)

Ne smemo dozvoliti da budemo oni koji ne znaju šta hoće, a još manje oni koji ne znaju šta mogu. Ako smo i trenutak u nedoumici, to znači da još uvek nismo oni iskreni i pravi svetosavci. Da još uvek nismo dostojni Dušana, Lazara, Miloša – oni nisu imali nedoumica. Ni oni, ni njihovi potomci koji su vratili srpsku svetu zemlju posle pet stotina dvadeset i tri godine onome kome jedino i pripada. Zna se kada Srbin jedino može biti na kolenima, samo onda dok ljubi zemlju svetog Kosova i Metohije.

Zar da opet čekamo vekovima da vratimo veru u duše, zar da generacije prihvataju život u lažima zapada? Ko nam je dozvolio da zaboravimo šta zapadne hijene zaista hoće? Nemamo prava na naivnost, nemamo prava da ćutke gledamo suze Kosova i Metohije. One koji misle da će se zapad zadovoljiti samo time što nas drži u modernom logoru, moramo podsetiti na logor „Oflag 6C“ u Osnabriku. U Drugom svetskom ratu tamo je bio glavni logor za oficire Jugoslovenske kraljevske vojske. Njih više od 6.000 koji nisu prihvatili poraz bilo je smešteno u pedesetak baraka. Izraženo u kvadratima svakom je pripalo četiri kvadrata.

Tada su u logoru bili srpski oficiri a prostor im je bio ograničen. Danas žele da ceo srpski narod bude utamničen u ograničenom prostoru, voleli bi da nas stave i u manji od ona četiri kvadrata. Tada su Nemci bili ti koji su određivali pravila unutar tog logorskog prostora, danas to unutar Srbije koju pokušavaju da nam što više smanje radi EU. Naravno nije bila tada dovoljna tortura kroz koju su sve vreme logorovanja prolazili Srbi. Onda kada je trebalo da budu oslobođeni, „saveznička“ avijacija je fosfornim bombama brutalno bombardovala logor sa srpskim oficirima, spaljujući ga do temelja. Hoćemo li i sada da čekamo neko novo bombardovanje? Možda se ne sećamo onog „savezničkog“ bombardovanja Beograda 1945. Ali, da li smo zaboravili ono od 1999?

Dok razmišljamo šta nam se događa i kako dalje, setimo se još jednom reči uklesanih na spomenik u Osnabriku, gde leže kosti nevinih srpskih oficira:

Putniče kad staneš kraj kostiju ovi` na kolena klekni, glavu dole povi! Ovde leži Srbin, širom sveta hvaljen, u tuđini dognan, zatvoren i spaljen.

Treba li ponovo da dozvolimo da nas ubijaju i pale? Nemamo mi ništa od njihovih lepih reči koje licemerno razmenjuju sa našim političarima. Njihova dela govore mnogo više od bilo kakvih reči. Vreme je da poštujemo sebe i zahvalimo im se na lepim rečima, a sami se potrudimo da vratimo ono što je naše.

Vratimo se na svetosavski put, jasno stavimo do znanja gde je srpska zemlja, gde su srpske svetinje. Zaustavimo suze svetog Kosova i Metohije tako što ćemo se boriti za ono što nam pripada. Izbor je na nama: ili verujmo i izborimo se za ono što je naše da bi živeli kako želimo i volimo, ili ćemo u suprotnom živeti kako bi drugi voleli i dok oni to budu želeli.

Nenad Blagojević

Izvor: svisrbisveta.org