Колико су ђацима неопходни веронаука и грађанско васпитање?

Велику полемику је 2001. године изазвало враћање веронауке у наше школе и по први пут увођење грађанског васпитања. Након 15 година наставе, чини се да дебата о овим предметима изазива жустрину истог интензитета.

Министар просвете Срђан Вербић предложио је да уместо кроз 12 година основне и средње школе ученици изучавају ова два предмета само током четири године основне школе.

Реаговала је Српска православна црква која се противи овом предлогу. То је, међутим, само један ниво неслагања. Други се односе на ефекте ова два предмете и начине на које се они изучавају.

Гости Новог дана телевизије Н1 тим поводом били су професор вероучитељ Стеван Јовановић из Пете београдске гимназије, Бојана Селаковић из Грађанских инцијатива и Илинка Милетић, наставница грађанског васпитања у Основној школи „Ђорђе Крстић“.

Грађанско васпитање тражи отвореност за стално учење

Илинка Милетић каже да је предавач грађанског васпитања од 2001. године и да из свог личног искуства може да каже да је тај предмет веома битан. Она подсећа да је 2011. рађено добро и опсежно истраживање о ефектима грађанског васпитања и верске наставе, чији је наручилац било управо Министарство просвете.

Наставник грађанског васпитања, према њеним речима, мора имати вештине, ширину и отвореност за стално учење. Предавачи притом имају слободу да сами уносе одређене садржаје у наставу. „Заиста вам је дата слобода. Има наставника којима то представља тешкоћу. Већина то нема у свом базичном образовању, и заиста за те људе то предствља тешкоћу „, каже Милетић, али истиче и да је широм Србије упознала изузетне наставнике који су потпуно посвећени предмету.

Она каже да са ученицима има однос поверења и узајамног поштовања. На часовима се, како каже, говори о љубави, и поштовању, како према себи, тако и према другом људском бићу.

Говорећи о порасту вршњачког насиља, упркос настави грађанског васпитања, Милетић каже да је све то одраз друштва. Њени ученици на часу слушају једни друге и воде аргументоване разговоре, али кажу да им је тешко да то примене када изађу ван учионице. Школа нажалост није више главни елемент васпитања, каже Милетић и истиче да су ђаци све више изложени и другим друштвеним околностима.

Веронаука није индоктринација

Вероучитељ Стеван Јовановић каже да став Српске православне цркве о веронауци није мешање у државна питања, али да Црква има право да износи свој став о друштвеним питањима. „Црква је позвана да се брине о друштву, макар о оном делу друштва који припада тој заједници“, каже Јовановић.

Он каже да на часовима верске наставе има велики број атеиста, и да мисли да се на основу изјаве министра Вербића може створити лажна слика да су веронаука и грађанско васпитање некомпатабилни и да раздвајају децу. Јовановић истиче да на основу његовог искуства то није тако.

Јовановић каже да би био веома срећан када бисмо имали у другим темама имали више предмета који се тичу историје религије. Он каже и да ЕУ препоручује да се у настави развија мултикултуралност и толеранција код деце. Сматра и да као добар пример може послужити литвански модел, где постоји предмет „морално васпитање“, а на ученицима је да бирају из ког улга ће да га слушају – конфесионалног или етичког. „То јесте један предмет али остављате могућност детету да га васпитавате у духу религије коју ви као као родитељ исповедате“, објашњава Јовановић.

Он истиче даје први за то да се веронаука укине ако индоктринира људе, али да то није тако. Фокус модерног предавача, према његовим речима, није на уџбенику и он мора да развија критичко мишљење. Нема питања које ученик не сме да постави, каже Јовановић и додаје да је потребно да се читава просветна стратегија усмери ка концепту образовања за живот.

Недостаје нам широка јавна расправа

Бојана Селаковић из Грађанских инцијатива каже да не треба излазити са закључцима пре него што се претходно истражи шта деца треба да науче на часовима грађанског васпитања, шта се жели од тог предмета и шта у њему треба редефинисати.

Она каже да Грађанске иницијативе подржавају исповедање сваке вере, али у домену личног простора, а не као верску наставу у школама. Селаковић додаје да би у школи могла да се изучава историја религије, без задирања у неку врсту личног исповедања вере. Сва деца треба да уче исто, сматра она.

Када је реч о националној традицији, она се, према њеним речима, може изучавати у оквиру других предмета – матерњег језика, историје, музичког и ликовног.

Селаковић каже да је о грађанском васпитању потребна широка јавна расправа у којој би учествовали сви јавни актери, и током које би се из свих углова сагледало шта може да се унапреди.

ИЗВОР: anti-censura.com