KOLIKO ŠTITIMO NAŠA KULTURNA DOBRA: Manastir Žitomislić kao opomena

Svedoci smo političke kampanje primanja Kosova u UNESKO od pre par godina, a koja i dalje traje. Borba za nacionalna dobra, nastavlja se a pitanje koje se nameće svima nama jeste, koliko nam je zaista bitna materijalna kultura? Šta radimo po pitanju njenog očuvanja?                                   

Piše: Ivana Erić, dipl. etnolog-antropolog

Najbolji primer je dao manastir Žitomislić, ali nam je i pokazatelj koliko jedan verski objekat može da utiče na očuvanje verskog, nacionalnog i kulturnog identiteta.
Manastir je sagrađen u XVI veku, nalazi se u dolini Neretve, na putu od Mostara ka Jadranskom moru. Od samog njegovog nastanka, postaje jedan od značajnijih manastira u Hercegovini. Porodica Miloradović-Hrabren bila je ktitor manastira sve do XIX veka.

Borba za opstanak trajala je kroz sve vekove njegovog postojanja. Jedan primer je iz 1716. godine kada su kaluđeri napustili manastir, bojeći se odmazde Turaka.
Manastir je za vreme Turske vladavine, bio kulturno-prosvetiteljski centar. Krajem XVI i početkom XVII veka dolaskom kaliografa u manastir, postaje prepisivački centar.

Ikonostas manastira predstavljao je pravo umetničko delo, rad Hercegovačkog duboresca. Vernici mahom iz Sarajeva i Mostara darivali su manastir u vidu kandila, kadionica, krstova koji predstavljaju riznicu bogoslužbenih predmeta. Srebrni tanjir koji je darivao rođak porodice Miloradovića-Hrabrena slavni grof Sava Vladislavić, jedno je od značajnijih poklona manastiru, na kome je ugraviran natpis iz 1738. godine.

Manastir je posedovao zbirku sa preko pedeset ikona koje su krasile zidove crkve, raznih autora, iz vremena od XVI do XIX veka.
Spomen ploču sa porodničnim grbom postavio je grof Grigorij Miloradović, koja je je bila na Ruskom jeziku.

Kako bi proširili duhovno i kulturno znanje, monasi su često putovali u duhovne centre po Srbiji, Vojvodini i Hilandaru.

Duhovna škola osnovana je 1858. godine, i bila je prva osnovana škola ovog tipa u BiH. Austrougarskoj vladavini smetao je jak duhovni centar u Hercegovini, pa je 1871. godine prestala sa radom. Serafim Perović već naredne godine, 1859. zida zgradu za bogosloviju, iz koje će izaći najškolovanije sveštenstvo toga doba. Slavni srpski pesnik Jovan Dučić, radio je kao učitelj u Srpskoj narodnoj školi, koja je 1918. godine pretvorena u državnu školu, a radila je sve do 1978. godine.

Uloga srpske pravoslavne crkve i samog manastira u teškim vekovima za narod bila je višestruka. Pomagali su i podržavali narod u njihovoj borbi za oslobođenje, pomagali u očuvanju nacionalne svesti. Uvek su bili uz svoj narod, delili su njegovu sudbinu. Narod je u njih gledao kao na vođe, od crkve i njenih velikodostojnika uvek je tražen savet a i pomoć u odbrani svoje zemlje i vere. Zato i ne treba da čudi što se u manastiru pripremao nevesinjski ustanak 1866. godine.

Praznik Blagovesti se praznuje kao manastirska slava, i na taj dan, kao i na Duhove, su se okupljali vernici iz cele Hercegovine. Nakon liturgije, narod je ručao zajedno okupljen oko manastirske trpeze. Praznici, razna sijela, narodni skupovi, imali su funkciju i da sveštenici narodu podižu moral, često propraćeni guslama. Na taj način se prenosila narodna predanja, i usmena kulturna tradicija. Monasi su zapisivali narodne pesme, priče, zdravice.

Austrougarska okupacija BiH, kao i Prvi svetski rat, donela je nove nevolje za ceo srpski narod. Nastojali su da zatvore sve crkvene škole, da se osnuju narodne tj zajedničke škole, u koju ce ići đaci sve tri konfesije. Crkva i narod su se opet našli u zajedničkoj borbi za nezavisnost i oslobođenje. Zanimljiv podatak je, da manastir pod Turskom i Austrougarskom vladavinom nije bio srušen, a ni skrnavljen.

Drugi svetski rat, doneće početak stradanja manastira. Okupirani krajevi kraljevine Jugoslavije od strane Nemaca, doneće BiH novu vlast u vidu ustaške NDH. Manastir biva zapaljen, a dragocena biblioteka sa raznim dokumentima jos iz vremena Turske vladavine, pokradena i uništena. Mnogo vrednih predmeta kao i bogata zbirka ikona iz vremena od XVI do XIX veka doživljava istu sudbinu.

Monasi manastira bivaju ubijeni i bačeni u jednu od mnogih Hercegovačkih jama, Vidonju.
Nova vlast koja je došla nakon rata, nije donela boljitak manastiru. Komunizam nije podržavao crkve i bilo šta što je imalo veze sa religijom, pa i ne treba da čudi podatak, da je tek 1952. godine manastiru priznat istorijsko-umetnički značaj. Izgradnjom magistrale šezdesetih godina dvadesetog veka, manastiru je uskraćena veza sa Neretvom, jer je put prošao kroz manastirsko polje. Manastir biva obnovljen 1967. godine, a vlasti odbijaju molbu da se monasi eshumiraju i dostojno sahrane.

Monasi su eshumirani i dostojanstveno sahranjeni, posle više od trideset godina, 1991. godine. Patrijarh srpski gospodin Pavle je služio parastos žrtava.

Početak novog građanskog rata donosi najveće stradanje manastira. Manastir je porušen, tj. miniran do temelja, 14. juna 1992. godine od strane Hrvatske vojske. Minirani su grobovi monaha, tek prenetih i sahranjenih, kao i deo spomenika na groblju. Biblioteka je stradala sa paljenjem novog konaka. Veliki deo umetničkih dela, poučeni iskustvom, je sačuvan.

Radovi na obnovi manastira su počeli 2002. godine, kada je i komisija za očuvanje nacionalnih spomenika BiH proglasila manastir nacionalnim spomenikom BiH. Manastir je obnovljen i osveštan od strane tadašnjeg Patrijarha Srpskog gospodina Pavla 2005. godine. Danas u njemu živi i moli se bratstvo manastira.

Zanimljiv podatak je da se na konferenciji u Londonu 1993. godine pod nazivom Spasavanje baštine Bosne i Hercegovine, u izlaganju o vremenu Otomanske imperije, samo jednom i to vrlo oskudno pomenuo manastir Žitomislić. Najviše govora je bilo o Starom mostu u Mostaru, takođe srušenom nešto nakon rušenja manastira. Stari most i manastir Žitomislić su nastajali u istim vremenima i predstavljaju veliki kulturno-istorijski značaj za BiH. Zato čudi podatak o vrlo skromnom pominjanju manastira, a i ostavlja nam prostor za razmišljanje, kako i koliko štitimo naša kulturna dobra?!

Vredna kulturna dobra manastira Žitomislić, biće pretočena u okviru muzeja ikona i umetnina, koji će se nalaziti u obnovljenom konaku. Neprocenjivo bogatstvo koje će biti dostupno svima, predstavlja značajan segment u očuvanju identiteta svih naroda na prostoru BiH. Potrebno je sakupiti još sredstava da bi muzej počeo sa radom, od koga ćemo svi imati koristi, a najviše buduća pokolenja.

Osvajački ratovi na našem podneblju, doneli su narodu stradanja, uništenja crkava, manastira kao i raznih zaostavština. Kulturna baština čuvala je identitet ovog oštrog Hercegovačkog tla, koja je pomogla u snaženju nacionalne svesti. Manastir Žitomislić postao je simbol borbe za duhovnost, kulturu, obrazovanje, koja traje i danas.

Da li smo mi naučili nešto iz stradanja manastira? Da li smo svesni važnosti materijalne kulture? Rušenjem nadgrobnih spomenika, briše se važan izvor za upoznavanje istorije. Oni su svedočanstvo da smo postojali, da postojimo i dalje na nekom prostoru.

panoramio.com (photo by Boky Milijasevic)

Sama istorija manastira nam kazuje koliki su bili napori da se izbriše istorija i postojanje naše na tom plodnom Hercegovačkom tlu. Obnavljanjem manastira, ne obnavljamo samo verski objekat, mi obnavljamo sebe. Obnavljamo našu kulturu, istoriju, tradiciju i to ne samo sebe radi, već da bi naša buduća pokolenja mogla da vide ko smo i šta smo bili. Zaboravimo li naše materijalno blago, zaboravićemo i sebe, a čovek bez korena ko je?

Zapitajmo se svi, koliko poštujemo, obnavljamo i čuvamo našu materijalnu kulturu koju su nam preci ostavili u amanet? I koliko decu svoju učimo da to isto čine, jer pravo na popravni nećemo imati.

wikimedia.org/wikipedia/commons/a/a1/Manastir_Zitomislici.jpg

Ivana Erić/ Slobodna Hercegovina

IZVOR: SLOBODNA HERCEGOVINA