Драган Милановић: Ко још верује у Деда Мраза?

Феномен Деда Мраза и маханизам манипулације «носимо вам дарове» уопште није тако наиван како на први поглед изгледа

КО ЈОШ ВЕРУЈЕ У ДЕДА МРАЗА?
КО ЈОШ ВЕРУЈЕ У ПРОГРЕС?
КО ЈОШ ВЕРУЈЕ У ОБЕЋАНО БЛАГОСТАЊЕ?
КО ЈОШ ВЕРУЈЕ У МОДЕРНЕ МИТОВЕ?

Када сам био мало дете веровао сам у Деда Мраза. Сад схватам да би неко веровао у Деда Мраза потребно је да буде мало дете. Када сам био тијнеџер веровао сам у науку и технику. Још нисам потпуно схватио да је потребно да би неко искрено веровао у спасоносност науке и техние да буде тинејџер. Када сам се учланио у једну странку веровао сам у законе и демократију. Још изгледа не схватам да би неко веровао у законе и демократију потребно је да буде члан неке партије. Када сам био млади романтичар веровао сам у „српство“, а сада схватам да би неко био такав „националиста“ потребно је да буде патетичан и лицемер. Када сам био политички амбициозан веровао сам у моћ. А сада помало схватам да би се веровало у моћ потребно је бити баш болесно амбициозан. Сада сам шта сам и сада изгледа још не схватам да сам нико и ништа, јер верујем у ништавне, а тако фатално привлачне митове XX века, а потребно је да будем само оно што јесам. Да будем традицији окренут Србин што је изван категорија савремених митова и идеологија, било левих или десних. Јер боље је бити потпуни „европејац“ но мутант који мисли да је једно на пример „патриота“, а у души нешто је сасвим друго. Треба се определити, а не бити духовни транвестит. (из „Исповести“ Спасоја Бокасе)

Како је амерички Деда Мраз освојио свет? Он је ишао по свету и делио поклоне. Поклонима је лакше освојити свет но атомским бомбама и носачима авиона. Некад су то биле само шећерлеме, а некада чудни поклони лепо упаковани са машнама. То су у суштини разне привлачне слике, сладуњаве митске приче и идеје раја на земљи. Деда Мраз је освојио свет делећи поклоне свима према жељама и потребама (скоро као комунизам). Свако је могао наћи нешто за себе у његовој огромној торби. У њој је било јефтиних трикова, слаткиша штетних за зубе, и којеквих играчака и ђинђува. Деда Мраз је освојио планету својим даровима и симпатичним изгледом доброћудног и припитог старца који сваком детету жеље испуњава. Он је за сваку жељу и сваку тежњу имао некакав поклон. И зато га сви воле и сви верују у њега (барем када су мали). „Религија“ Деда Мраза је вероватно најмнољуднија религија на свету данас.

А када деца одрасту и престану да верују у Деда Мраза остаје вера у његове дарове, остаје вера да живот може бити испуњавање жеља и прохтева. Остаје вера и уздање у хедонистички схваћену срећу. Милијарде су биле зачаране поклонима, донацијама и јефтиним кредитима. Деда Мраз је култно биће религије потрошње и прогреса. Он у себи све то симболизује иако се не труди да ишта дефинише. Када деца одрасту они престану да буквално верују у њега, али верују у оно што он представља – у дедамразовски јалови хуманизам, у површни хедонизам, прогрес и сл. Он је на први поглед бениган и смешан, али изузетно важан симбол свих модерних вредности, наивног материјализма обездушеног култа тржишта и новца. Ни мало случајно што су га амерички трговци и Кока кола узели за свој заштитни симбол.

Иако наша политичка и интелектуална елита не верује буквално попут деце у Деда Мраза, понаша се врло слично. Кад год су се најављивале „промене“ у Србији говорило се о милијардама долара које су ту „иза границе“ и само чекају промену власти да уђу у земљу. Та прича о банкарским мегакредитима који се деле малтене као поклони по свету свакаквој сиротињи је сасвим митска и дедамразовска. Чак су и белобради Лабус или Цветковић сасвим ликом налик на свог митског праузора говорили о отписима дугова, донацијама и кредитима који су малте не поклони од стране ММФ-а или неког другог и визуелно у дедамразовској матрици «доброћудног белобрадог дедице» који доброј деци, а то смо сви ми, дарове дели. А заправо је иза те шећерлеме о бољем животу реч о суровој стварности зеленашких кредита од којих Србија није видела неке користи а које ће вишеструко морати да врати, скине са себе и последњу кошуљу, преда Косово, да све што вреди или да цркне.

Све ово показује да феномен Деда Мраза и маханизам манипулације «носимо вам дарове» уопште није тако наиван како на први поглед изгледа. Он је моћан симбол потрошачког друштва. Сам његов појавни облик у време празника кад стимулише људе да Божић од хришћанског празника претворе у тријумф трговаца кроз «обреде размене дарова», а у стратешком смислу он утиче да потпуно тријумфују вредности површне и промискуитетне потрошње, вештачког оптимизма и патетично глумљене хармоније иза које зјапи понор безосећајности, отуђења и егоизма.

Овај белобради идол новог паганизма самом својим црвеним алкохоличарским носом и огромним стомаком представља симбол потрошње и хедоније и као такав представља пародију на Светог Николу од кога највероватније води порекло. Деда Мраз се накалемио на традицију слављења Светог Николе, на његову одећу (стилизована бискупска одежда како је на Западу представљан епископ Мирликијски), на обичај дељења поклона сиромашној деци за Божић и сл. али је тој форми дао сасвим други смисао. Он је негација хришћанског, духовног и аскетског, он је хтонско, паганско и дионизијевско божанство мас-културе. Шта је супротније молитвенику и подвижнику Светом Николи од пијаног дебељка који пропагира потрошњу. Симулација Светог Николе се показала као доследна негација хришћанских духовних врлина и вредности. Форма је слична али је садржај супротан.

Његова наиван изглед је део његове стратегије освајања, јер он тако заварава све. Нико га не схвата озбиљно и свима се лако подвуче под кожу. Па чак и када као одрасли престану да верују у његов мит, остају везани његовим материјалистичким и хедонистичким вредностима. Тако се лукаво успео увући и у затворене и религиозне средине исламског и конфучијанског света. Он је тако применио стратегију Тројанског коња (који је исто тако изгледао као «дар»), као симбол који је сваком привлачан а који у свом великом трбуху носи пропаст. Тако и Деда Мраз изгледа као „дар неба“ и наивна причица за децу, али у себи садржи све основне идеје (пост)модерног погледа на свет. Он тако перфидно „индоктринира“ децу и иницира их у потрошачку културу и њене вредности. Преко Деда Мраза се деца почињу да размишљају размажено и да им увек ноко мора доносити поклоне.

zli-deda-mraz

Деда Мраз је митско биће које доноси дарове и које се чека са радошћу представља најјачу симболичко оваплоћење вере у прогрес и наде у благостање. Нико нормалан не каже да је лоше борити се за бољи живот за многе људе, али ако материјални циљеви постане циљ и сврха живота, ако то постане догма, онда имамо посла са једном суровом религијом која од живота ствара зверињак џунгле. Ако је материјално добро појединца врхунски циљ (дарови овог пијаног дебељка то представљају) онда се руши сваки истински и виши смисао живота. „Човек је човеку вук“ је, по речима једног писца, био мото античког римског друштва огрезлог у хедонизму и егоизму.

Због своје доброћудне маске и „хуманости“ је тешко повезати Деда Мраза са нихилизмом и дехуманизованим животом савременог света. Шта више „чаробни деда“ се чини као милосрдни изузетак у суровој тржишној арени савременог света. Патетична маска доброте овог митског, али моћног лика скрива мрак материјализмом и болесним профитерством опседнутог модерног света, чији је он управо симбол. Он је отеловљење потрошаке грознице која кулминира крајем године као некакав његов «празник» а тиме и симбол свих вредности „друштва благостања“.

Деда Мраз даје поклоне само „доброј“ деци. То значи да он поставља и моралне норме понашања – он арбитар и симбол очувања поретка. Он је био некакав пуританац, додуше буцмасти и припити, који опомиње децу да не крше правила понашања и да буду „пристојна“. Некада су Деда Мразови били строги, много су прекоревали децу и испитивали их за прекршаје. Тако и данас у католичкој Аустрији Деда Мраз плаши децу казнама. Но он је данас су много „либералнији и толерантији“. Данас он у принципу и не испитује децу какви су били, довољно је да кажу да су били добри да би добили жељене поклоне. Но, био некадашњи строжи или модерни толерантнији, он помаже да се створи модерна личност – човек потрошач и послушни шраф система.

Да закључимо – ко је некада као мали веровао у Деда Мраза као одрастао вероватно верује у тржишне вредности које он директно или посредно представља. То је модерни човек који је презадужен кредитима и хипотекама, који тера моде и купује непотребне ствари да би ухватио оно нешто неухватљиво – «срећа». Он је у суштини и даље дете које верује у дедамразовске приче.

Sv-Nikola

Да би се човек ослободио робовања материјалистичким и тржишним идолима савременог света није довољно да престане да верује у Деда Мраза већ и да у себи одбаци и из себе избаци сујеверје прогреса и материјализма. То значи заиста престати веровати у симпатичне замлате попут Деда Мраза који нам са екрана обећавају и нуде свашта. То значи гледати на свет реалним очима, без ружичастих наочара, без бајки и замајавања којекаквим идеологијама.

Све те идеологија и идоли нас спречавају да живимо као људи да будемо слободни. Морамо их у себи пронаћи и победити или ће они нас упропастити. Морамо пронаћи и победити у себи «Деда Мраза» као ознаку за све модерне идоле у сваком облику, а има их много. То можемо да постигнемо само повратком својим коренима, само искреном вером и уз Божију помоћ.

ИЗВОР: vidovdan.org