Ko je servirao Servera?

Čime je šiptarski, hrvatski i bosanski lobista zaslužio državnički tretman u Beogradu?

„Srbija nema izbora i moraće na neki način da zadovolji Zagreb ako želi da nastavi pregovore sa EU”, „Republika Srpska nikada ne sme samovoljno da posegne za referendumom o otcepljenju niti će postati nezavisna država”, a Srbija „ne bi ni želela sve te Albance sa Kosova kao svoje građane, ko bi?”, ali će svakako „neko u Srbiji skupiti hrabrost i reći da je stvar Kosova gotova”. Ovo su samo neke od brojnih poruka koje je tokom nedavnog boravka u Beogradu izrekao Danijel Server, u našoj javnosti najčešće predstavljan kao „dobar poznavalac prilika na Balkanu”. Ovaj albanski lobista iz Vašingtona boravio je u Srbiji protekle nedelje kao gost Aleksandra Rodića, odnosno njegovog magazina „Njuzvik”: održao je predavanje na Fakultetu političkih nauka, dao nekoliko intervjua, a primio ga je i državni vrh. Posle susreta sa Aleksandrom Vučićem i Ivicom Dačićem, njihovi kabineti izdali su gotovo identična saopštenja o potrebi „stabilnosti na zapadnom Balkanu”, baš kao što bi učinili da je u Beogradu boravio ugledni strani državnik.

Ko je zapravo Danijel Server i čime je zaslužio državnički tretman?

Bivši direktor odeljenja za Balkan u američkom Institutu za mir, odakle je otišao pod nerazjašnjenim okolnostima, sada pomoćni profesor na Univerzitetu „Džons Hopkins”, jedan je iz kluba najvećih zagovornika nezavisnosti Kosova u Vašingtonu. Na tom cilju je predano radio još od devedesetih godina. Za njega se u ovdašnjoj javnosti čulo kada je 1998. godine zajedno sa Slavkom Ćuruvijom, Borisom Karaičićem i Milanom Panićem svedočio u Senatu o potrebi da se poveća američka pomoć demokratskim snagama u Srbiji, a američka administracija je ovaj savet i poslušala.

Podržavao je opoziciju Miloševiću, možda ne toliko koliko kosovske Albance čije je pravo na državu zagovarao i posle demokratskih promena u Srbiji 2000. godine. Zbog toga je 2003. godine ušao u sukob sa Zoranom Đinđićem. Kada ga je srpski premijer nazvao albanskim lobistom, a njegov Institut za mir optužio da odluke o Srbiji donosi na tajnim sastancima, Server je uzvratio da to nije tačno.

„Ta izjava nije kredibilna i Zoran Đinđić to dobro zna. Treba ga podsetiti na pomoć koju je naš Institut za mir pružio DOS-u i na naše uravnotežene izveštaje i razmišljanja o situaciji u regionu proteklih godina”, uzvratio je Server. Ovaj vašingtonski institut osnovao je Kongres SAD, a finansira se iz američkog budžeta, kao i mnoge nevladine organizacije u ovoj zemlji. Ne zagovara uvek mirna rešenja sporova, što bi moglo da se zaključi iz njegovog naziva, već neretko i vojne solucije. Ostalo je zabeleženo da je početkom 2000. godine beogradski intelektualac Aleksa Đilas, na Serverovu opasku kako njegov institut smatra „da posle rata treba da dođe do pomirenja”, odgovorio: „Problem sa vašim institutom jeste u tome što vi mislite da pre pomirenja treba da dođe do rata.”

Na mesto direktora za Balkan Server je došao sa pozicije uticajnog službenika u obaveštajnoj službi Stejt departmenta. Pre toga je od 1994. do 1996. godine bio američki izaslanik za Muslimansko-hrvatsku federaciju u BiH. Gde god je bio, u obaveštajnoj agenciji, nevladinoj organizaciji ili na fakultetu, Server je uvek zastupao interese Zagreba, Prištine i Sarajeva, nikada Beograda. Kao što se vidi iz njegovih najnovijih izjava, tu se ništa nije promenilo, jedino bi se moglo reći da je sada tvrđi od svojih kolega iz Stejt departmenta. Ako nije zadovoljan američkom spoljnom politikom, to je zato, kaže analitičar iz Vašingtona Obrad Kesić, što je smatra previše mekom prema Republici Srpskoj, ali i Beogradu. Iako Vašington godinama drži oštar kurs prema predsedniku RS, Serveru ni to nije dovoljno: po njemu, Vašington Dodiku dopušta „previše slobode“. Smatra i da američka administracija mora da pojača pritisak na Beograd kako bi Srbija što pre prihvatila da je Kosovo nezavisna država.

Nije protiv našeg ulaska u EU jer tvrdi da su pristupni pregovori sa Briselom potrebni Srbiji kako bi „izlečila bolesti od kojih boluje”. Za „Blic” je rekao da je „vođenje balansirane politike kao što radi predsednik Tomislav Nikolić besmisleno. Vučić je bio jasan po tom pitanju”. Insinuirao je da Srbija ne želi Albance sa Kosova već samo teritoriju. „Da li stvarno želite Albance u svom fudbalskom timu?”, retorički je upitao novinara „Blica”.

Oštar je protivnik bilo kakve ideje o osamostaljivanju Republike Srpske. Kada je to u Beogradu još jednom rekao, Milorad Dodik mu je u svom stilu odbrusio da ga ne interesuju „belosvetski hohštapleri”.

Sagovornik „Politike” iz diplomatskih krugova kaže da je Server uvek tamo gde je žarište.

„On je klasični oportunista, ide tamo gde su pare. Kada je bio rat u BiH bio je glavni stručnjak za Balkan, iako ništa o tome nije znao dok nije počeo da se bavi federacijom. Kada je došlo bombardovanje Srbije, bio je stručnjak za Kosovo i za Albance. Na tome je jahao dok je mogao. Onda je pažnja prebacio na terorizam i Avganistan pa je postao stručnjak za Avganistan, pa za Irak. Ukratko, bio je stručnjak gde god je imao neko za to da plati. I gde god je pažnja medija. Njegov je glavni adut što ima prijatelje u Kongresu, stalno tamo svedoči i dobija prostor i na osnovu toga se ovde prodaje kao važan faktor”, objašnjava naš sagovornik.

Možda bi ove reči mogla da potkrepi Serverova opaska na ugovor koji su 2010. godine sklopili tadašnji predsednik Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić i bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri kojim je Nikolić nameravao da angažuje ovog diplomatu da mu pomogne da popravi imidž o stranci u SAD i EU. Ovaj aranžman je Server nazvao „traćenjem novca”, a Nikolića savetovao da zakaže sastanke u Vašingtonu bez posrednika, upozorivši ga da je „odabrao pogrešnog agenta za vezu”.

———————
Milo Đukanović kao balkanski favorit

Na osnovu percepcije da ima visoke kontakte u Americi, Server lako dobija pristup zvaničnicima u Srbiji, a onda, kao u začaranom krugu, ostaje relevantan u Americi jer ima pristup visokim zvaničnicima na prostoru Balkana.

„Tako i sa jedne i sa druge strane gradi imidž da je mnogo uticajniji nego što realno jeste. On hvali politike pojedinih političara. Najbolji političar za njega na prostoru Balkana u poslednje vreme bio je Milo Đukanović jer je vodio Crnu Goru u NATO i bio protiv Rusije. Kad bi mene hvalio, ja bih se zapitao gde grešim, posumnjao bih u sebe kakvu nacionalnu politiku vodim”, kaže Kesić.

Autor: Jelena Cerovina

IZVOR: kmnovine.com