Ko i zbog čega truje našu decu?

Ovde je reč o sprečavanju duhovnog i mentalnog genocida koji se nad našim narodom planski sprovodi kroz medije i masovnu kulturu

Biti otac maloletnog deteta na ivici puberteta verovatno nikada i nigde nije bilo naročito lako i bezbrižno. Ali biti otac maloletnog deteta na ivici puberteta u Srbiji 2019. godine je svakako jedan od najtežih i najodgovornijih zadataka koji vas stavlja pred čitavu lepezu izazova i muka. To onespokojavajuće saznanje protutnjalo mi je kroz glavu dok sam užasnut slušao „raport“ mog desetogodišnjeg deteta sa novogodišnje proslave u Domu pionira na koju je otišlo  sa svojim razredom i školom. Program manifestacije bio je kreiran i odobren od strane Ministarstva prosvete, a čitavo „zadovoljstvo“ koštalo je tričavih 1140 din.

Zabava se sastojala od improvizovane predstave sa Deda Mrazom, jedenja sendviča i potom diskoteke u kojoj su četvrtaci i mlađi razredi mogli da uživaju u hitovima eminentnih umetnika poput Džale Brata i Bube Korelija, Maje Berović, Cobija i Raste. Dakle, deca od deset godina i naniže đuskala su uz hitove sa, na primer, ovakvim stihovima: „Mala voli audi, mala voli BMV, mala voli dolare, mala voli evre, penje se na stolove, voli separe“. I sve to u organizaciji škole i ministarstva, za vreme trajanja obavezne školske nastave. Na moje šokirano i ogorčeno reagovanje, moje dete je samo sleglo ramenima i reklo: „Pa šta ti je tata, to svi slušaju…“

OD DEDA MRAZA DO KOKAINA
Na sličan način reagovali su i mnogi roditelji kada je nas nekolicina na vajber grupi razreda podelila zabrinutost i potrebu da se reaguje kod ministarstva. „Ma oni i ne slušaju reči, samo prate ritam…“ ili „pa i mi smo slušali svakakve gluposti kao klinci pa nam ništa nije falilo“, bili su najčešći odgovori zatečenih roditelja. Kao prvo, treba reći da deca od naranijeg doba itekako obraćaju pažnju na reči, kako svesno tako i nesvesno, što potvrđuju brojni eksperimenti dečijih psihologa širom sveta. Deca se tada nalaze u najosetljivijem periodu intelektualnog i emotivnog razvoja, kada im se formiraju unutrašnji sistemi vrednosti i pogledi na svet.

Drugo, činjenica je da su se u moje vreme na školskim priredbama u tom uzrastu još uvek slušale pesme Kolibrija i Branka Kockice, ali čak i da celu stvar pomerimo za nekoliko godina unapred, u ozloglašenu epohu 90-ih i turbo folka, opet možemo da konstatujemo da su i tadašnji plesni hitovi, poput Oči boje duge ili Cecinih pesama, bili daleko bezazleniji i pitomiji. Nije mi bilo jasno kako smo to i kojim putevima stigli od nevinih novogodišnjih pesmica u kojima „pršti, pršti bela staza, idu sanke Deda Mraza“ do belih kokainskih staza razvrata i kriminala o kojima pevaju današnje pesme namenjene mladima?

GLORIFIKACIJA POROKA
Da bi se došlo do odgovora, treba sprovesti malo istraživanje muzičkih listi svojih potomaka, pošto današnji klinci muziku uglavnom „primaju“ preko interneta i jutjub kanala. Televiziju gotovo da i ne gledaju. Vrlo brzo se otkriva dominacija izvesne IDJ produkcije koja stoji iza većine najodurnijih pesama ovog takozvanog „autotjun“ pravca koji klinci masovno slušaju. Pesme koje „producira„ IDJ ekipa tipičan su proizvod koji se servira srpskoj omladini (pa i deci). Vulgarni materijalizam i konzumerizam (fetiš skupih robnih marki), narkomanija kao razonoda i rekreacija, promiskuitet i prostitucija, sve znalački zapakovano u šljašteće boje i brze hip-hop i regeton ritmove.

Bošnjački reperi koji nastupaju pod pseudonimima „Džala Brat“ i „Buba Koreli“

Poslušajte bilo koju od pesama sa liste jutjub kanala ove produkcije i prenerazićete se. Ne postoji ništa osim glorifikacije poroka i slavljenja razuzdanog života u trenutku. Estetika ovih spotova takođe je vrlo problematična, jer su u njima devojke odreda prikazane kao hiperseksualizovane porno zvezde, dok su muškarci stilizovani kao rodno neutralni pajaci i strašila čija se privlačnost ogleda isključivo kroz statusne simbole koje poseduju.

Dečacima se, dakle, u tekstovima poručuje da treba da postanu bogati kriminalci, a devojčicama prostitutke, čak ne između redova, već sasvim otvoreno i nedvosmisleno. Ovakva definicija uspeha i podela uloga sasvim je u skladu sa teorijama određenih analitičara koji tvrde da zapadne sile nemaju nikakvog interesa da se na ovim balkanskim prostorima formiraju ozbiljne i uređene države na određenom ekonomskom i civilizacijskom nivou, već isključivo zavisne i siromašne kolonije sa korumpiranim elitama i regionalnim narko kartelima koji, pod pokroviteljstvom obaveštajnih službi, međusobno sarađuju.

AMERIČKI TRAG
U tom smislu ne treba biti previše iznenađen saznanjem da je gorepomenuta IDJ produkcija 2017. godine postala deo Junajted grupe (United Group), lokalnog medijskog konglomerata koji je u vlasništvu gigantskog američkog investicionog fonda Kohlberg, Kravis i Roberts (KKR group), kojim upravlja bivši direktor obaveštajne agencije CIA u penziji, Dejvid Petreus.

„Muzika, posebno u ovo današnje digitalno i brzo doba, pomera sve granice i tako otvaraa puteve svim drugim kreativnim industrijama. IDJDigital je rešen da bude u prvim redovima digitalne revolucije koja će redefinisati svet multimedija i zabave u 21. veku“, izjavili su Andrej Ilić i Đorđe Trbović, osnivači i direktori kompanije prilikom potpisivanja unosnog ugovora sa Junajted grupom. Oni su navodno dobili oko tri miliona evra za taj transfer od čega su, po ugovoru, najveći deo morali da ulože u pravljenje TV kanala i poboljšanje produkcijskih uslova.

Pored toga nezvanično se može čuti da su dobili i moćnog sponzora koji im je omogućio da manipulišu „trending listama“ i brojem pregleda na jutjubu, što je izuzetno važno oružje u kreiranju (ne)ukusa i uticaju na povodljive i mlade pojedince po sistemu „kud svi Turci, tu i mali Mujo.“ Posebno je zanimljivo da nijedna od pomenutih IDJ pesama nije na posebnom jutjub režimu sadržaja za odrasle, koji zahteva upisivanje ličnih podataka radi kontrole uzrasta korisnika, dok je rodoljubiva pesma Beogradskog sindikata „Dogodine u Prizrenu“ stavljena upravo na takav režim, koji bitno ograničava pristup i broj pregleda, jer je navodno spot sadržao uznemirujuće slike.

DALSOVA DOKTRINA
Da li je i u slučaju KKR grupe u pitanju samo puki, komercijalni interes, ili se iza brda valja i vrlo perfidan, dugoročan pokušaj kulturno-političkog inženjeringa? Agresivno delovanje kroz kulturu, odnosno potiskivanje i zatiranje visoke kulture i narodne tradicije i promovisanje tuđinskog potkulturnog smeća, kiča i šunda, odavno je postalo modus operandi zapadne globalističke agende. Radi se o jednoj vrsti specijalnog rata koji svoje otrovne plodove treba da donese u decenijama koje tek slede. Poznato je da je u Rusiji početkom devedesetih procurela tzv. Dalsova doktrina (nazvana po Alanu Dalsu, direktoru CIA-e), apokrifni tajni dokument, čija se autentičnost osporava, a po kome su SAD još od šezdesetih godina prošlog veka počele planski da uništavaju SSSR tako što su korumpirale rusku omladinu najgorim i najštetnijim sadržajima iz svog arsenala popularne kulture, sve u cilju kvarenja morala i duha ruskog naroda.

Dejvid Petreus, bivši šef CIA-e i direktor KKR instituta

Ako tako postavimo stvari, teško je očekivati od generacije koja odrasta na ovakvoj muzici i ovakvom pogledu na svet da u budućnosti pokaže i najminimalnije interesovanje za nacionalna pitanja i spremnost na bilo kakvu žrtvu u ime kolektiva. To je po nacionalnu stvar opasnije od bilo kakvih obojenih revolucija i bočnih udara, jer takva priglupa, obeskorenjena, obezduhovljena, materijalistička, sebična i isključivo sopstvenim nagonima vođena omladina postaće lak plen za buduće predaje teritorija i resursa, ali i za svakakve druge političke manipulacije i tuđinske projekte. Pa, ako zatreba, i za neku novu Jugoslaviju. Nova, mutirana inkarnacija jugonostalgičarskog ideala „bratstva i jedinstva“, zasnovana ovog puta ne na solidarnosti svetskog proleterijata, narodnooslobodilačkoj borbi i samoupravnom socijalizmu, već na zajedničkom tržištu (umreženom međunarodnim kapitalom), balkanskom kafanskom hedonizmu i već razvijenom provincijalnom, kolonijalnom mentalitetu takođe je jedna od očiglednih nuspojava ovog dirigovanog medijskog fenomena.

U tom svetlu treba posmatrati besomučno mazohističko forsiranje „simpatičnih“ hipster talibana Džale Brata i Bube Korelija, čija je produkcijska kuća Imperija neka vrsta bosanskog IDJ-a. Ova dvojica Sarajlija, zajedno sa Acom Lukasom, napunili su beogradsku Arenu za novogodišnji doček, a u tome ih nimalo nije omelo to što su u javnost pred sam koncert izašle njihove izjave sa početka karijere kada su pozivali na linč Srba i poručivali preko svog jutjub naloga kako sve Srbe treba vešati na vrbe.

DUHOVNI GENOCID
Kako zaštiti decu od ovakvog smišljenog i sistematičnog trovanja? Potrebno je za početak obratiti pažnju na to šta slušaju, šta gledaju i prate, o čemu pričaju i kako rezonuju. Većina roditelja, nažalost, nema ni vremena ni volje da se ozbiljno pozabavi svojom decom, već ih prepušta nihilističkoj stihiji koja vreba iz različitih medijskih kanala, bilo da se radi o rijaliti programima ili nakaradnoj muzici. Važno je razgovarati sa decom, prići im sa razumevanjem i drugarski i ukazivati im na neprihvatljive i neprimerene tekstove i sadržaje na internetu i televiziji. Objasniti im kuda vodi takvo ponašanje korišćenjem primera iz svakodnevnog života koji su im poznati i razumljivi.

Takođe, uopšte nije loša opcija u slučaju gorepomenutih pesama da se iz njih izvuku tekstovi i da se oni analiziraju za sebe, bez ritma i muzike. U tim slučajevima deca često i sama mogu lako da prozru njihovu banalnost, glupost i potencijalno štetnu poruku. Iluzorno je očekivati da će deca slušati muziku koja će se nama dopasti. Roditelji naših roditelja besneli su zbog Bitlsa i Roling Stonsa, koje su smatrali neprimerenim divljacima, da bi posle naši roditelji slično reagovali kada bi čuli da slušamo Ganse ili Nirvanu. Bunt protiv roditeljskog autoriteta i ukusa nezaobilazan je deo odrastanja.

Koncert „Džale Brata“ i „Bube Korelija“ na prepunom stadionu ,,Tašmajdan“ u Beogradu, 23. jun 2018.

Ali ovde nije reč o tome. Ovde je reč o sprečavanju duhovnog i mentalnog genocida koji se kroz medije i masovnu kulturu planski sprovodi nad budućnošću ovog naroda. Ako danas ne reagujemo, sutra će već biti kasno.

 

Marko Tanasković je književnik, publicista, bivši urednik časopisa ,,Evropa nacija“ i autor romana ,,Oluja“. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Izvor Novi Standard,Standard