Milan Ružić: Kako smo tako mnogo izgubili za tako kratko vreme?

Muči me već dugo jedno pitanje. Muči me toliko da često ne mogu da zaspim do dugo u noć razmišljajući o njemu. To pitanje koje mi glavu zamara ovih dana jeste – gde je Srbija? Voleo bih da mi neko odgovori na to pitanje. Koja je ovo zemlja u kojoj mi živimo? Čiji su ovo ljudi koji svojim prostaklucima „obrazuju“ decu sa televizijskih ekrana?

Čija je odeća ona koju svakodnevno viđamo po ulicama? Čija je to moda? Šta je svima smešno u tim starim pričama sa ognjišta?

Ne razumem kako se može jedan narod toliko izgubiti za tako kratko vreme. Gde je ta crna rupa koja je progutala Srbiju? Nema se više gde videti srpska zastava. Nema ćoška u kojem je prisutna ćirilica, pa makar i greškom. Gde su taj ponos i to junaštvo kojima se toliko dugo hvalimo, a kada dođe vreme da nam je ponovo potrebno, njega nema nigde? Ne vidim ni crkve, ni manastire… Valjda to sve zaraslo i potopljeno jer nikome više ne treba. Na našim televizijama gledam vesti iz inostranstva koje ne prate ni stanovnici zemalja u kojima se to dešava, a iz ove naše zemlje samo stižu nekakve zastrašujuće vesti. Pa je li moguće da se u ovoj zemlji ništa dobro ne dešava? Dajte neku televiziju koja će prikazati samo lepe stvari i koja će nam pokazati tu našu lepotu, ako je igde i ima.

Kojim su nam se to procesom buduće majke opredelile da budu buduće devojke do svoje sedamdesete godine? U kojoj je to laboratoriji izmaštano i napravljeno toliko ljudi koji mrze svoju zemlju? Kakvim se to eksperimentom uspelo u nameri da pametni ljudi ne žele da govore, a oni drugi dobijaju šansu? Gde je tu Srbin? Šta je danas Srbin?

Kada meni neko spomene Srbina, ja se obavezno nasmejem od miline i odmah mi je u glavi čovek koji zna šta hoće i koji ne pristaje na kompromise tako lako. Čovek koji voli zemlju po kojoj ga Srbinom nazivaju i koji je tu da nešto učini za sebe i za tu zemlju. Onaj koji hoće sve da čuje i sve da vidi svojim, a ne očima mobilnog telefona. Ljudina koja zna i po nekoliko knjiga napamet, jer je svestan da je iz tih knjiga nastao i on i njegova zemlja. Čovek za kojeg bi raskid sa tradicijom značio smrt, a ne život! Svaki narod je iznikao iz svoje tradicije i zadojen je svojim mitovima. Ako mi tradiciju izdamo ili joj se podsmevamo, kako to danas biva, šta nam ostaje? Čiji je onda taj Srbin? Mada, što više razmišljam, možda i koriste isključivo reč „Srbin“ jer je samo jedan negde tamo i ostao. Kakav je to Srbin na kojem ništa nije srpsko?

U Srbiji postoji mnogo dobrih i kvalitetnih ljudi, ali neka mi neko kaže gde su? Hoću da se uverim da je moja zemlja još uvek ona o kojoj se već vekovima u svetu ispredaju priče o prkosnom i pametnom narodu koji u njoj živi. Ne želim da poverujem u to da je moj narod po prirodi prevejan i pokvaren, a da se s vremena na vreme, kad zagusti, ujedinjuje i samo tad postaje ono čime se proslavio.

I dalje se pitam gde je ta Srbija? Mora biti negde blizu. U to ne smemo sumnjati. Bilo bi dobro da joj svojim postupcima omogućimo šansu da se ponovo pojavi. Budimo mi ono što nam je Bog dao da budemo. Oni koji svoje poreklo smatraju kletvom, imaju pravo na to, ali neka puste nas, koji to poreklo smatramo blagoslovom, da se trudimo da svoju zemlju dignemo na noge. Dok se vi, protivnici svoje države, niste pojavili, imali smo sve što nam je potrebno, a otkad ste vi došli među nas, imamo i ono što nam ne treba.

Pokušajmo da Srbiju vratimo Srbiji, jer se plašim da će se, ako to mi ne učinimo, ova zemlja samo na to ime svesti, a da će taj srpski duh i lepota pobeći negde gde za njim žude kao i „savremeni“ Srbi za nekim tuđim duhom.

Izvor: Iskra/magacinportal.org