Србијатрија – Како смо демагогијом српских политичара претворени у идиоте

Политичка равнодушност

Држава не постоји уколико нема своју територију, било какво уређење и довољан број грађана заинтересованих за њено постојање. Ако тако поставимо ствари, од наше државе и није богзна шта остало. Ни сами више не знамо колику територију наша држава заузима, петнаест процената мање или више, а о уређености је сувишно трошити речи. Чак и упркос томе, држава може опстати, јер се територије губе и задобијају, уређења руше и поново стварају, различите идеологије смењују једна другу. Међутим, држава не може да постоји без грађана који желе њено постојање. Овде не треба спомињати само белу кугу или бежање из земље великог броја младих и способних људи, већ и највећи проблем оних који остају у овој од Бога заборављеној земљи – недостатак жеље да се било шта промени. Одговорност за такво стање припада политичарима, али и колективној свести нашег народа.

Демократија на српски начин

Од деведесетих година постасмо демократско друштво, а да нисмо ни знали шта је, заправо демократија. Просечан Србин је веровао да ће нам у демократији бити боље него у мрском нам социјализму и даље од тога га није занимало. Вођени жељом за демократијом, а још увек запоседнути поривима племенског човека, изборисмо се за њу моткама и камењем, багерима и паљењем Скупштине, иако је она у свакој пристојној земљи симбол јединства народа. Ту и тамо је неко нешто покрао, нешто скупштинског намештаја и уметничких слика – рани плодови младе демократије и мала жртва, мислили смо, за свеопште добро народа.

На сцену ступише демократски политичари, да нама, пуку и неукој раји, објасне шта је то демократија. Климали смо главама и радовали се победи демократије и уласку у цивилизовани свет, док су нам фабрике затваране и у бесцење продаване странцима и домаћим пословним људима, да не кажем лоповима. Добисмо демократске законе, од којих су многи били ништа друго до легализовање злоупотреба и крађа „у складу са прописима“.

Идиотизам међ’ шљивама

Оно што о демократији нисмо научили је шта су то идиоти. Наиме, античка Грчка, исходиште европске цивилизације и демократије, сматрала је учествовање у политичком животу обавезом, било кроз гласање, било кроз кандидовање за различите службе у држави. Грци су назив „идиот“ (idiotes, од idios – свој, сопствени) користили за грађане који се нису бавили политиком и државом као заједничком творевином, већ су водили рачуна једино о личним интересима. Израз „идиот“ је временом престао да буде део политичког језика, али се одомаћио у психологији и свакодневном говору. Међутим, потребно је на било који начин именовати политичку пасивност која је у нашем народу снажнија него икад, па макар је назвали – политички идиотизам.

Треба донекле и разумети народ, јер, кад српски политичари крену да сеју демократију, ничу и расту само политички идиоти. Политички идиотизам у Србаља се испољава на више начина: једни су престали да гласају разочарани кандидатима, други убацише беле листиће и нацртане чича-Глише, срећни што су се наругали, трећи су чекали да неко уместо њих донесе промене и бољитак, а сами нису ништа предузимали. Међутим, постоји и четврта група, којој данас припада највећи број младих људи, а то је група исмевача политике.

Са Запада се међу Србље угнездило уверење да политику теба посматрати као нешто што ваља у широком луку избегавати. При томе, превиђа се да није исто бити равнодушан према политици у држави у којој скоро све функционише, и у држави као што је наша, у којој ретко шта функционише. Равнодушност према политици је могућа на Западу, где нису оптерећени пуким преживљавањем, па себи могу приуштити такву бахатост и политички идиотизам. Ми то себи не можемо и не смемо допуштати. Довољно је рећи да од нашег избора зависи хоће ли плате бити смањене или не, а са њима и избор хоћемо ли гладовати или не.

Шта нам је чинити? Пре свега се морамо научити одговорности, ако желимо демократско друштво. Некако лебдимо између демократије и диктатуре, јер бисмо желели да бирамо, али и да имамо јаког вођу који ће мислити и доносити одлуке уместо нас, а нама да буде добро. Разуме се, то је немогуће. Преузми одговорност, гласај и бори се на све начине за боље сутра.

Где су протести синдиката када се нарушавају права радника? Нема их, јер годинама немамо синдикате, већ само исте синдикалне вође, угојене од радничких чланарина и пуног чанка државнога, у који свака власт обилато долива, само да би се радници држали у покорности. Где нам је омладина, наша нада у будућност? Ено је, досађује се, без идеја је и проводи време између два селфија, које прави телефонима вреднијим од плата својих родитеља. Уместо енергичне омладине, успели смо да добијемо безобличну масу, неспособну да се побуни и покрене неке нове идеје. Где су сељаци? Бацају у неповрат свој труд и зној, док у супермаркетима купујемо поврће из Албаније, месо из Аргентине, рибу из Вијетнама и Кине, а воће из Шпаније.

Више се нико и не буни. Постали смо као стока предвиђена за клање, задовољна ако има у кориту нешто хране и стрпљиво чекамо свој ред пред кланицом. Зар је то живот? Зар не заслужујемо боље? Најгоре ћемо учинити ако останемо равнодушни, неми, слепи и глуви, док се око нас све руши, поткрада и расипа. Устаните, Србљи, док није касно! Ако вам до борбе за себе није, онда у чамотињи и немаштини живите своје дане, јер сами боље не желите, па и не заслужујете. Будућност припада само онима који су спремни да се за њу жртвују и боре.

srbijatrija

ИЗВОР: anti-censura.com