Srbijatrija – Kako smo demagogijom srpskih političara pretvoreni u idiote

Politička ravnodušnost

Država ne postoji ukoliko nema svoju teritoriju, bilo kakvo uređenje i dovoljan broj građana zainteresovanih za njeno postojanje. Ako tako postavimo stvari, od naše države i nije bogzna šta ostalo. Ni sami više ne znamo koliku teritoriju naša država zauzima, petnaest procenata manje ili više, a o uređenosti je suvišno trošiti reči. Čak i uprkos tome, država može opstati, jer se teritorije gube i zadobijaju, uređenja ruše i ponovo stvaraju, različite ideologije smenjuju jedna drugu. Međutim, država ne može da postoji bez građana koji žele njeno postojanje. Ovde ne treba spominjati samo belu kugu ili bežanje iz zemlje velikog broja mladih i sposobnih ljudi, već i najveći problem onih koji ostaju u ovoj od Boga zaboravljenoj zemlji – nedostatak želje da se bilo šta promeni. Odgovornost za takvo stanje pripada političarima, ali i kolektivnoj svesti našeg naroda.

Demokratija na srpski način

Od devedesetih godina postasmo demokratsko društvo, a da nismo ni znali šta je, zapravo demokratija. Prosečan Srbin je verovao da će nam u demokratiji biti bolje nego u mrskom nam socijalizmu i dalje od toga ga nije zanimalo. Vođeni željom za demokratijom, a još uvek zaposednuti porivima plemenskog čoveka, izborismo se za nju motkama i kamenjem, bagerima i paljenjem Skupštine, iako je ona u svakoj pristojnoj zemlji simbol jedinstva naroda. Tu i tamo je neko nešto pokrao, nešto skupštinskog nameštaja i umetničkih slika – rani plodovi mlade demokratije i mala žrtva, mislili smo, za sveopšte dobro naroda.

Na scenu stupiše demokratski političari, da nama, puku i neukoj raji, objasne šta je to demokratija. Klimali smo glavama i radovali se pobedi demokratije i ulasku u civilizovani svet, dok su nam fabrike zatvarane i u bescenje prodavane strancima i domaćim poslovnim ljudima, da ne kažem lopovima. Dobismo demokratske zakone, od kojih su mnogi bili ništa drugo do legalizovanje zloupotreba i krađa „u skladu sa propisima“.

Idiotizam međ’ šljivama

Ono što o demokratiji nismo naučili je šta su to idioti. Naime, antička Grčka, ishodište evropske civilizacije i demokratije, smatrala je učestvovanje u političkom životu obavezom, bilo kroz glasanje, bilo kroz kandidovanje za različite službe u državi. Grci su naziv „idiot“ (idiotes, od idios – svoj, sopstveni) koristili za građane koji se nisu bavili politikom i državom kao zajedničkom tvorevinom, već su vodili računa jedino o ličnim interesima. Izraz „idiot“ je vremenom prestao da bude deo političkog jezika, ali se odomaćio u psihologiji i svakodnevnom govoru. Međutim, potrebno je na bilo koji način imenovati političku pasivnost koja je u našem narodu snažnija nego ikad, pa makar je nazvali – politički idiotizam.

Treba donekle i razumeti narod, jer, kad srpski političari krenu da seju demokratiju, niču i rastu samo politički idioti. Politički idiotizam u Srbalja se ispoljava na više načina: jedni su prestali da glasaju razočarani kandidatima, drugi ubaciše bele listiće i nacrtane čiča-Gliše, srećni što su se narugali, treći su čekali da neko umesto njih donese promene i boljitak, a sami nisu ništa preduzimali. Međutim, postoji i četvrta grupa, kojoj danas pripada najveći broj mladih ljudi, a to je grupa ismevača politike.

Sa Zapada se među Srblje ugnezdilo uverenje da politiku teba posmatrati kao nešto što valja u širokom luku izbegavati. Pri tome, previđa se da nije isto biti ravnodušan prema politici u državi u kojoj skoro sve funkcioniše, i u državi kao što je naša, u kojoj retko šta funkcioniše. Ravnodušnost prema politici je moguća na Zapadu, gde nisu opterećeni pukim preživljavanjem, pa sebi mogu priuštiti takvu bahatost i politički idiotizam. Mi to sebi ne možemo i ne smemo dopuštati. Dovoljno je reći da od našeg izbora zavisi hoće li plate biti smanjene ili ne, a sa njima i izbor hoćemo li gladovati ili ne.

Šta nam je činiti? Pre svega se moramo naučiti odgovornosti, ako želimo demokratsko društvo. Nekako lebdimo između demokratije i diktature, jer bismo želeli da biramo, ali i da imamo jakog vođu koji će misliti i donositi odluke umesto nas, a nama da bude dobro. Razume se, to je nemoguće. Preuzmi odgovornost, glasaj i bori se na sve načine za bolje sutra.

Gde su protesti sindikata kada se narušavaju prava radnika? Nema ih, jer godinama nemamo sindikate, već samo iste sindikalne vođe, ugojene od radničkih članarina i punog čanka državnoga, u koji svaka vlast obilato doliva, samo da bi se radnici držali u pokornosti. Gde nam je omladina, naša nada u budućnost? Eno je, dosađuje se, bez ideja je i provodi vreme između dva selfija, koje pravi telefonima vrednijim od plata svojih roditelja. Umesto energične omladine, uspeli smo da dobijemo bezobličnu masu, nesposobnu da se pobuni i pokrene neke nove ideje. Gde su seljaci? Bacaju u nepovrat svoj trud i znoj, dok u supermarketima kupujemo povrće iz Albanije, meso iz Argentine, ribu iz Vijetnama i Kine, a voće iz Španije.

Više se niko i ne buni. Postali smo kao stoka predviđena za klanje, zadovoljna ako ima u koritu nešto hrane i strpljivo čekamo svoj red pred klanicom. Zar je to život? Zar ne zaslužujemo bolje? Najgore ćemo učiniti ako ostanemo ravnodušni, nemi, slepi i gluvi, dok se oko nas sve ruši, potkrada i rasipa. Ustanite, Srblji, dok nije kasno! Ako vam do borbe za sebe nije, onda u čamotinji i nemaštini živite svoje dane, jer sami bolje ne želite, pa i ne zaslužujete. Budućnost pripada samo onima koji su spremni da se za nju žrtvuju i bore.

srbijatrija

IZVOR: anti-censura.com