Kako je krojena sudbina Srbije

Šta se zaista dešavalo u Beču, pre Majskog prEvrata daleke 1903. godine? Petar I za presto nudio Aleksandru Obrenoviću 6 miliona franaka. Nijedno osiguravajuće društvo nije htelo da osigura kralja Petra

Svet u kome živimo odavno je, a posebno y zahuktale poslednje tri-četiri decenije, postao čudovišno složen i osetljiv sistem. U našem prosečnom doživljaju onog što nam se dešava i onom što je prethodilo tom toku događanja, skloni smo da pripisujemo prestrogo i nepravedno mnogo toga lošeg što se dogodi y društvu kao izraz nečije volje. Isto tako, skloni smo, iz interesa ili kukavičluka, da nekritički hvalimo određene pojedince i istorijske procese. U oba slučaja zaboravljamo da postoji niz okolnosti i procesa koji usmeravaju tokove događanja y društvu i koji utiču na živote pojedinaca bar onoliko koliko i akti moćnih pojedinaca i centara političke moći na te tokove.

Nisu slučajno umni ljudi iz generacije u generaciju ponavljali da narodi koji ne znaju svoju istoriju nemaju budućnosti, ili pak da oni koji ne savladaju svoju povest moraće da je ponove.

Sticajem raznih okolnosti (političkih, dinastičkih, ideoloških, međunarodnih) gotovo ceo jedan vek mladom naraštaju u Srbiji su servirane istine o nama koje su odgovarale određenom vremenu i određenom sistemu vrednosti. Da nam se opet ne bi desilo da budemo ponavljači iz istorije, na koju smo, uzgred budi rečeno, preponosni, savremeni istoričari su na najvećem ispitu. Ispravno prevrednovanje pojedinih istorijskih događaja biće zapravo zalog i za ispravne ocene gotovo svih glavnih tokova nacionalne istorije u veku koji je za nama. Vreme u kome dominiraju krize (ekonomska, moralna, kriza sistema vrednosti), zahteva od istraživača još jedan temeljan arhivski rad i suočavanje sa novim podacima, što će, sasvim prirodno, zahtevati i sasvim novu i drugačiju istorisku ocenu, bez obzira na tvrdnje da nova dokumenta i izvori samo delimično rekonstruišu istoriju.

Ovog meseca je ravno 113 godina od prevrata iz 1903. godine kada je dinastija Obrenovića uklonjena sa istorijske scene, a naslednici Krađorđa nanovo ušli u politički život Srbije. Na prvi pogled, u našem prosečnom doživljaju prošlosti, o tome se sve zna. Međutim, razrešenjem pitanja šta je pozadina atentata na kralja Aleksandra Obrenovića i kome je zapravo bilo u interesu da dovede Petra Karađorđevića na presto, možda bi nam pomoglo da shvatimo i mnoga tragična dešavanja koja će uslediti tokom dvadesetog veka. I 1914, i 1916, i 1918, i 1934, i 1941, i 1974, i naročito period od 1991. do 1999. godine. Ovaj novinski tekst nema pretenziju da odgovri na sva ova pitanja, već da navede samo nekoliko primera i nekoliko dokumenata o pojedinim paralelnim tokovima iz tog vremena, koji nude neka razjašnjenja.

Kralj
Kralj Petar I po dolasku na presto (foto arhiv Politikin zabavnik)

Dve godine pre atentata u Beču će se obreti Jaša Nenadović, sin bliske rođake Petra Karađorđevića Caje, udovice konjičkog kapetana Mladena Nenadovića, neposredni potomak čuvenih Nedovića, streljanog 1868. zbog saučesništva u ubistvu kneza Mihaila Obrenovića. Jaša Nenadović je doputovao u Beč po nalogu Petra Karađorđevića, da bi stupio u kontakt sa austrougarskom vladom. Doneo je posebno ovlašćenje svog rođaka i budućeg suverena Srbije, napisano 28. novembra 1901. na francuskom jeziku. Pozivajući se na to ovlašćenje, Nenadović je 12. decembra 1901. priložio i pismo u kome je knez Petar izložio svoje političke stavove.

Istog dana u ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske sastavljen je poseban akt, u kojem se citira i pismo koje je Petar Karađorđević namenio austrougarskom ministarstvu spoljnih poslova. U pismo otvoreno piše:

– Od dobrog i iskrenog odnosa prema Austrougarskoj zavise vitalni interesi naše drage otadžbine… Srbiji je potreban mir u zemlji, i otud je tamo nužno voditi jedinstvenu, zdravu politiku… Ukoliko bih uz božju pomoć i voljom srpskog naroda bio pozvan da stupim na presto Srbije, onda ću se u spoljnoj politici zemlje uvek držati navedenih stavova. Takođe bih najenergičnije pazio na to da sadašnji poredak na Balkanskom poluostrvu ostane očuvan – zapisao je tada Petar Karađorđević.

Pismo Petra Karađorđevića je pedantno analizirano u austrougarskom ministarstvu spoljnih poslova i imalo je i te kakvog uticaja na držanje Dvojne monarhije neposredno pred prevrat, 1903, a i posle njega. Već sutradan po ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage, ministar spoljnih poslova Austrougarske, grof Goluhovski, rekao je francuskom ambasadoru u Beču „da je glavno, ne oblik događaja i način izvršenja samoga dela, nego da li je onaj koji vlada u Srbiji u dobrim odnosima sa Austrijom ili ne“.

Odmah po dolasku na presto Srbije, Petar Karađorđević je, u telegramu austriskom caru od 17. juna 1903. još jednom potvrdio stavove iz pisma. Telegram je bio sledeće sadržine:

– Ja ću ići stopama moga oca i nadam se doneti svojoj zemlji slobodu i sreću. Ja molim V. V. da ima ona dobra raspoloženja prema meni, kakva je imao do smrti za moga oca. Ako me time udostoji, izvršenje mojih novih dužnosti biće mi lakše, a ja imam čvrstu nameru i uverenje da ih zaslužim – naveo je Petar Karađorđević.

Kralj

Posebnu pažnju privlači još jedan detalj iz perioda pre stupanja na presto Petra Karđorđevića, koji je kod nas gotovo nepoznat. Čovek njegovog ogromnog poverenja, pored Jaše Nenadovića, bio je Živojin Bulagdžić, koji će posle 1903. biti kraljev lični sekretar, potom maršal dvora i diplomata od karijere. On će, nekoliko godina pre smene na prestolu, u Petrovo ime voditi pregovore sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem o ustupanju prestola uz novčano obeštećenje. Podaci za ovu tvrdnju nalaze se u jednom krajnje interesantnom dokumentu, koji je, koliko je poznato, koristio samo Vasa Kazamirović. Reč je o specijalnom izveštaju austrougarskog poslanika u Beogradu, i koji se nalazi u bečkom državnom arhivu.

Prvu dojavu o pregovorima za ustupanje prestola bečki poslanik je dobio od Josipovića, saradnika mađarskog lista „Pesti naplo“, koji je inače bio u dobrim odnosima sa Balugdžićem i Petrom Karađorđevićem i često ih je posećivao u Ženevi. Lično otpravnik poslova austrougarskog poslanstva, kako se dalje navodi u izveštaju, čuo je iz usta jednog bivšeg člana srpske vlade, da je kralj Aleksandar Obrenović primio od Petra Karađorđevića pismo sa ponudom da napusti presto uz odštetu od 6 miliona (zlatnih francuskih franaka), i da je kralj Aleksandar tom prilikom rekao da se ne može kompromitovati odgovarajući pismeno na ponudu Petra Karađorđevića.

Ovaj dokument, međutim, ne otkriva ko je stajao iza ove milionske ponude, inače prezaduženog budućeg suverena. Upravo tih godina Petar Karđorđević šalje pismo ruskom caru u kojem moli za pomoć u novcu i spominje sumu od milion i sedam stotina hiljada franaka, koliko je bio dužan, i zbog toga tužen. Ovo pismo je nekoliko puta publikovano, a prvi ga je objavio Svetozar Pribičević u knjizi „Diktatura kralja Aleksandra“, tridesetih godina prošlog veka. Iz ovog pisma, ali i iz redovne prepiske sa knjazom Nikolom Petrovićem, inače tastom Petra Krađorđevića, može da se stvori slika o njegovom teškom materijalnom stanju. Iz toga je sasvim logično pitanje ko je stajao iza fantastične sume novca za ono vreme.Koji centar moći je stajao iza ove ponude.

I Konstantin Dumba, poslanik Dvojne monarhije u Beogradu, u svojim memorima pisao je o katastrofalnom novčanom stanju Kralja Petra:

– Ja sam se obratio generalnom direktoru „Lenderbanke“, i zahvaljujući mojoj intervenciji kralj Petar ima da zahvali što je dobio zajam od preko jednog miliona franaka pod vrlo povoljnim uslovima i bez ikakve garancije, mada nijedno osiguravajuće društvo nije htelo da osigura njegov život – napisao je Dumba.

Ako se uporede ovih nekoliko primera onda će biti mnogo jasnija rečenica Nikole Pašića, izgovorena avgusta 1906. godine, u vreme takozvane „Topovske afere“ kada je Petar na sve načine pokušavao da Srbija kupi austrijske topove, a ne francuske:

– S kraljem se ne može ništa postići. Njega Austrija ima potpuno u svojoj šaci – rekao je Pašić.

PREDAJA KRUNE

Austrijski obaveštajci došli su do saznanja da je „kralj Aleksandar u različito vreme trima osobama isto izjavio: kad se on više ne bude mogao održati u Srbiji, on će predati krunu Petru Karađorđeviću.

Njegovo veličanstvo izjavio je ovo mađarskom narodnom poslaniku Đurkoviću, gospodinu Varlovcu, bivšem konzulu u Vudimpešti i bivšem šefu srpske tajne policije, Jovanu Milovanoviću.“

Ivan Miladinović,
IZVOR: Novosti/vostok.rs