Jelena Jelisavčić: Asanž, Sizif koji je gurao za „dž“

Pre dva meseca, neočekivano, iznenadila je vest da je kultna figura i oponent modernom imperijalizmu, Lindon Laroš, preminuo. Ubrzo zatim, očekivano, Asanž je predat svetskom korporativno-političkom establišmentu u zamenu za dužničke okove „teške“ 4 milijarde dolara, namenjene narodu Ekvadora.

Odakle potiče sam poriv J. Asanža za, kako bi sam rekao „popravljanje stvari koje nisu dobre“, moglo bi se tumačiti sa pozicije psihologije, etike, pa i religije, jer nesumnjivo Asanž je najautetičnija ličnost moderne epohe, u kojoj je borba za „kolektivno dobro“ postala ekskluzivna referenca ali i izvesna, viteška disciplina jer podrazumeva davanje bez dobiti. Ta autentičnost je ona koja opredeljuje, utiče, formira i pokreće tokove i po prostoru i vremenu i koja je motivisana onim što danas predstavlja motivator „ad acta“. Koliki je genij tog čoveka i doprinos svetskoj pravdi, jasno je svima koji za njom žude. On, i ljudi koji su sa njim delili isti životni princip i žrtvu, uradili su sve što su mogli da bi svetu doneli plamen istine koja bi mogla da posluži kao svetionik na putu ka slobodi.

Međutim, da li je Asanž Prometej modernog doba ili je samo ispao glup?

Naime, neovisno od Asanža, danas imamo na hiljade hrabrih entuzijasta, i onih koji žive slobodarski princip neuslovljen benefitima ili uticajnim relacijama sistema. Dobijeni podaci iz delatnosti takvih ljudi, koji su manje ili više kredibilni, ali svakako korisni za sintezu informacija u smislen mozaik, imaju jednu manjkavost, a to je da su teško apstrahovani od strane šire populacije. Ili ostaju u domenu konspirološke zabave za sladokusce ili su te informacije (hipoteze, teorije), na nivou fenomenološke analize, koje se uklapaju u političku korektnost. Asanž je otišao korak dalje i dao javnosti materijal „crno na belo“, što je za psihologiju običnog čoveka koja uglavnom funkcioniše u binarnom sistemu, bio pun pogodak.

Ali, pravo pitanje je, šta će biomasa sa svim tim saznanjima?
Od kada je Troter osnovao „Tavistok“ intitut, počela je posvećenost svetske oligarhije naučnim metodama kojim će kontrolisati misaone tokove ljudi, vojske, na posletku, nacija. „Tavistok“ je službeno započeo rad nakon Drugog sv. rata, ali su njegovi najistaknutiji umovi poput Edvarda Bernajsa, nećaka S. Frojda i tvorca čuvene „Propagande“, započeli ideju brutalnog spinovanja i manipulacije informacijama, daleko ranije. Amerika je uvučena u Veliki rat, nešto malo pošto je Vilson osnova FED 1913.g., i globalna, militantno-imperijalistička igra mogla je da počne. Onda je došao Drugi sv. rat, koji je na svetsku pozornicu užasa, izrodio Mengelea. Veliki deo njegovog rada ticao se upravo funkcionisanja mozga i promene načina ponašanja ljudi, svesnim uticajem a da oni toga, nisu svesni. Dalje, projekat “ Changing Images of the Man „, s kraja 70ih godina prošlog veka, bio je Tavistokov projekat, s ciljem da se nacija programira tako, da neće biti svesna kad do velikih promena dođe. Tako je, recimo, pre sto godina, Amerikancima mogla biti „prodata“ laž, pod krilaticom „borba za demokratiju“, ali, nakon jednog veka, Amerikanci i dalje ratuju po svetu, verujući da izvoze demokratiju, u države koji su im fiktivni neprijatelji. Na toj „mind control“ platformi je trebalo raditi ozbiljno i predano, i radilo se.

Hose Rodrigez Delgrado, čuveni profesor fiziologije neslučajno sa Jejla, možda ovaj fenomen najeksplicitnije pojašnjava. On je u svojoj knjizi „Fizička kontrola uma“ napisao da je cilj NWO stvaranje, psiho-civilizacijskog društva, u kome bi čovek bio „kontrolisani građanin“. Zapravo, nema učinkovitijeg rata, kog neki autori nazivaju i „asimetrični“ rat, do psihološkog, jer vodi u imploziju kulturološkog tipa(stvaranjem antikulture pod maskom subkulture), moralnog kapaciteta(degradacija porodice, promovisanje sloboda, ljudskih prava, ateizma i new age kvazi-duhovnih pravaca, ohrabrivanjem hipertrofije individualizma…), a cilj je uvek u sužbi profita korporativnog kapitalizma.

S tim u vezi, gorepomenuti Laroš, rekao je da svetom vlada finansijsko carstvo, lihvarski sistem međunarodnih zajmova, kojima rukovode nadnacionalni oligarhijski interesi u svrhu pljačkanja prirodnih i umnih resursa kolonizovanih zemalja. U takvoj konstalaciji stvari, Asanž se našao u „gapu“ između hermetički utvrđenog sistema kojim rukovodi krupni kapital, i većinom apatične biomase, nesvesne činjenice, da joj je osećaj slobode samo subjektivan, a da objektivno, može da utiče samo na mikro-kozmetičke promene, svakih par godina uglavnom na parlamentarnim izborima.

I na kraju, pitam, da li Asanž paradigma za „žrtveno jagnje“ krupnog kapitala ili apatije nemislećeg, nereaktivnog sveta koji za sebe tvrdi da je slobodarski? Ako znamo da nema smirenog uma bez kontrole uma, onda „nemir“ koji je pokazao Džulijan Asanž, treba da bude civilizacijski manir u tom smislu. I kakav god epilog da bude, taj hrabri čovek biće upamćen kao onaj koji je pokušao. Čini se da je to za sada, najviši iskorak ka pravdi koji slobodan čovek može da učini.

Da pokuša. Jer „nemir“ je merna jedinica za to koliko su uspeli da od nas naprave nesvsne kontrolisane građane, ili smo „robovi“ koji su osvestili težinu svojih lanaca.

Jelena Jelisavčić

Patriot

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *