JEDINO SRPSKO DETE U PRIZRENU: ZA BOŽIĆ IMAM JEDNU ŽELjU!

Pre dve godine u ispovesti za „Alo!“ tada desetogodišnja Milica Đorđević, jedino srpsko dete u Prizrenu i jedini đak u improvizovanoj školi u prostorijici u Hramu Svetog Đorđa, čije je celo detinjstvo proteklo u strahu i oskudici, od Božić Bate tražila je samo da joj pošalje bar jednu drugaricu s kojom bi mogla da se igra.

Milica Đorđević, Foto: alo.rs

Ta želja ove male heroine, čiji je život pretočen u film koji je gotovo svima izmamio suze, sada je ostvarena – nije dobila drugaricu, ali jeste dva dobra druga Filipa i Ljubu. Ova trojka čini šesti razred osnovne škole u Velikoj Hoči.

Ona i njena majka Evica zbog Miličine škole morale su da napuste Prizren. Ali nisu otišle zauvek iz najvoljenijeg grada u kojem im život nije bio ni nalik normalnom, budući da tamo ima toliko Srba da se mogu na prste prebrojati. Vraćaju mu se svakog vikenda.

Tamo ih čeka deda Adam (90), dobroćudni Goranac koji godinama čuva Milicu i njenu mamu, devojčicin prvi i dugo jedini prijatelj, kome je simbolično upravo ona bila kuma kada je zbog nje prešao u pravoslavlje.

Milica će Božić provesti u Prizrenu sa svojom mamom i čika Adamom, koga zove dekom. Iako se njen život razlkuje od života koje vodi većina njenih vršanjaka, te se uglavnom svodi na odlaske u školu i do crkve, ova skromna devojčica kaže da ove godine nema nikakvih specijalnih želja za sebe. Naglašava da njoj ne treba ništa, ali da ipak postoji nešto što bi je beskrajno obradovalo i za šta se ona stalno moli…

– Važno mi je da smo mama, deda i ja zajedno. Slavićemo Božić onako kako Bog zapoveda, poštovati sve običaje, ići u crkvu, imaćemo badnjak, postiti na Badnji dan. Meni je to nešto najlepše, pogotovo volim Badnje veče, Nova godina meni ne znači ništa. Na Božić se rodio Isus Hrist, to je najradosniji dan. Meni je u životu lepo, ali eto imam jednu želju – da bude više Srba na Kosovu, da bude više dece, da imam više drugara, da ne budu odeljenja od po troje dece, nego da nas ima puno – kaže ova dvanaestogodišnja devojčica.

Sa podjednakom radošću u glasu, kao što je ima kada priča o prazniku, ona govori o svojim školskim prijateljima koje je stekla tek kada je krenula u peti razred.

– Imam dva drugara koja idu sa mnom u šesti razred u Velikoj Hoči. U peti razred idu još tri dečaka, pa se nekada i svi zajedno družimo. Nas šestoro ponekad igramo zajedno i fudbal na fizičkom. Inače su svi vrlo fini prema meni, samo ih, eto, možda jedino tada ponekad malo iznerviram, ako nešto pogrešim. Mnogo ih volim, ali moram priznati, moj najbolji drug i dalje jeste deda Adam i još se igram i sa njim – kaže ona.

Nikad nećemo napustiti Prizren

Miličina mama Evica za „Alo!“ kaže da je život u Prizrenu mnogo težak, ali da ne planira da sa ćerkom napusti taj grad.

– Premalo Srba ima i zaista je mnogo komplikovano živeti ovde. Albanci nas gledaju popreko, komšije iz zgrade nisu dobronamerne, čine sve da bi nam zagorčali život. U zgradi se sve čuje, nama zazvoni telefon, oni kreću da lupaju odozgo da mi ne bismo ništa čuli i stalno tako prave neke spletke. Živimo u strahu, ali ovde sam rođena, ovde su grobovi mojih najmilijih, Milica je rođena ovde i neće nas oterati. Da je ovde mogla da nastavi da ide u školu, ne bismo se privremeno ni selili u Hoču. Prvo je bio plan da krene u peti razred u Orahovac, ali nam je vladika savetovao da je bezbednije da ide u Hoču – priča Evica.

Izvor: alo.rs,  Nacionalist