Jasenovac najveće stratište srpskog naroda na tlu Evrope

Jedan veliki kameni cvijet, djelo autora Bogdana Bogdanovića i memorijalni kompleks muzeja u Jasenovcu danas svjedoči da se na ovom mjestu u Nezavisnoj državi Hrvatskoj od 1941. godine do 1945. godine dešavao najveći pogrom Srba, Jevreja, Roma i neposlušnih Hrvata na okupiranom Balkanu u periodu drugog svjetskog rata.

Na sami pogled na ostatke najvećeg logora smrti i memorijalnog kompleksa, posjetilac ne može da zaključi da je upravo na tom mjesto umoreno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma na najmonstruoznije načine. Danas na sceni u Hrvatskoj je relativizacija genocida u Jasenovcu i relativizacija ustaštva.

Milan Zarić iz Ciriha odlučio je da ekranizuje film o stradanju Srba u Jasenovcu pod nazivom: “Prva trećina-Oproštaj kao kazna”. Film je snimljen prošle godine u Pančevu i banatskom Novom selu a producent filma je Bojan Babin. Film je rađen u produkciji “Anticenzure”, medijskog projekta Milana Zarića dok su glavne uloge povjerene Predragu Koturu, Nenadu Herakoviću i Vladanu Jakovljeviću. Za Srpske Novine, Milan Zarić izvršni producent, govori o stvaranju filma, reviziji genocida i odnosu Srbije prema ovom pitanju.

Gospodine Zariću, Vi ste snimili film o genocidu u Jasenovcu koji se dogodio tokom drugog svjetskog rata sa centralnom temom, o starcu Vukašinu Klepačkom i zločincu Žiletu Friganoviću. Šta vas je motivisalo da krenete u ovaj projekat?

Da. Glavni motiv mi je to, što se o jednom ovakvom genocidu, tako malo zna. Što se i među srpskim narodom, nailazi na jedan otpor i ignorisanje, koji je po meni i glavni uzrok toga, da mi kao narod i nakon 70 godina, još uvek nismo svesni te naše tragedije. 10. oktobra 2010. godine sam prvi put posetio Jasenovac. Veoma težak trenutak za mene. Od tada sam počeo sve više da se zanimam za tu prećutanu temu. Tako je došlo i do filma.

Vi ste urednik portala “Anticenzura”, živite u Cirihu i praktično ste na sopstvenu inicijativu krenuli u ovaj projekat. Da li ste dobili podršku od vlasti u Srbiji za snimanje filma?

Tako je. Od 1990. godine sam u Cirihu. Portal „Anticenzura” je nastao pre nekoliko godina. Hteo sam da se bavim nekim prećutanim temama. Preko portala sam došao i na ideju o filmu. Podršku vlasti nisam dobio.

Koliko je trajalo samo snimanje i kako ste uspjeli da okupite glumačku i ostalu ekipu koja je radila na filmu?

Samo snimanje nije trajalo dugo. Prošle godine krajem oktobra je privedeno kraju. Sve ukupno je trajalo nešto više od godinu dana. Ostalo je još neko studijsko snimanje i montaža. Nadam se do kraja godine premijeri.

Što se tiče ekipe i celokupne ogranizacije, to je sve odradio Bojan Babin, koji je i producent. Tu su mu pomagali i scenograf i kostimograf George Pomana i direktor fotografije Igor Lapedat. Scenario je pisala Svetlana Petrov. Uz konsultacije sa mnom sav posao je odradio Bojan Babin.

Šta mislite zašto reditelji i producenti u Srbiji nisu ranije došli na ideju o ekranizaciji jedne od najmračnijih stranica naše istorije 20. vijeka, pogroma u Jasenovcu u Hrvatskoj?

Da bi se neka tema obradila, neophodno je suočiti se sa njom, a to nije lako. Mnogo je loše i zle energije u ovoj temi. Ovo vam govorim iz iskustva, jer kako ja, tako su i još neki članovi ekipe imali težak period. Ja sam lično imao mnogo tešku godinu. Imali smo i dva smrtna slučaja, kao i još neke čudne okolnosti. Imao sam čak i pretnje, a i proganjan sam od srpskih vlasti. Da sam se kojim slučajem 22.02.2016 našao u Srbiji, bio bih uhapšen. Tako sam 01.04.2016 pozvan i od strane švajcarskih vlasti na saslušanje. Slučaj još uvek nije okončan. Optužen sam za navodnu pretnje poslanicima Narodne Skupštine Srbije. Tako stoji u krvičnoj prijavi, koje su mi dostavile švajcarske vlasti. Videću šta će još biti. Navedene neprijatnosti mogu da budu razlog, ali ne i opravdanje, zašto se još niko nije ozbiljno pozabavio ovom temom.

U Hrvatskoj je danas na sceni minimiziranje broja žrtava u Jasenovcu koji je navodno bio radni logor a ne logor smrti te revizija spomen muzeja Jasenovac u “muzej holokausta”. Kako to komentarišete i čemu vodi relativizacija ustaštva u Hrvatskoj?

Mnogo gore od toga je saučesništvo tzv. srpskih vlasti, ili pasivnost istih. Mada lično sumnjam da mi imamo neku našu srpsku vlast. Ono što mi imamo, a tako vam je u skoro svim državama sveta, su službenici i izvršitelji naređenja, od nama svima poznatih centara moći. Tako da tim centrima moći, ne odgovara istina o Jasenovcu, jer bi se tu došlo i do njih samih. Bežanje od odgovornosti je najkraći odgovor na vaše pitanje. Znanje i odgovornost su nerazdvojivi, zato je nekima bolje da ništa ne znaju. Tako im je mnogo lakše.

Na ovogodišnjem obilježavanju Dana sjećanja u Jasenovcu, nisu prisustvovali predstavnici Srpskog Narodnog vijeća, manjinskih udruženja i antifašističkih organizacija kao i bivši predsjednik Ivo Josipović. Šta nam to govori o samom obilježavanju Dana sjećanja i odnosu vlasti u Hrvatskoj?

Bojkot predstavnika Srpskog Narodnog veća, jevrejskog udruženja i drugih antifašističkih i manjinskih udruženja, obeležavanja Dana sećanja u Hrvatskoj ove godine je svakako znakovit i šalje poruku da su Srbi kao manjina u Hrvatskoj uniženi i povređeni negacijom zvanične hrvatske vlasti, odgovornosti za genocid u Jasenovcu. Umanjivanje broja žrtava, pokušaji revizije genocida od pojedinih visoko pozicioniranih lica u Katoličkoj crkvi te navođenje da u Jasenovcu nije bilo genocida iako je ostao veliki broj dokumenata i fotografija i svedočenja preživelih o tom najstrašnijem zločinu na tlu Evrope 20. veka je sramno i predstavlja uvredu za svekolike žrtve tih logora i srpski narod. To nažalost najbolje govori o tome kakva atmosfera danas vlada u hrvatskom društvu te da postoji nespremnost suočavanja sa odgovornošću. Prikrivanje zločina je opet zločin. A Hrvatska takvim odnosim upravo radi na vaskrsavanju ustaštva koje je oduvek bilo prihvaćeno u njihovom društvu čini mi se.

Iako Hrvatska pokušava da umanji zločine ustaškog režima i relativizuje ih, čini se da ni srpske vlasti ne rade dovoljno svojim cjelokupnim odnosom prema čak 700 000 srpskih žrtava po istraživanjima koje je radio dr Srboljub Živanović 1964. godine. Kako doživljavate takav odnos srpskih vlasti?

Već sam pomenuo. Kojih srpskih vlasti?

To su EU službenici, a Hrvatska je EU članica. Pošto se Jasenovac nalazi na EU teritoriji, jasno je o čemu se ovde radi. Tako da „gospoda” radi „odlično” svoj posao. Baš onako, kako im je i naređeno. Da mi stvarno imamo srpsku vlast, imali bi i udžbenike istorije u školama, koji bi se bavili srpskim stradanjem u NDH. Imali bi i više filmova i televizijskih emisija. Imali bi skroz drugačiji pristup i ja ne bih morao danas da se bavim ovom temom. Jasenovac, ali i sva ostala mesta gde su se ljudi monstruzno ubijali, bili bi deo svetskog kolektivnog pamćenja, kao što je slučaj i sa Aušvicom. Ovako nam ne preostaje ništa drugo, nego da preuzmemo stvari u svoje ruke. Mislim da sam po tom pitanju dao primer.

Šta po Vašem mišljenju srpska vlast ali i druge kulturne institucije trebaju da urade kako bi spriječili reviziju istorije i kako bi radile na očuvanju istorijske svijesti i o zločincima i o žrtvama na području Jasenovca, Jadovna i drugih stratišta srpskog naroda?

Recimo da mi imamo neku srpsku vlast. Neophodno je da se počne sa osvešćivanjem naroda. Treba širiti istinu. Hrvatima i njihovom revizijom se ne treba baviti. Preko školstva, medija, turizma, to je veoma lako učiniti. Da se ja pitam, napravio bih rekonstrukciju logora Jasenovca negde u Srbiji, ali i ostalih logora i jama. Nešto kao NDH u malom. Tako bi se narod, ali i turisti koji posećuju našu zemlju upoznali sa našom istorijom i istinom. Pored toga ima i ekonomskog značaja. Postoji mnogo, mnogo načina, ali nema volje. Nadam se da će se to ubrzo promeniti. Dok se to ne dogodi, svako od nas bi trebao da uradi nešto po tom pitanju.

Kakav su odnos prema filmu: “Prva trećina” pokazali mediji u Srbiji i kakve su bile dosadašnje reakcije publike i da li planirate da nastavite da snimate filmove o ovim temama?

Zahvalio bih se ovom prilikom i Vama i Srpskoj televiziji na interesovanju. Pored vas, filmom su se bavile i “TV BN, RTRS”. Od novina “Kurir” i “Pres” iz Banja Luke, kao i mnoštvo manjih alternativnih portala kao “Srbin Info”, “Hazarder” i mnogi drugi. Želim da napomenem da su “Večernje Novosti” još prošle godine uradile intervju i nisu ga objavile. Pošto znam da je na čelu tih novina gospodin Ratko Dmitrović, koji je rođen u okolini Jasenovca, i koji se i sam često u medijima isticao govoreći o ovoj prećutanoj temi, iznenađen sam činjenicom da intervju nije objavljen. Izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio. Još jednom hvala svima na podršci.

Razgovarala: Ljubica Gojković

IZVOR: anti-censura.com