Јасеновац највеће стратиште српског народа на тлу Европе

Један велики камени цвијет, дјело аутора Богдана Богдановића и меморијални комплекс музеја у Јасеновцу данас свједочи да се на овом мјесту у Независној држави Хрватској од 1941. године до 1945. године дешавао највећи погром Срба, Јевреја, Рома и непослушних Хрвата на окупираном Балкану у периоду другог свјетског рата.

На сами поглед на остатке највећег логора смрти и меморијалног комплекса, посјетилац не може да закључи да је управо на том мјесто уморено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома на најмонструозније начине. Данас на сцени у Хрватској је релативизација геноцида у Јасеновцу и релативизација усташтва.

Милан Зарић из Цириха одлучио је да екранизује филм о страдању Срба у Јасеновцу под називом: “Прва трећина-Опроштај као казна”. Филм је снимљен прошле године у Панчеву и банатском Новом селу а продуцент филма је Бојан Бабин. Филм је рађен у продукцији “Антицензуре”, медијског пројекта Милана Зарића док су главне улоге повјерене Предрагу Котуру, Ненаду Хераковићу и Владану Јаковљевићу. За Српске Новине, Милан Зарић извршни продуцент, говори о стварању филма, ревизији геноцида и односу Србије према овом питању.

Господине Зарићу, Ви сте снимили филм о геноциду у Јасеновцу који се догодио током другог свјетског рата са централном темом, о старцу Вукашину Клепачком и злочинцу Жилету Фригановићу. Шта вас је мотивисало да кренете у овај пројекат?

Да. Главни мотив ми је то, што се о једном оваквом геноциду, тако мало зна. Што се и међу српским народом, наилази на један отпор и игнорисање, који је по мени и главни узрок тога, да ми као народ и након 70 година, још увек нисмо свесни те наше трагедије. 10. октобра 2010. године сам први пут посетио Јасеновац. Веома тежак тренутак за мене. Од тада сам почео све више да се занимам за ту прећутану тему. Тако је дошло и до филма.

Ви сте уредник портала “Антицензура”, живите у Цириху и практично сте на сопствену иницијативу кренули у овај пројекат. Да ли сте добили подршку од власти у Србији за снимање филма?

Тако је. Од 1990. године сам у Цириху. Портал „Антицензура” је настао пре неколико година. Хтео сам да се бавим неким прећутаним темама. Преко портала сам дошао и на идеју о филму. Подршку власти нисам добио.

Колико је трајало само снимање и како сте успјели да окупите глумачку и осталу екипу која је радила на филму?

Само снимање није трајало дуго. Прошле године крајем октобра је приведено крају. Све укупно је трајало нешто више од годину дана. Остало је још неко студијско снимање и монтажа. Надам се до краја године премијери.

Што се тиче екипе и целокупне огранизације, то је све одрадио Бојан Бабин, који је и продуцент. Ту су му помагали и сценограф и костимограф Георге Помана и директор фотографије Игор Лапедат. Сценарио је писала Светлана Петров. Уз консултације са мном сав посао је одрадио Бојан Бабин.

Шта мислите зашто редитељи и продуценти у Србији нису раније дошли на идеју о екранизацији једне од најмрачнијих страница наше историје 20. вијека, погрома у Јасеновцу у Хрватској?

Да би се нека тема обрадила, неопходно је суочити се са њом, а то није лако. Много је лоше и зле енергије у овој теми. Ово вам говорим из искуства, јер како ја, тако су и још неки чланови екипе имали тежак период. Ја сам лично имао много тешку годину. Имали смо и два смртна случаја, као и још неке чудне околности. Имао сам чак и претње, а и прогањан сам од српских власти. Да сам се којим случајем 22.02.2016 нашао у Србији, био бих ухапшен. Тако сам 01.04.2016 позван и од стране швајцарских власти на саслушање. Случај још увек није окончан. Оптужен сам за наводну претње посланицима Народне Скупштине Србије. Тако стоји у крвичној пријави, које су ми доставиле швајцарске власти. Видећу шта ће још бити. Наведене непријатности могу да буду разлог, али не и оправдање, зашто се још нико није озбиљно позабавио овом темом.

У Хрватској је данас на сцени минимизирање броја жртава у Јасеновцу који је наводно био радни логор а не логор смрти те ревизија спомен музеја Јасеновац у “музеј холокауста”. Како то коментаришете и чему води релативизација усташтва у Хрватској?

Много горе од тога је саучесништво тзв. српских власти, или пасивност истих. Мада лично сумњам да ми имамо неку нашу српску власт. Оно што ми имамо, а тако вам је у скоро свим државама света, су службеници и извршитељи наређења, од нама свима познатих центара моћи. Тако да тим центрима моћи, не одговара истина о Јасеновцу, јер би се ту дошло и до њих самих. Бежање од одговорности је најкраћи одговор на ваше питање. Знање и одговорност су нераздвојиви, зато је некима боље да ништа не знају. Тако им је много лакше.

На овогодишњем обиљежавању Дана сјећања у Јасеновцу, нису присуствовали представници Српског Народног вијећа, мањинских удружења и антифашистичких организација као и бивши предсједник Иво Јосиповић. Шта нам то говори о самом обиљежавању Дана сјећања и односу власти у Хрватској?

Бојкот представника Српског Народног већа, јеврејског удружења и других антифашистичких и мањинских удружења, обележавања Дана сећања у Хрватској ове године је свакако знаковит и шаље поруку да су Срби као мањина у Хрватској унижени и повређени негацијом званичне хрватске власти, одговорности за геноцид у Јасеновцу. Умањивање броја жртава, покушаји ревизије геноцида од појединих високо позиционираних лица у Католичкој цркви те навођење да у Јасеновцу није било геноцида иако је остао велики број докумената и фотографија и сведочења преживелих о том најстрашнијем злочину на тлу Европе 20. века је срамно и представља увреду за свеколике жртве тих логора и српски народ. То нажалост најбоље говори о томе каква атмосфера данас влада у хрватском друштву те да постоји неспремност суочавања са одговорношћу. Прикривање злочина је опет злочин. А Хрватска таквим односим управо ради на васкрсавању усташтва које је одувек било прихваћено у њиховом друштву чини ми се.

Иако Хрватска покушава да умањи злочине усташког режима и релативизује их, чини се да ни српске власти не раде довољно својим цјелокупним односом према чак 700 000 српских жртава по истраживањима које је радио др Србољуб Живановић 1964. године. Како доживљавате такав однос српских власти?

Већ сам поменуо. Којих српских власти?

То су ЕУ службеници, а Хрватска је ЕУ чланица. Пошто се Јасеновац налази на ЕУ територији, јасно је о чему се овде ради. Тако да „господа” ради „одлично” свој посао. Баш онако, како им је и наређено. Да ми стварно имамо српску власт, имали би и уџбенике историје у школама, који би се бавили српским страдањем у НДХ. Имали би и више филмова и телевизијских емисија. Имали би скроз другачији приступ и ја не бих морао данас да се бавим овом темом. Јасеновац, али и сва остала места где су се људи монструзно убијали, били би део светског колективног памћења, као што је случај и са Аушвицом. Овако нам не преостаје ништа друго, него да преузмемо ствари у своје руке. Мислим да сам по том питању дао пример.

Шта по Вашем мишљењу српска власт али и друге културне институције требају да ураде како би спријечили ревизију историје и како би радиле на очувању историјске свијести и о злочинцима и о жртвама на подручју Јасеновца, Јадовна и других стратишта српског народа?

Рецимо да ми имамо неку српску власт. Неопходно је да се почне са освешћивањем народа. Треба ширити истину. Хрватима и њиховом ревизијом се не треба бавити. Преко школства, медија, туризма, то је веома лако учинити. Да се ја питам, направио бих реконструкцију логора Јасеновца негде у Србији, али и осталих логора и јама. Нешто као НДХ у малом. Тако би се народ, али и туристи који посећују нашу земљу упознали са нашом историјом и истином. Поред тога има и економског значаја. Постоји много, много начина, али нема воље. Надам се да ће се то убрзо променити. Док се то не догоди, свако од нас би требао да уради нешто по том питању.

Какав су однос према филму: “Прва трећина” показали медији у Србији и какве су биле досадашње реакције публике и да ли планирате да наставите да снимате филмове о овим темама?

Захвалио бих се овом приликом и Вама и Српској телевизији на интересовању. Поред вас, филмом су се бавиле и “ТВ БН, РТРС”. Од новина “Курир” и “Прес” из Бања Луке, као и мноштво мањих алтернативних портала као “Србин Инфо”, “Хазардер” и многи други. Желим да напоменем да су “Вечерње Новости” још прошле године урадиле интервју и нису га објавиле. Пошто знам да је на челу тих новина господин Ратко Дмитровић, који је рођен у околини Јасеновца, и који се и сам често у медијима истицао говорећи о овој прећутаној теми, изненађен сам чињеницом да интервју није објављен. Извињавам се ако сам некога заборавио. Још једном хвала свима на подршци.

Разговарала: Љубица Гојковић

ИЗВОР: anti-censura.com