JANjIČARI NOVOG DOBA – KOŠMAR ZAPADNE EVROPE

Poštovani čitaoci, povodom najave u vezi sa izmenama u Građanskom zakonu, da će, kao krajnju meru, nepodobnim roditeljima oduzimati decu zbog fizičkog kažnjavanja, predstavljamo vam razgovor sa Irinom Bergset, ruskinjom kojoj su u Norveškoj oduzeli dvoje dece, koja nam rasvetljava tu temu i pokazuje kako izgleda kada se to sprovede u stvarnost i dovede do zloupotrebe, na koju i kod nas upozoravaju stručnjaci.

U svojem intervju novinama “Zavtra“, Irina Brgset, koja je postala žrtva norveške sodomitske mafije, govori o “svetloj budućnosti“ Evropljana, koju žele da nametnu i Rusiji (i Srbiji-prim.prev).

Irina BERGSET. 2005. godine ja sam se udala za državljanina Norveške. Moj sin je tada imao 7 godina. Otišli smo da živimo u Norvešku, u komunu Aurskog-Hekland, u selo Aurskog. Tada još nisam znala da je do pre pola veka Norveška bila država koja se po stepenu civilizovanosti mogla porediti sa državama Centralne Afrike.

1905. god. Norveška je prvo dobila nezavisnost i od Danske i od Švedske. Država je, kakva je bila- takva i ostala – država kmetova, pri čemu plemića njeni žitelji nikada nisu ni videli. Samo su plaćali porez. Razvoja kulture nije bilo. Žitelji ove zemlje su govorili ili na švedskom ili na danskom – t.j. na jezicima osvajača. Posle su se ti jezici pomešali i stvorili jedan veštački jezik koji se zove bukmol. Iako i sada svaka porodica u Norveškoj govori na svom dijalektu. Do danas ne postoji državni standardni dijalekat. Može se reći da se ta zemlja tek sada nastaje, kad ne bi bilo suprotnog procesa. Norveško društvo ubrzano moralno propada kopirajući američke zakone i poredak.

Našli su naftu u moru pre 50 godina. Jasno je da zemlja u kojoj su odsustvovale nauka i kultura, nije mogla da ovlada tehnologijama vađenja nafte iz mora – koristili su tuđu naučno-tehnološku pomoć.

Sve to sam ja saznala kasnije. Kada sam napuštala Rusiju, znala sam samo da je u Norveškoj najviši životni standard na svetu.

Bez obzira na to što sam završila fakultet novinarstva Moskovskog Drž. Univerziteta i što sam kandidat filoloških nauka, Norveška nije priznala moje obrazovanje.

Meni su predložili da radim kao učiteljica u susednoj Fet komuni, u seoskoj školi novog tipa – po progresivnom danskom obrascu po imenu “Riddersand“, što u prevodu znači “škola vitezova“. U poređenju sa našim ruskim sistemom svi norveški školski programi izgledaju kao za mentalno zaostale. Od 1-7 razreda je osnovna škola. Zadatak državnog programa je da se nauči azbuka do 13. godine i da se deca nauče da broje-čitaju cene u prodavnicama.

U razredu ne sme da se čita naglas zato što je to “sramota“. Specijalni učitelj izvodi dete u hodnik i tamo sluša “mališu“ kako on čita da ga ne sramoti. Učitelj ima pravo da razradi sa decom dva primera iz matematike dnevno a ako deca ne usvoje materijal, onda se kroz tri dana ponovo trudi da im objasni pređeno gradivo. Domaći zadatak u toku cele nedelje – 5 reči na engleskom ili osam, po odluci deteta.

Norveška škola – je primer potpune degradacije obrazovanja. Književnosti nema, nema istorije, fizike, hemije, nema prirodnih nauka. Ima poznavanje prirode, zove se “Pregled“. Deca izučavaju svet oko sebe u opštim crtama. Ona znaju da je bio Drugi svetski rat. Sve ostale pojedinosti – to je nasilje nad detetom i njegovom psihom.

Najbogatija država na svetu ne hrani decu u obdaništu. Tačnije, hrane ih nekom čorbom sa imenom “paradajz čorba“ iz kese jednom nedeljno. To je tako u obdaništima, kako državnim, tako i privatnim – hrana samo jednom nedeljno!

Moj stariji sin je išao u Rusiji u običnu školu. Zato je on u Norveškoj bio čudo od deteta. Do 7 razreda ništa nije učio – tamo ne treba da se uči. U školama vise obaveštenja: “Ako te roditelji teraju da učiš – pozovi nas. Pomoći ćemo ti da se oslobodiš takvih roditelja“.

Jedini način da vežbam pamćenje sa sinom bio je klavir. Govorila sam mu: “Samo gukni negde da imaš tako zahtevnu mamu…“

Sa lečenjem je u Norveškoj prosto užas! Trebalo je da skinemo pupčanu vrpcu – Saša sada ima ožiljak od 5 cm, posekli su ga nožem. Hirurg iz Osla sa 20-to godišnjim stažem, kod koga smo čekali na red preko 7 meseci, taj hirurg je radio kao seoski veterinar. Treba da znate da u Norveškoj nema lekara. Jer za to treba da mnogo godina učite na fakultetu. Zato lekare vrbuju koje-kako po celoj Zapadnoj Evropi.

Imali smo sreću da pupčanik nije uklanjao naš seoski lekar u Borklangenu. To je bila žena iz Istočne Nemačke. Ona nam je otvoreno rekla: “Znate, ja nikada to nisam radila. Ja sam radila u Nemačkoj u osiguravajućoj kući. Tamo je bilo tako da ako je neko slomio nogu, ja sam dolazila i govorila: “da, ova noga je slomljena“. A zatim je dodala: “Ne bojte se, ja ću sve uraditi…“

Pred našim očima je izvadila medicinski priručnik i rekla: “Tako, ovde piše: natopite vatu alkoholom, namažite to mesto…“ Naravno, uzela sam sina u naručje i izašla…

„ZAVTRA». Sav taj “mesni kolorit“ može da stvori određene probleme, ali od jednog trenutka je vaš život u Norveškoj postao prosto nepodnošljiv. Zbog čega?

Nesreća se desila 6 godina posle mog dolaska u Norvešku. Ništa nisam znala o njihovom sistemu “Barnevarn“.

Ja sam brinula svoju brigu: posao, kuća, porodica… Živela sam malo se udubljujući u ustrojstvo države u koju sam se preselila. Čula sam da su nekome oduzeli decu, ali ja sam bila normalna majka.

Razvela sam se od muža posle tri godine zajedničkog života, posle rođenja drugog sina. To je bio sukob kultura. Meni sada govore: “Zato tamo u svakoj seoskoj kući imaju kanalizaciju i tuš kabinu“. Da, odgovaram ja na to, ali zato Norvežani po navici idu da mokre iza kuće.

Tri godine sam živela sama sa decom. Uzela sam kredit u banci, kupila stan, počela normalno da živim, nikada nisam dobijala socijalnu pomoć: radila sam, provodila sam dosta vremena sa decom. Deca su bila samo sa mnom. Pošto je muž kinjio sina iz prvog braka, postavila sam uslov da ne bude više nikakvih poseta.

Sa mlađim je muž po zakonu bio dužan da se viđa. Ja sam se trudila koliko sam mogla da dete ne spava kod oca – postojala je pretnja da će ga tući. Ali obdanište i druge državne strukture su me pritiskale da ga pustim. Zato je mlađi sin ostajao kod oca prvo po dva sata subotom ili nedeljom. Ali poslednji put je proveo kod njega skoro celu nedelju – dete je imalo temperaturu kada ga je on odvezao u mraz od-30 kod rođaka u Tronhajm.

2011.god., sedmog marta, ja sam otišla u policiju sela Bjorkenlangen zato što je moj mlađi sin ispričao da su mu strine i stričevi, rođaci njegovo oca, nanosili bol u ustašcima i guzi. Ispričao je o stvarima u koje ja prvo nisam mogla da poverujem.

U Norveškoj postoji nekakva narodna tradicija intimnih odnosa sa decom: sa dečacima i devojčicama – učinjenih od strane njihovih krvnih srodnika, koji ih kasnije predaju susedima. Da poverujem u to ludilo i ad – ja prvo nisam mogla. Napisala sam izjavu u policiji. Osmog marta su nas pozvali u socijalnu službu za decu – Barnevarn. Ispitivanje je trajalo šest sati. Bili smo samo ja i moje dvoje dece.

Oni imaju šemu zaštite dece koja postoji da bi izgledalo da se oni bore sa incestom. Zatim sam shvatila da centri Barnevarn, koji postoje u svakom selu, postoje za to da bi lakše našli dete koje je progovorilo i nezadovoljnu majku ili oca – i da se oni izoluju, kazne.

Iz novina sam saznala za slučaj kada je sud devojčici od 7 ili 8 godina odredio da plati troškove suda i kompenzaciju nasilniku što su ga držali u zatvoru. U Norveškoj je sve obrnuto naglavačke. Pedofilija nije prestup.

Osmog marta 2011. prvi put su mi oduzeli moje dvoje dece. Oduzimanje izgleda ovako: dete se ne vraća iz obdaništa ili škole t.j. praktično ga kradu od vas, ono nestaje. To zato što ga kriju od vas na tajnoj adresi.

Tada su mi rekli: “Situacija je takva, vi govorite o nasilju nad decom. Vas treba da pregleda lekar i da kaže da ste zdravi.“ Nisam se bunila. Poliklinika je bila desetak minuta kolima odatle. Saradnica Barnevarn-a me je odvela tamo i rekla: “Mi ćemo vam pomoći, poigraćemo se sa vašom decom“. Deca su ostala, ne bilo gde, već u centru za zaštitu dece. Sada shvatam da to nije bilo po zakonu. Kada sam došla do poliklinike, stariji sin Saša, tada je imao 13 godina, me je nazvao i rekao: “Mama, nas voze u prijemnu porodicu“.

Bila sam na rastojanju od desetak kilometara od dece koju su odvozili na tajnu adresu. Po njihovom zakonu, decu oduzimaju bez bilo kakvog podnošenja papira. Jedino štao sam mogla – je da uzmem stvar u svoje ruke. U Norveškoj je zabranjeno plakati – to se ocenjuje kao bolest i Barnevarn može na tebe da primeni prinudnu psihijatriju.

Pokazalo se da u Norveškoj postoji državni plan, kvota koliko se dece oduzima od roditelja. Organi socijalne zaštite se čak takmiče ko će bolje da ga ispuni – to je svojevrsno državno takmičenje. Grafici, dijagrami se objavljuju kvartalno – koliko su dece u kom rejonu oduzeli.

Nedavno sam dobila dokument – izveštaj od Šveđana.To je izveštaj o slučajevima oduzimanja dece u Švedskoj i susednim Skandinavskim zemljama (http://www.familypolicy.ru/read/1403 ). Reč jeo čudnoj pojavi. U tom izveštaju se govori da je u Švedskoj oduzeto 300.000 dece od roditelja. To jest, reč je o celom pokolenju ukradenom od njihovih roditelja. Naučnici, kriminolozi, advokati, pravnici – ljudi sa tradicionalnim vrednostima koji još uvek pamte šta je porodica bila u Švedskoj – ne shvataju. Oni kažu da se događa nešti čudno. Događa se državni pogrom porodice.

Specijalisti navode brojku od 10.000kruna (oko 1.000Evra). Toliku sumu dobija nova porodica za jedno usvojeno dete, bilo koje. Posebni agent organizacije Barnevarn dobija iz budžeta ogromnu nagradu za razorenje rodnog gnezda, za krađu potomstva. To se događa u svim skandinavskim zemljama.

Pritom, usvojitelj može da bira dete, kao na tržištu. Na primer, vama se dopala ta ruska devojčica sa plavim očima i vi baš nju hoćete da uzmete u porodicu. Dovoljno vam je da pozovete u Barnevar i da kažete: “ja sam spreman, imam neveliku sobu za usvojenika“. I kažete ime. I upravo njega će vam i dostaviti. To jest, prvo se nalazi “najamna porodica“, a zatim se od rođenih roditelja oduzima dete “po narudžbini“.

Pravozaštitinici Norveške se bore sa svemogućim kaznenim sistemom Barnevarn. Oni ozbiljno smatraju da je to korumpirani sistem za trgovinu decom. 3. maja (2013.) su žrtve Barnevarna u Norveškoj organizovale protest protiv nasilnog odvajanja dece i roditelja od strane države u Norveškoj. U smislu krađe dece od roditelja, Norveška prednjači pred celim svetom – tamo je to državni projekat. Naslov u norveškim novinama glasi: “Jedna petina dece u Norveškoj već je spašena od roditelja“. Jedna petina – to je bukvalno, od milion dece u toj zemlji – oko dvesta hiljada (200.000) “spašene“ dece koja ne žive više u kući sa mamom, već u prijemim porodicama.

Novčano pokriće koje prijemna porodica dobija u Norveškoj je oko 240.000evra godišnje. Ako dete bude invalid, dobićete još više dotacija. Što više trauma, to bolje za prijemni dom, koji postaje ništa drugo do zatvor porodičnog tipa.

Po statistici objavljenoj u norveškim novinama, od svakih desetoro novorođene dece, samo dvoje rađaju Norvežani, a osam rađaju doseljenici. Doseljenici čine zdravo stanovništvo Norveške zato što ne praktikuju brakove bliskih rođaka.

Najviše dece rođenih na teritoriji Norveške, je Barnevarn oduzeo je od Rusa. To jest, prvo oduzimaju rusku decu. Praktično sva deca rođena od jednog ili oba ruska roditelja, nalaze se u evidenciji Barnevarn i stoje u rizičnoj grupi. Oni su “broj jedan“ kandidati za oduzimanje.

„ZAVTRA». Šta mogu da urade roditelji ako im oduzmu dete?

I.B. Skoro svaki mesec jedna Ruskinja završi život samoubistvom u Norveškoj. Zato što kad dolaze kod vas i uzimaju vam decu, vi ste nezaštićeni, vi ste – jedan na jedan sa sistemom. Govore vam: “Ti ne praviš omlet po norveškom receptu. Ti teraš dete da pere ruke. Ti šepaš, ne možeš da sediš sa detetom u pesku. Znači – ti si loša majka, mi ti uzimamo dete!“.

Sistem zaštite dece u Norveškoj je zasnovan na pretpostavci krivice roditelja. Roditelj je svesno kriv. Na roditelje se izliva more laži. A sve počinje od proste tvrdnje: “Vi hoćete da odete u Rusiju“. I vi ne možete to da opovrgnete jer imate rođake u Rusiji. Ili : “Vi hoćete da ubijete svoje dete“. Zato što Rusi kad se naljute govore: “ubiću te!“

Vas neprestano stavljaju u situaciju da morate da se pravdate. I vi shvatate da je to nemoguće. Sami ne možete da zaustavite norvešku državnu mašineriju zanovanu na basnoslovnim nagradama za advokate, saradnike socijalnih službi, sudije, psihologe, psihijatre, prijemne roditelje, specijaliste i ostale… Nagrade se daju za svakog uzetog plavookog mališana. Na žalost, vi nemate šanse da spasete svog sina ili ćerku od norveškog prijemnog doma. Ja sam prošla sve instance norveških sudova. Sve je obuhvaćeno, svuda je korupcija. Deca su roba. I ne vraćaju ih nazad.

Sve materijale koje je ruska štampa objavljivala o mojoj deci je prevodio advokat Barnevarna i koristio ih u korist optužbi na sudu. “Ona je luda, štiti svoje dete u štampi!“. Na Zapadu ne postoji sloboda štampe po pitanju dece. Nemoguće je obratiti se društvu. Tamo postoji zakon o tajnosti podataka, koji se aktivno sada protura i u Rusiji.

„ZAVTRA». Vi ste rekli da sistem koji uništava porodicu i koji sada radi u Severnoj Evropi, podstiče seksualno nasilje nad decom. Kako radi taj mehanizam?

I.B. Ministarstvo za decu u Norveškoj zove se “bukvalno“ nešto kao Ministarstvo za dečija pitanja i ravnopravnost svih oblika seksualne raznovrsnosti. Seksualne manjine u Norveškoj – to više uopšte nisu manjine. Normalni ljudi – su tamo manjina. Materijali sociologa koji su dostupni svedoče: do 2050 godine Norveška će biti 90% homo-država. Šta se smatra pod “homo“ nije teško zamisliti. Kažu da je naše, rusko poimanje “gejeva“ i “lezbejki“ – prošli vek. Na Zapadu je ozakonjeno najmanje trideset vidova netradionalog braka. “Najnaprednija“ po tom pitanju je Norveška, tamo su “muškarac“ i “žena“ – pojmovi koji nestaju. I nije čudno da u Norveškoj nema mogućnosti da se zaštiti dete rođeno u prirodnoj porodici.

Čini vam se da vas se to ne tiče. Vi govorite sebi: “Neka oni radešta hoće! Šta ću tu ja sa svojom decom?“

I ja sam nekad tako mislila jer nisam znala da su u celoj Evropi uvedeni sekualni standardi koji obrađuju vaspitanje dece u određenom ključu (http://yadi.sk/d/oa3PNRtG3MysZ ). I taj standard je obavezan za sve države koje potpišu odgovarajuću konvenciju, i čije primanje se sada aktivno lobira iu Rusiji. Tamo se otvoreno govori o tome da su roditelji obavezni, zajedno sa lekarima i vaspitačima u vrtiću, da uče mrvice od dece “raznim vidovima ljubavi“.

A specijalni odeljak tog opšteevropskog seksualnog standarda objašnjava zašto evropsku decu roditelji i vaspitači treba da uče masturbaciji strogo do 4 godine i nikako kasnije. Za nas, pećinske Ruse, to je jako koristan podatak. Na 46.strani pomenutog dokumenta ukazuje se da novorođenče treba da spozna svoj “dženderni (rodni) identitet“.

Obaveznom seks-prosvetom vaše dete treba već u trenutku rođenja da se opredeli jeli ono: gej, lezbejka, biseksualno, transvestit ili transseksualno. A pošto su pojmovi “muškarac“ i “žena“ isključeni iz poimanja ravnopravnosti polova, zaključite sami. Ako vaše dete ipak ne izabere “džender“, u tome će mu pomoći svemoguća norveška Barnevarn ili finska Lastensuoelu, nemački Jugendamt i t.d.

Norveška je jedna od prvih zemalja u svetu koja je otvorila naučno-istraživački institut pri Univezitetu u Oslu, koji izučava samoubistva dece od 0 do 7 godina. Sa tačke gledišta običnog čoveka to je jako čudno. Kako može novorođenče da se ubije? Ali sa tačke gledišta Barnevarn, toje prirodno. Ako deca posle sadističkih orgija zaista umiru, onda se to zvanično može podvesti pod “samoubistvo“.

„ZAVTRA». Irina, hajde da se vratimo na Vašu ličnu istoriju…

I.B. Meni su decu oteli drugi put 30.maja 2011. godine. Na vrata su mi došla dva policajca i dva saradnika Barnevarn. Otškrinula sam vrata i pogledala. Svi policajci samo što nisu držali revolvere, čak je i sam načelnik policije Brojklangena došao, i kaže: “Došli smo da uzmemo vašu decu“. Ja zovem advokata a on mi govori: “Da, po zakonima Norveške vi ste obavezni da ih date. Ako se budete suprotstavljali svejedno će vam ih uzeti ali ih više nikada nećete videti. Morate dati decu a sutra će vam objasniti o čemu se radi…“

Decu su uzeli odmah, čak im nisu dali da se presvuku i pritom mi nisu pokazali nikakav papir, nikakve propise. Posle porcedure oduzimanja sam bila u stanju šoka: sada sam morala da dokazujem da sam dobra majka.

U norveškim novinama su opisali jedan slučaj: jednog dečaka koga su uzeli od majke u dečjem uzrastu, silovali su u svim prijemim porodicama. On je napunio 18 godina, kupio oružje, došao “kući“ i ubio prijemne “roditelje“.

Drugog norveškog dečaka su uzeli od majke – on je plakao, hteo je kod majke. Lekari su rekli da je to paranoja. Onda su ga su nakljukali lekovima i od njega napravili stvar. Posle napada štampe, vratili su ga majci u invalidskim kolicima. Tada već nije mogao da govori, spao je na 13-15kg. To je bila distrofija, pošli su nepovratni procesi.

Posle mog jedinog viđenja sa sinom, moj stariji sin je rekao da je napisao pismo u ruski konzulat: “Umreću ali ću ipak pobeći iz Norveške. Neću da živim u konc-logoru“. On je sam uspeo da organizuje svoj beg.Preko interneta se povezao sa Poljakom Kšištofom Rutovskim, koji je već pre toga uspeo da spase poljsku devojčicu iz norveškog prijemnog doma.

Poljak me je pozvao u poslednjem trenutku, kad je sve već bilo spremno i rekao: “Ako ja izvezem vašeg sina bez vas – to će biti kidnapovanje, krađa tuđeg deteta, a ako ga izvezem zajedno sa vama – onda prosto pomažem porodici.“ Bilo mi je teško da odlučim ali izbor je bio strašan: ili da poginemo svo troje u Norveškoj ili da barem spasem sebe i starijeg sina… Ne daj Bože nikome da doživi nešto takvo!

U Poljskoj smo bili tri meseca. Rođena majka samo u Rusiji ima prinadležnost prema svojoj deci, ona je subjekat porodičnog prava. U Evropi – nigde. Moje dete je prvo dobilo norvešku prijemnu majku. Zatim su nas zaustavili po zahtevu “druge“ zvanične norveške majke. U upitu je pisalo: “Neka žena – to jest ja – je ukrala dete dete sa teritorije Norveške.“ Tada je Poljska, po zakonima Evrope, odredila mom detetu poljsku prijemnu majku.

A da bi prebacila dete iz Poljske u Rusiju, moja mama – t.j. baba mog sina, postala je ruska prijemna majka. Na taj način je izvršena razmena između poljske i ruske prijemne majke. Tako da imate norveškog roditelja broj jedan, poljskog roditelja broj dva i ruskog roditelja broj tri. Rođena majka u Evropi se ne broji.

„ZAVTRA». Posle Vašeg povratka u Rusiju, počeli ste da dobijate podatke o sličnim slučajevima. Kažite nam nešto o vašoj društvenoj delatnosti.

I.B. Evo jednog slučaja: Irina S. je živela 18 godina u Engleskoj. Tamo je imala momka. Rodila je ćerku. Jednom je Irina slučajno saznala da je njen prijatelj član sadomazohističkog kluba. Njena devojčica je jednom gledala gde na TV pokazuju mesnog vozača. Ćerka kaže: “Mama, a taj čika je dolazio da se sa mnom iga doktora. O! A ta teta se sa mnom kupala u kadi!…“ Zamislite da vam dete govori nešto tako?

Irina je otišla kod engleskog dečjeg psihologa, koji joj je rekao: “Draga, vi ste mulj, vi ste jučerašnji dan. To nije izopačeništvo – to je kreativni seks za elitu!“ Ona je umukla i polako počela da sprema stvari i priprema povratak u Rusiju. Pametna žena…

U Norveškoj su prvo legalizovani istopolni brakovi. Zatim je legalizovano usvajanje dece od strane istopolnih roditelja. Tamo sveštenici – žene i muškarci – otvoreno izjavljuju o svojoj netradicionalnoj orjentaciji. A sada su se pojavili hrabriji među tim istopolnima, koji postavljaju pitanje o pravima da se venčavaju sa decom, da se žene decom.

Ako mi, tradicionalni roditelji, budemo sedeli kao trupovi i čekali, izgubićemo borbu sa istopolnima ili sa drugim “dženderima“ (rodovima) za svoju rođenu decu. Danas je zona eksperimenta Severna Evropa, Nemačka plus SAD i bivše britanske kolonije: Kanada, Australija, Novi Zeland – to su “vruće tačke“ odakle ja dobijam “SOS’’ signale ruskih majki. To su prvi odjeci rata za svešteni obraz tradicionalne ruske porodice.

Misao o neophodnosti otvorenog protivljenja davala mi je snage da ne klonem, da ne siđem s uma tamo u Norveškoj.

Svaki ruski roditelj treba da zna. Za poslednjih 30 godina, strukture zainteresovane za trgovinu decom, koje se bave preraspodelom demografskih masa, uzakonili su stav da roditelj i dete uopšte nisu jedna celina. Sada deca pripadaju nekom apstraktnom društvu ili državi. Štaviše, po Haškoj konvenciji o krađi dece iz 1980god. koju je Rusija potpisala 2011.godine, deca pripadaju teritoriji na kojoj su proživela poslednja tri meseca.

Filosofiju tih neljudi delimično razotkriva projekat u Norveškoj vladajuće, Radničke partije, o čemu sam nedavno čitala u norveškim medijima. Lisbaken, ministar za pitanja dece, ne stideći se, govori: “Ja sam homoseksualac. Ja hoću da sva deca u zemlji budu ovakva kakav sam i ja.“ On je započeo državni program koji treba da sprovede sledeći eksperiment: u vrtićima je bila uzeta sva literatura tipa “Pepeljuga“, sve bajke braće Grim. Umesto toga je napisana druga književnost, polna – tipa “Kralj i kralj“ ili “Gej-deca“. Tamo se, npr. princ zaljubljuje u kralja ili princa, a devojka-princeza mašta da se uda za kraljicu. Po zakonu su deci već u vrtiću, na nošama, vaspitači obavezni da čitaju takve bajke i pokazuju slike.

Desio se i ovakav slučaj. Ruski turisti su pošli u Novi Zeland sa kratkoročnom vizom, npr. 7-mo dnevnom. Mama, tata i dete. Da li su roditelji viknuli na dete ili je dete glasno plakalo – iz kafea ili hotela su pozvali službu za zaštitu dece. Došao je odred “spasilaca“ i dete su oduzeli, “spasli“ od “roditelja –sadista“. Ruske diplomate su se borile više od godinu dana za to da dete može da se viđa sa svojim biološkim roditeljima.

Ja sama se već dve godine borim za pravo da mogu da se vidim sa mlađim sinom. Brejvik, koji je ubio 80-ro ljudi, ima pravo da zove svaki dan svoje rođake. Osuđeni na smrtnu kaznu u celom svetu imaju pravo na dopisivanje i poziv, a majka nema pravo čak ni da razgovara sa svojim detetom!

Inače, Brejvik je “spasavao“ Norvešku od te vladajuće partije “Arbajt parti“ i izjavio je da mrzi muslimane. Brejvik je sa četiri godine bio silovan od norveške majke. Njega je Barnevarn oduzela i pustila “po protokolu“. Svaka porodica ga je “isprobavala“. Zatim je devet godina mladić spremao svoju akciju. Čini mi se da su ga sada izolovali i rekli: “napravićemo ti dvorac, sve što hoćeš, samo ćuti na tu temu“. Taj aspekt postepeno isplivava u medijima. Švedski novinari su već istražili tu istoriju.

Svekih pet godina Bernevarn pravi izveštaj o doseljenicima, čije dece je najviše u Bernevarn. Top-listu predvodi Avganistan, zatim Eritreja, zatim Irak. Od bele dece, Rusija je na prvom mestu, u opštem spisku država – na četvrtom.

Rodni roditelji dobijaju dozvolu da se viđaju sa ukradenim detetom – po 2 sata, jednom u pola godine. To je maksimum. Sada je moj stariji sin koji je pobegao u Rusiju, obavezan da se virtuelno nalazi u domu za nezbrinutu decu, kao pripadnik norveškog narodaa, do 23 godine.

Ne treba govoriti o pedofiliji kao takvoj. To je druga pojava. Samo u Norveškoj postoji 19.000 nevladinih organizacija za “preprofilisanje“ dece iz “starih“ (muškarac, žena) u druge, netradicionalne rodove.

Dete se prinudno razvija u netradicionalnoj rodnoj kategoriji. Ono što mi je govorio moj mali sin, to nije više primitivna pedofilija već neki “organizovani“ trening, naciljan na drugu orjentaciju.

„ZAVTRA». U sve te užase je teško poverovati…

I.B. Dok vi razmišljate da verujete ili ne verujete, već se pojavilo celo pokolenje roditelja koji moraju da žive sa tim užasom.

Sve se to u savremenoj Evropi smatra vidom tolerantnosti. Jer, deca imaju pravo na seksualne sklonosti od nula godina, imaju pravo na seksualnu raznovrsnost. Protiv nas, protiv roditelja i dece ratuje dobro organizovana kriminalna svetska mreža. I čini se da je došlo vreme da se to otvoreno prizna i počne u svakom oblasnom odeljenju ruske policije, po celoj njenoj vertikali, da se uvode specijalne jedinice za borbu protiv tih međunarodnih grupa demografskog banditizma.

Ja sam pozvala ljude na maršu “Zaštiti decu“ da pogledaju iza lepe maske zapadnog “Juvenilnog pravosuđa“, koja se nama protura pod vidom “spasavanja dece od roditelja-alkoholičara“ – što je globalni eksperiment za promenu pola našoj deci. Čudovišni eksperiment koji skoro već trideset godina ide po celoj Evropi.

Tamo, u Evropi, pa i u Kanadi, u SAD, Australiji, Novom Zelandu, svuda iza granica Rusije – roditeljstvo je uništeno i podeljeno. Roditeljstvo kao veza roditelja sa detetom – planski se uništava. Brojke oduzete dece – 200.000 u Norveškoj, 300.000 u Švedskoj, 250.000 u Finskoj, u Nemačkoj, u Izraelu – takođe ogromna količina – to je ukradeno pokolenje.

„ZAVTRA». Po tom pitanju naša zemlja-Rusija izgleda kao ostrvo hrišćanskih vrednosti…

I.B. Za mene često govore: “Eto, prvo je pobegla na Zapad a sad je postala vatreni rodoljub!“ Da, ja sam patriot po nevolji. Za to da bi ocenio našu Rusiju, možda treba i sve izgubiti. Ja sam preskupo platila svoju grešku – sopstvenim detetom i užasnim iskustvom.

Više od sto ruskih porodica danas kleče na kolenima oko Rusije i viču: “Mi smo gosti iz vaše budućnosti. Nama su na Zapadu ukrali našu decu. Pogledajte našu muku i učite se. Probudite se, zaustavite tu čumu trećeg milenijuma. Postavite gvozdenu zavesu tolerantnosti ka izopačenostima. Izbacite tu nečist iza granica Rusije!!!“

Razgovarao: Andrej FEFELOV

Međunarodni društveni pokret “RUske majke“ – “RUSSKIE MATERI“

http://www.russkiemateri.ru/

http://zavtra.ru/content/view/chto-na-nas-dvizhetsya/