Ја то тако видим…

Данас се у Србији већина нас младих у потпуности гнуша политике. Избегавамо све политичке теме, кажемо да нас политика не интересује. Већина не зна за кога би да гласа, каже да су сви политичари лоши, тврдимо да су сви иза оне друге стране скупштинских врата лопови… Препричавамо како су цене у скупштинском ресторану мале… Такву ситуацију управо прижељкују сви они политичари, огрезли у миту и корупцији.

Па хајде да кренемо испочетка. Ко смо то ми? Ми не постојимо. Постојим ја, постојиш ти, постоји он. Свака зајденица јесте скуп појединаца. Ако бисмо се водили математиком, онда би укупно понашање целог тог вишемилијонског скупа, свих „нас“ заједно, био збор наших појединачних. Међутим, није баш тако. Сви они који ћуте не улазе у тај збир. Сви ми који не кажемо шта мислимо, нисмо активни део ниједне заједнице. Свој глас препуштамо онима који су нешто храбрији, који смеју да кажу „ја“, који имају свој став. Постајемо саучесници сваке њихове одлуке, јер ако нисмо били против, били смо за, јер у животу уздржани не постоје.

И то би чак могло бити потпуно у реду, али изгледа да није. Када неко предложи нешто, и када има власт да то нешто и реализује, сви други ћуте. Кажу да не ваља, али кажу себи. Одлука буде донете, имплементирана… Ми онда кажемо како је политичар лош, прижељкујемо неког новог и време пролази. Дође тај други, он уради оно што он мисли, нама опет није по вољи, гледамо и ћутимо, чекамо трећег… To be continued…

Ко су политичари? Политичари су онај део „нас“ који је једном казао „ја“. То су сви они људи који су одлучили да нешто учине у свом животу, за себе, за друге, за некога. Они су имали храбрости да постану политичари. Вероватно нису најпаметнији, али се баве политиком. И шта ми радимо? Констатујемо из дана у дан како су они глупи, кажемо да ништа то не ваља и гледамо своја посла. Ту већ полако долазимо до основног проблема. Ако је неко ко је на власти глуп, због чега га ми паметнији не заменимо?

Ако кажем „зато што смо неспособни да се бавимо политиком, зато што немамо визију, зато што немамо храбрости, зато што немамо воље“, многи ће ме осудити, али је суштина таква. Сви ми умемо да кажемо да је нешто „срање“, али нико не зна да каже како то „срање“ треба да буде боље. Неко и каже некада, али каже другоме. Не каже себи. Чему то води?

То води акумулирању незадовољства међу људима које не води ничему. Сви смо ми незадовољни тим политичарима, гласамо за неку тамо опозицију, кажемо да ће један човек решити све проблеме. И тако пролази време, пролазимо ми кроз њега и долази крај.

Треба да нас интересује политика. Треба да желимо да се бавимо њоме. Треба да преузмемо иницијативу. Можда нисмо бољи од неког политичара, али можда баш ми можемо помоћи да уради нешто са овом земљом?!

Ако друштво поделимо на „политичаре“ и „народ“, биће нам јасно кога има више. Када прођу избори на власт долази неко други, али неки други политичар. И нама буде исто. Па и логично је да буде некако тако. Зашто би политичар више желео да уради нешто добро за нас од нас самих? Нормално ли је да ја водим више рачуна о теби од тебе самог? Јесте нормално ако имаш 7 година. Нормално је и ако си ти инвалид, или ако си помало ретардиран.

Која ја наша перцепција успешности? Ко је то у Србији успешан? Већина ће навести неколико спортиста, Новака вероватно сви. Да ли је он онај ко управља овим светом? Неки ће рећи да је позната Цеца, неки фудбалер или кошаркаш. Рећи ће да је позната и Станија, изгледа и омиљена, победи у Фарми колк’o сам чуо. Управљају ли ови људи било чим? Одређују ли они наше животе? Па не одређују они ништа. Политичари ће повећати цене струје, увести претплату, поскупити гас…

Да ли смо схватили? Политичари се питају за све. Они су на власти. А ми смо овце све док сами не постанемо политичари. Сви не можемо бити, сулудо би било – неки сигурно могу. Можеш можда ти, можда може он. „Ми“ не можемо, мора неко. Када тај неко буде био добар човек, биће и власт добра. Ја се не бавим политиком, па се на постојећу и не жалим. Онда немојте ни ви! Или можда уђите у њу.
usa-politics
Не треба овако, будимо ми на ињховом месту ако можемо.

ИЗВОР: stavmladih.com