Ja ću gospodine sudija odgovarati samo sudu svoje države i svoga naroda

Među oficirima JNA kruži legenda da je godine 1974. jedan naš pilot odbio da se katapultira iz aviona MiG-21, kome je prethodno otkazao motor. Umesto da postupi po važećim instrukcijama za situaciju otkaza motora, pilot MiG-a je radio vezom uputio komandnom centru poruku: „Živeo Sovjetski Savez, živela Jugoslavija! Ovo je najbolji avion na svetu!“ Legenda je ipak imala srećan kraj, pilotu je pošlo za rukom da izvede neverovatan podvig i supersonični avion poput jedrilice prizemlji na njivu.

Heroj ove legende, u momentu podviga bio je moj vršnjak, imao je 38 godina. Ostao je ipak bez adekvatih priznanja, štaviše našao se pod istragom Vojne bezbednosti. Tadašnje jugoslovenske vojne bezbednjake interesovalo je zašto u momentu kada su mu šanse da preživi opasnu situaciju bile minimalne, uskliknuo prvo „Živio Sovjetski Savez…“, a tek potom Jugoslavija. Nije dobio odlikovanje i ušao u udžbenike, ali je ipak nakon izvesnog vremena došao do generalskog čina. U vreme raspada SFRJ nalazio se na čelu 5. Vazduhoplovnog korpusa, jedinice u čijem sastavu se tada nalazilo 120 borbenih vazduhoplova.

Nije incident sa MiG-om 21 bio prvi slučaj kada je heroj naše legende prvi put čudom izbegao smrt. Imao je samo 5 godina, kada ga je majka zajedno sa malo starijom sestrom nekako ubacila u stočni vagon sa odrednicom ka Srbiji, umesto u transport za ustaški koncentracioni logor Jastrebsko, jedini logor u istoriji svijeta specijalizovan za decu. Svoje odrastanje heroj naše legende nastavlja u Svijalncu, a kasnije kao ratno siroče se probija kroz život, sve do legendarnog podvida i čina generala avijacije.

„Kako ne razumete kad ste rođeni u Dvoru na Uni… Dobro, sada ćy vam ja pročitati na čistom šumadijskom jeziku“ – bio je komentar sudije na stav saslušavanog, da ne želi da se izjasni na optužnicu koja nije napisana na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Nakon podrugljivog komentara sudija se okreće prema zameniku Državnog tužioca Republike Hrvatske, na šta mu ovaj odgovara osmehom. Opisani događaj nije iz 1941, nije reč o isledniku Ustaške nadzorne službe, niti se radnja odvija u Glavnom Ustaškom stanu, ili pravosudnim institucijama Tuđmanove Hrvatske 90-ih. Verovali, ili ne, opisani slučaj dogodio se pre ravno 3 dana u Odeljenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. Akteri događaja su sudija Milan Dilparić i saslušavani general Ljubomir Bajić, heroj naše legende.

Nakon pročitane optužnice na „šumadijskom“ jeziku od strane sudije Dilparića, general Ljubomir Bajić odbija da se izjasni, uz obrazloženje da nije oslobođen čuvanja vojne tajne. Na ovaj odgovor saslušavnog, sudija Diplarić pokušava da na nedopustiv način, suprotno i pravnim normama i zdravom razumu, da prejudicira li će se general Bajić izjasniti o optužnici ukoliko se vojna tajna skine, komentarišući u jednako ciničnom i podrugljivom tonu „da ne tražim onda skidanje vojne tajne i da vas ne pozivam ponovo“.

„Ja ću gospodine sudija odgovarati samo sudu svoje države i svoga naroda“ – bio je jasan odgovor generala Bajića na Dilparićev nasrtljiv pokušaj da prejudica stvari.

Pretećim povišenim tonom, sa jednakom dozom cinizma i omalovažanja sudija prekida saslušavanog: „Nemojte mi te parole Tito — partija, vi ovde odgovarate na zahtev pravosuđa Republike Hrvatske pred sudom Srbije i recite da li ćete se izjašnjavati ili nećete“.

Pokušaj generala Bajića da objasni da o događajima koji mu se stavljaju na teret jedva čeka da se odredi pred srpskim, a nikako hrvatskim pravosudnim organima, sudija prekida sada već urlanjem: „Ovde me gledajte, u oči me gledajte, ne možete da gledate u branioca, nije ovo kviz, nema ovde pomoći prijatelja“.

Sa jednakim sarkazmom i omalovažavanjem sudija Milan Diplarić ponio se i prema četvorici pukovnika: Slobodanu Jeremiću, Đuri Miličeviću, Ratku Dopuđi i Čedi Kneževiću, koji se po zahtevu hrvatskog tužilaštva zajedno saslušavaju sa generalom Ljubomirom Bajićem. Vredi napomenuti da se sve ovo odvija u zgradi nekadašnjeg Vojnog suda, gde je danas smješteno Odeljenje za ratne zločine.

Petorici srpskih oficira Hrvatska na teret stavlja pokušaj ubistva hrvatskog državnog vrha na čelu sa predsjednikom Franjom Tuđmanom, prilikom bombardovanja Banskih dvora, 7. oktobra 1991. godine.

Upućeni u sudsku praksu u Srbiji smatraju da bestidno ponašanje sudije Milana Dilparića prema srpskim oficirima sa jedne i snishodljivo prema zamjeniku Državnog tužioca Republike Hrvatske, ima lukrativne motive. Za svoje pozicije, visoka primanja i druge privilegije koje nosi radni angažman u Odelenju za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, Dilparić je izgleda spreman i da malteritra i ponižava heroje svog naroda.

Skandalozno ponašanje sudije Milana Dilparića u gorepomenutom postupku opširno je u podnesku od 9 tačaka opisao advokat Dušan Bratić, pravni zastupnik generala Bajića.

Ovaj podnesak dostavljen je pored predsednika Višeg suda u Beogradu i drugih instanci sudske vlasti, i predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću. Upravo na njemu je, kao jednom od najboljih studenata prava u svojoj generaciji i čoveku od velikog autoriteta u Srbiji danas posebna odgovornost.

Epilog slučaja sudije Milana Dilparića, pokazaće u kojoj meri predsjednik Vučić ozbiljno shvata svoju mnogo puta ponovljenu frazu da: „Srbiju i Srbe niko neće ponižavati.“

Prošlog četvrtka u sudnici sudije Dilparića, Srbija je ponižena mnogo puta, počev od „šumadijskog“ jezika, pa na dalje.

Autor: Igor Damjanović

Izvor:
GLASMOSKVE, Srbi na okup