Ја ћу господине судија одговарати само суду своје државе и свога народа

Међу официрима ЈНА кружи легенда да је године 1974. један наш пилот одбио да се катапултира из авиона МиГ-21, коме је претходно отказао мотор. Уместо да поступи по важећим инструкцијама за ситуацију отказа мотора, пилот МиГ-а је радио везом упутио командном центру поруку: „Живео Совјетски Савез, живела Југославија! Ово је најбољи авион на свету!“ Легенда је ипак имала срећан крај, пилоту је пошло за руком да изведе невероватан подвиг и суперсонични авион попут једрилице приземљи на њиву.

Херој ове легенде, у моменту подвига био је мој вршњак, имао је 38 година. Остао је ипак без адекватих признања, штавише нашао се под истрагом Војне безбедности. Тадашње југословенске војне безбедњаке интересовало је зашто у моменту када су му шансе да преживи опасну ситуацију биле минималне, ускликнуо прво „Живио Совјетски Савез…“, а тек потом Југославија. Није добио одликовање и ушао у уџбенике, али је ипак након извесног времена дошао до генералског чина. У време распада СФРЈ налазио се на челу 5. Ваздухопловног корпуса, јединице у чијем саставу се тада налазило 120 борбених ваздухоплова.

Није инцидент са МиГ-ом 21 био први случај када је херој наше легенде први пут чудом избегао смрт. Имао је само 5 година, када га је мајка заједно са мало старијом сестром некако убацила у сточни вагон са одредницом ка Србији, уместо у транспорт за усташки концентрациони логор Јастребско, једини логор у историји свијета специјализован за децу. Своје одрастање херој наше легенде наставља у Свијалнцу, а касније као ратно сироче се пробија кроз живот, све до легендарног подвида и чина генерала авијације.

„Како не разумете кад сте рођени у Двору на Уни… Добро, сада ћy вам ја прочитати на чистом шумадијском језику“ – био је коментар судије на став саслушаваног, да не жели да се изјасни на оптужницу која није написана на српском језику и ћириличном писму. Након подругљивог коментара судија се окреће према заменику Државног тужиоца Републике Хрватске, на шта му овај одговара осмехом. Описани догађај није из 1941, није реч о иследнику Усташке надзорне службе, нити се радња одвија у Главном Усташком стану, или правосудним институцијама Туђманове Хрватске 90-их. Веровали, или не, описани случај догодио се пре равно 3 дана у Одељењу за ратне злочине Вишег суда у Београду. Актери догађаја су судија Милан Дилпарић и саслушавани генерал Љубомир Бајић, херој наше легенде.

Након прочитане оптужнице на „шумадијском“ језику од стране судије Дилпарића, генерал Љубомир Бајић одбија да се изјасни, уз образложење да није ослобођен чувања војне тајне. На овај одговор саслушавног, судија Дипларић покушава да на недопустив начин, супротно и правним нормама и здравом разуму, да прејудицира ли ће се генерал Бајић изјаснити о оптужници уколико се војна тајна скине, коментаришући у једнако циничном и подругљивом тону „да не тражим онда скидање војне тајне и да вас не позивам поново“.

„Ја ћу господине судија одговарати само суду своје државе и свога народа“ – био је јасан одговор генерала Бајића на Дилпарићев насртљив покушај да прејудица ствари.

Претећим повишеним тоном, са једнаком дозом цинизма и омаловажања судија прекида саслушаваног: „Немојте ми те пароле Тито — партија, ви овде одговарате на захтев правосуђа Републике Хрватске пред судом Србије и реците да ли ћете се изјашњавати или нећете“.

Покушај генерала Бајића да објасни да о догађајима који му се стављају на терет једва чека да се одреди пред српским, а никако хрватским правосудним органима, судија прекида сада већ урлањем: „Овде ме гледајте, у очи ме гледајте, не можете да гледате у браниоца, није ово квиз, нема овде помоћи пријатеља“.

Са једнаким сарказмом и омаловажавањем судија Милан Дипларић понио се и према четворици пуковника: Слободану Јеремићу, Ђури Миличевићу, Ратку Допуђи и Чеди Кнежевићу, који се по захтеву хрватског тужилаштва заједно саслушавају са генералом Љубомиром Бајићем. Вреди напоменути да се све ово одвија у згради некадашњег Војног суда, где је данас смјештено Одељење за ратне злочине.

Петорици српских официра Хрватска на терет ставља покушај убиства хрватског државног врха на челу са предсједником Фрањом Туђманом, приликом бомбардовања Банских двора, 7. октобра 1991. године.

Упућени у судску праксу у Србији сматрају да бестидно понашање судије Милана Дилпарића према српским официрима са једне и снисходљиво према замјенику Државног тужиоца Републике Хрватске, има лукративне мотиве. За своје позиције, висока примања и друге привилегије које носи радни ангажман у Оделењу за ратне злочине Вишег суда у Београду, Дилпарић је изгледа спреман и да малтеритра и понижава хероје свог народа.

Скандалозно понашање судије Милана Дилпарића у горепоменутом поступку опширно је у поднеску од 9 тачака описао адвокат Душан Братић, правни заступник генерала Бајића.

Овај поднесак достављен је поред председника Вишег суда у Београду и других инстанци судске власти, и председнику Републике Србије Александру Вучићу. Управо на њему је, као једном од најбољих студената права у својој генерацији и човеку од великог ауторитета у Србији данас посебна одговорност.

Епилог случаја судије Милана Дилпарића, показаће у којој мери предсједник Вучић озбиљно схвата своју много пута поновљену фразу да: „Србију и Србе нико неће понижавати.“

Прошлог четвртка у судници судије Дилпарића, Србија је понижена много пута, почев од „шумадијског“ језика, па на даље.

Аутор: Игор Дамјановић

Извор:
ГЛАСМОСКВЕ, Срби на окуп