Izveštaj iz rezervata Srbija

Primer standarda prosvetnih radnika Turske u ovom članku dat je da bi se pokazalo šta znači kad zemlja ne živi po diktatu MMF-a i Svetske banke, a primer propadanja Čačka je naveden da se vidi koliko su nas naši zapadni „prijatelji“ do sada razorili.

PROSVETNI RADNIK U TURSKOJ

Nedavno se iz Turske vratila predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, Jasna Janković, koja je učestvovala na skupu u organizaciji najvećeg tamošnjeg sindikata u oblasti obrazovanja, Egitim Bir Sen, na kome su bili predstavnici preko četrdeset zemalja. Ona je članstvu USPRS poslala svoj izveštaj, čije ću osnovne teze izneti.

U Turskoj, svi nivoi obrazovanja su besplatni: vrtići, osnovne i srednje škole, fakulteti. Privatni fakulteti se plaćaju, ali su lošijeg nivoa od državnih. Profesorska norma je 15 časova (kod nas 18), a svaki čas preko toga se dodatno (i to dobro) plaća. Plate prosvetara se kreću od 1000 do 1500 evra (ako rade prekovremeno). Škole su izvrsno opremljene, svaka učionica ima „pametnu tablu“. Direktori obrazovnih ustanova imaju veliki uticaj, ali sindikati su dovoljno jaki da ne dozvoljavaju ni direktorima da rade šta hoće. Licenca za rad se dobija posle strogog državnog ispita, čija osnova je turski jezik i islamska veronauka, koja se smatra temeljnom vrednošću vaspitanja. Sindikati ne dozvoljavju zapošljavanje preko veze, niti da u sistem uđu nekvalitetni kadrovi. Svako može da izrazi želju gde će da radi, ali država određuje mesto zaposlenja prema svojim potrebama, pa prosvetni radnici skupljaju bodove na osnovu kakvote rada i premeštaju se u veća mesta u skladu sa listom napredovanja. Žene odlaze u penziju sa 55 godina, a muškarci sa 65  godina. Kad se umirovljuju, država im daje otpremninu u vrednosti stana koji odgovara broju članova njihove porodice u mestu u kome žive i rade. Svaka žena koja rodi troje i više dece ima pravo na državnu penziju, pri čemu može da ostane i na svom radnom mestu, ako to želi. Na predlog prosvetnog sindikata, turska država je pokrenula i tzv. „Nana projekat“: bakama se daje 150 evra mesečno da paze na svoje unučiće dok roditelji rade.

Za to vreme, saznajemo da Srbija ima manje prosečne plate nego u dve trećine afričkih zemalja (1)

Plate prosvetara su oko 400 evra (u Turskoj, nekvalifikovana radna snaga ima veće prihode).

KAKO JE U MOM GRADU?

Čačak, grad u kome živim, imao je, 1992, čak 44 575 zaposlenih, od čega i velikoj i maloj privredi 34 500 ljudi. Velike i dobro opremljene fabrike, kakve su bile `Sloboda`, Fabrika reznog alata, CER i PKS Lateks izvozile su skoro polovinu svoje proizvodnje. Fabrika hartije i drvenjače snabdevala je tržište sa 30 hiljada tona srednje finog papira, a Mlekara je dnevno prerađivala 30 hiljada tona mleka. Fabrika slada, sastavni deo čuvenog BIP-a (Beogradske industrije piva), mogla je da godišnje preradi sto hiljada tona pivarskog ječma, i bila je, po kapacitetu, druga u Evropi, odmah iza slične fabrike u Berlinu. `Žitopromet` je u silose smeštao šest hiljada vagona tona žitarica, i imao je električni mlin i fabriku stočne hrane. Konfekcija `Prvi oktobar` zapošljavala je hiljadu žena, a `Tehnos` je prerađivao otpadni aluminijum i izvozio ga u Japan. Odlično su radile građevinske firme `Hidrogradnja` i `Ratko Mitrović`, kao i `Litopapir`. Pekara `Ishrana` proizvodila je 30 hiljada vekni hleba dnevno.

Bila je izuzetno razvijena i mala privreda. (Svi ovi podaci dobijeni su ljubaznošću gradonačelnika Čačka iz ovog perioda, g. Rodoljuba Petrovića).

A onda su SR Jugoslaviji uvedene strahovite sankcije „međunarodne zajednice“, i sve je krenulo nizbrdo. Čačak je dodatno osakaćen bombardovanjem 1999. godine. Posle svega je došao 5.oktobar, i krenula je „bećarska privatizacija“, koja je od ovog grada napravila pustoš. Nema ni CER-a, ni PKS Lateksa, ni `Žitoprometa`, ni Mlekare…

Po anketi sprovedenoj među 10% starije đačke populacije 2015. godine,  tek svaki deseti učenik želi da ostane u svom rodnom gradu (2)

ŠTA HOĆU DA KAŽEM?

Hoću da kažem nešto veoma jednostavno: stanje u Srbiji je takvo da je pitanje do kada ćemo izdržati. Mi smo narod koji je stavljen u rezervatske uslove Indijanaca i Aboridžina, sa ciljem da izumre. Jer, Imperiji Vašington–Brisel treba ovaj prostor, a ne treba mu domaće stanovništvo.

Primer standarda prosvetnih radnika Turske u ovom članku dat je da bi se pokazalo šta znači kad zemlja ne živi po diktatu MMF-a i Svetske banke, a primer propadanja Čačka je naveden da se vidi koliko su nas naši zapadni „prijatelji“ do sada razorili.

Bliski odnosi sa Rusijom i Kinom su nam nada, ali Rusija, pre Balkana, mora da reši geopolitičke probleme najbližeg okruženja, poput Ukrajine, a Kina, sasvim logično, misli pre svega na svoje, a ne naše, ekonomske interese.

U ovom času, Srbija je zemlja mladih koji hoće da iz nje zauvek odu i staraca koji tavore i čekaju – zna se šta. Hoće li nas Bog pogledati pre konačne propasti, ne znam. Znam da je patrijarh Pavle rekao da će On pomoći ako bude imao kome da pomogne.

 
 
 IZVOR: SVI SRBI SVETA