Dejan Đorđević: IZ PISMA RADOJU DOMANOVIĆU

„Tek da možeš da vidiš kako je po Sudovima. Sudi se poštenima i naivnima, lopovi su na slobodi“.

Poštovani Radoje,

Pišem ti jer hoću da puknem od muke. Ti dobro znaš, kako je kad boli, kad vidiš, a ne možeš ništa drugo da uradiš, nego da koju reč staviš na papir. Pišem ovo pismo i sve strepim hoće li stići na tvoju adresu, na onaj drugi svet, a za ovaj znam da je nemoguće. Plašim se Radoje, da te ponovo ne progone i kažnjavaju kao ovde, jer ti isti su došli na taj svet, pa su i njega ogadili i promenili. Nadam se, Bogu hvala, da nije tako.
Plašim se Radoje da mi se pamet ne pomuti, pa da napravim neku glupost, i zato uzimam olovku da bar nešto stavim na papir i odagnam nevolju i brigu. I odmah da ti kažem, tebe sam izabrao, jer si mi nekako blizak, a i poznaješ koliko toliko mentalitet naroda ovde na Jugu, gde i ja živim i stradam.

Jad i beda, Radoje, svuda i u svakom pogledu. Načisto smo posrnuli. Tvoja Stradija je sada i Stradanija i Usranija, nego kada si je ti beležio. Teška nesreća Radoje. Odozgo do dole, i nazad. Od škole do Domova zdravlja, pa do Sudova. Sve pokvarenjak do pokvarenjaka, bitanga do bitange, i lopov do lopova, neznalica do neznalice. Sve se to u novac preobratilo, pa ne zna ni za oca, ni za Boga. Nadam se da ćeš razumeti ovaj moj jezik, jer to je skoro onaj isti kojim si se i ti služio, a uskoro ga na nesreću neće ni biti, kako ga čuvamo i govorimo.

Mnogo se toga promenilo. Škole i fakulteti više nisu kao što su bili. Diplome se više ne stiču, nego se kupuju. Mladi se ne zapošljavaju putem Konkursa, nego stranački. Srpski jezik više, Radoje neće imati svoje mesto u srpskim školama. Za sada smanjuju fond časova, za nekoliko godina će ga ukinuti kao predmet. Može im se. Dalo im se. Ne znaju, oprosti im Bože!

Ljudi crkavaju, ne umiru, po Domovima zdravlja i Bolnicama. Lekari imaju svoj cenovnik za lečenje pacijenata. Plata im dođe kao honorar. Jaja i slanina nisu više sredstvo za podmićivanje. Sada traže evre, dolare, zlatne nakite i dijamante. Rakije i kafa im dođu kao svakodnevnica, kao kad se ode u goste, pa se ne ide praznih ruku. A narod, crkava. Crkava i trpi, Radoje!

Tek da možeš da vidiš kako je po Sudovima. Sudi se poštenima i naivnima, lopovi su na slobodi. Sudije i advokati rade u dogovoru na štetu parničara. Uzimaju novac od jednih i drugih, i dele. Nameštaju procese, falsifikuju dokumenta… Nikad dosta, i nikad kraja. Kome da se žališ. “Ocu što je spavao sa tvojom majkom“, kako bi rekao naš narod.

Nego, da te ja više ne gnjavim, jer si o svemu ovome već pisao, i to veoma lepo i interesantno.
Neka ti je laka zemlja !

P.S.
„Nekada se za dobru priču išlo u zatvor, danas se dobijaju nagrade“. Postoji književna nagrada koja nosi tvoje ime. Dodeljuje se svake godine. Dobili su je mnogi do sada, ali čisto sumnjam da te je iko obavestio o tome. U svakom slučaju, pisati danas nije opasno, kao u tvoje vreme. Vlast se malo naljuti, kad je spominješ, neki prokomentarišu tvoje pisanje, stil… al’ ostaneš živ, i što je najbitnije ne ideš u zatvor. Bar za sada.

Tvoj poštovalac iz Palanke!

Dejan Đorđević
IZVOR: kmnovine.com