„Ивана се кроз Бееееране шета“

„Угријало с’Јасиковца сунце/задрхтало васојевско срце/после много прољећа и љета/Ивана се кроз Беране шета“.
И док је тако шетала Ивана Шебек, перјаница Господареве породичне телевизије, по негдашњем Иванграду, зачула се пјесма: „Ивана се кроз Бееееране шета“.

А онда је и она радосно заблеееејала: „Срећа па свијет ћирилицу не чита. Да не види срамоту Херцег Новог, Будве и Беееерана. Срамота, бре, селите се ђе волите – а, помирите се – живите у градовима црногорским!“ Своје родно Бјело Поље и његове бијееееле раде међу којима пасу овце, није ни поменула да се не би подсјетила да Вук Караџић написа да то мјесто није „град црногорски“, већ да је то „варош у Ерцеговини, код воде Лима“.

Није јој замјерити, јер је она евроатлантска ТВ старлета која се пела чак на торњеве „Петронас“ у Куала Лумпуру, „Бурж Калифу“ у Дубајиу и „Бисер Оријента“ у Шангају, али тамо никакву ћирилицу није нашла. На те висине се може попети само монтенегрински ноблес, као она, а не бееееранска руља, па тамо нема ни оваца, нити тамошњи свијет чита ћирилицу.

Зато њен ниво нису њемачки писац Гете који је учио српски и ћирилицу, нити ирски нобеловац, Џо Бернард Шо, који је сматрао да је ћирилица најсавршеније писмо на свијету и један потпуно логичан и заокружен систем. Толико се дивио српској ћирилици да је у свом тестаменту оставио износ од 367.233 фунте Енглезу који успије да реформише и упрости енглеску абецеду по узору на ћирилицу Вука Караџића. Да су они срели Ивану, не би то радили, но би блеееејали баш ка’ да су се у Бееееранама родили.

Али, недавно, на једном народном скупу у Подгорици у славу Господара, који рече на ТВ Политика, 29. августа 1990 да су „Црногорци поносни на српско поријекло…“, а потом постаде милогорац када је сазнао да ће му Ивана рећи „сели се ђе волиш или живи у граду црногорском“, док је руља усхићено узвикивала „руља против хуља“, јер се народ на милогорском каже „руља“, она се узбудила од толике славе да је умислила да је Кристијан Аманпоур!

Али, похвалићемо Ивану, јер је Аманпоур и даље гора од ње. Потом је на миловизији јуначки рекла да „ту није било много људи да бисмо се ми могли уплашити од руље“. Тако је поставила растегљиву дефиницију народа, односно када га има мало, рецимо ту су само она и Господар, онда су то људи, а када има много народа, рецимо херцегновљана, онда је то руља.

Могла је она да обави посао, а не да се жали да су је спријечили клицањем њој, јер када би то било тако, не би могли ни спортски коментатори да преносе утакмице. А можда није хтјела да се, током емитовања, чује колико руља воли њеног идола. Могуће је и да је та руља само хтјела да се с Иваном до Бееееерана прошета и успут блееееји, а не да кличе Господару.

Било како било, њој су пропали и блеееејање у Бееееранама и блеееејање у перформансу за миловизију, СиЕнЕн и БиБиСи, па је зборила истим оним акцентом којим је водила „Клуб А“ на помоћној миловизији, а за који један очарани учесник форума „Кафе дел Монтенегро“ рече, 27. јула 2006.: „Ивана Шебек? Ужас, какви је оно акценат!“

Али, потом је она, према извјештају инспекцијске контроле, ускочила на непријављено слободно радно мјесто на главној миловизији, прескочивши члан 26 Закона о запошљавању. Чак је умилогорила и акценат, па на миловизији драми евроатлантску чежњу, умјесто да се кроз Бееееране шета. Али, „што се грбо роди…“ – написа Његош, и то на ћирилици!

И да парафразирамо великог српског пјесника Љубивоја Ршумовића: „Чини ми се вјековима/Ивана с руљом нешто има/ кад је види како ћирилицу пасе/ Ивана напросто не зна за се … А руља убра цвијет у алеји/па рече Ивани: Хајде не блеји!“

ИЗВОР: in4s.net