Иван Вукадиновић: Свети Савез

Доминантна идеологија у данашњем свету је либерализам. То не значи да се већи део планете с њим слаже, па чак ни да под пуном контролом има целу или већи део планете Земље. Либерализам данас у пуној мери контролише становништво тзв. „Златне милијарде“ – западне и централне делове Европе, Северну Америку, Јапан, Јужну Кореју, Аустралију… Постоје разлике (Европа – Америка – Јапан) које тренутно не забрињавају владајућу елиту, али оне могу постати и знатно веће.

Либерализам има пуну контролу такође над онима који нису пуноправни део система – новијим или проблематичним чланицама ЕУ (исток и југ), кандидатима за чланство и кандидатима за кандидате, све на територији Европе. Пуна (скоро потпуна) економска контрола постоји и на Блиском истоку, где се вредносни судови не сматрају пресудним, али се могу злоупотребити (тзв. Арапско пролеће). Либерализам има такву контролу и над делом субсахарске Африке, неким земљама Азије и Латинске Америке.

Оно што чини либерализам доминантним није само његова контрола, која у укупном не износи преко половине човечанства, већ и то што скоро да нема идеолошких опонената, док ни сам себе не сматра идеологијом (прича о пост-идеолошком свету, где нема „великих прича“). До сада најпрофилисанија алтернатива је јужноамерички социјализам, који је по својој прилици нијансиран јер нису једнако „тврда левица“ власти у распону од Аргентине до Венецуеле. Русија идеолошки лута, при чему жеља за неком алтернативном идеологијом зависи од односа са Западом – како су ти односи сада лоши, можемо очекивати политичко профилисање. НР Кина има једнопартијски систем који повремено излази са другачијим идејама, док је економски тржишна економија државног капитализма (његов производни карактер се истиче као бољи од западног шпекулативног капитализма). Вредан је помена и Ирански, заправо шиа-ислам модел, док вахабитски исламизам (теоретски нејекстремнији непријатељ „западних вредности“) треба одбацити зато што је геополитички савезник Америке.

Србија је у економском (најважнијем!) смислу у пуној контроли либерализма, теоретској и практичној. Они контролишу све привредне токове, финансијски капитал, док се свака другачије идеја жигоше као „кочење“, „паразитизам“ и слично. До другачијих идеја се по правилу долази из личних интереса што је, гле ироније, са становишта либерализма сасвим легитимно (либерализам се заснива на себичним интересима појединаца). Српски речено, буне се, обично с правом, они који губе „мерама штедње“, док остали резигнирано ћуте а велики број их се нада обећаном привредном буму (о којем нас стално обавештавају са малих екрана ТВ пријемника).

veliki-sah-mat

Остале области политичког и друштвеног живота у Србији сада нису толико битне. У култури ће се чак дозволити извесни зихерашки национализам и конзервативизам (слављење Миланског едикта, сто година од почетка Великог рата, прича али само прича о „породичним вредностима“ на којима држава такође штеди, присуство врха СПЦ на државним прославама иако је изнет веома негативан став о политици власти према Косову и сл.) Све то се „компензује“ одржавањем Геј параде, те давањем медијског простора а можда још увек и пара за „пројекте“ оним „левичарима“ који су антинационални. Власт сматра питање Косова и Метохије практично „решеним“ на начин да испуњавају све захтеве, док се не другим местима (север Србије, Рашка) одржава некаква равнотежа.

Као и на светском нивоу доминација либерализма у политичком животу није толико зато што је већина за њега, већ што се други гласови практично и не чују. Нису сви чланови и блиски СНС-у либералисти, заправо већина мудро ћути гледајући нешто да ућари, а они који су гласни (често исувише) делују у нивоу претходним пасусом задатих параметара, чему треба додати и веома гласне нападе идеолошки сличне, а интересима супротстављене странке парламентарне опозиције, те остатке остатака тзв. „Друге Србије“ који још нису на СНС-линији (као што је на линији рецимо Луковић). Овде има доста фингираних, а медијски спектакуларних сукоба. Добра ствар је чишћење од низа замлата и правих паразита, како политичких (ДС, ДСС, ЛДП, Г17…) тако и медијско-„интелектуалних“ (Оља Бећковић, Сарапа…).

Постоји битна разлика између домаћег и светског нивоа догађања. Док су земље БРИКС-а често идеолошки неутралне, то не значи да геополитички следе жреце либерализма, заправо им се понашање креће од опструкције до отвореног сукоба са плановима Запада. Недостатак идеолошке димензије има позитивну страну јер се тако избегавају секташке поделе или инсистирање на небитним стварима. Лоша страна је што доста тога зависи од (ипак тренутне, ма како она чврсто изгледала) власти, па се често избори чекају са дозом нервозе (осим у Кини где их нема). Са друге стране, Србија је одустала и од својих основних интереса, па о геополитици овде нема озбиљнијег говора, посебно после напуштања Јужног тока. Политичку ситуацију у Србији најбоље су описали прошлогодишњи избори – јесте скоро 50% изашлих гласало за СНС који је потпуно подрeђен свом шефу, али зато 50% грађана није уопште изашло на изборе.

Међутим, и тамо где се другачији гласови могу чути, и једино се чују, на интернету односно „друштвеним мрежама“, катастрофална је ситуација! Искрене патриоте или они који се ту врте зарад личних интереса, свеједно се ограничавају на понављање онога што виде, идеолошко чистунство и правоверје, поделе на милион „организација“ бомбастичних имена и бескрајне међусобне свађе. То нас доводи до потребе стварања једног (за почетак) форума где ће моћи да се прво размењују стварно различите идеје, а онда можда нешто и договори.

Да би се одбранили од зла либералистичког монопола, неопходан је Свети Савез свих његових непријатеља – православних и родноверних, католика и муслимана, будиста и јудаиста. У политичкој сфери они могу бити у спектру од тзв. екстремне левице или деснице, до класичних либерала који су против укалупљивања света. Неопходно је напуститу политику секташења, истицања само својег и цепидлачења око разлика које иначе могу бити битне, али сада су неважне јер је план „да вас више не буде“ (како је рекао посланички кандидат ЛДП-а на једном форуму).

Како бисмо се најзад сабирали, а не одузимали, потребно је за почетак омогућити размену идеја и знања (а не само вести и туђих ставова) што би се могло постићи једном фејсбук групом. Касније је могуће тешње организационо повезивање и можда и нека акција. Но, пре тога је неопходно доћи до идеолошке сагласности око најбитнијих питања, док би остала била у потпуности препуштена жељама појединих чланова. Једно од најбитнијих питања по којима је нужна сагласност, је управо дозвољавање и поштовање различитих мишљења о ономе што није кључно за супротстављање погубном ходу либерализма. За „обрачун“ по тим питањима могу послужити други форуми…

Већа пажња биће посвећена ономе што донекле поспрдно називају „леви национализам“. Први разлог за то је што је међу онима који себе сматрају патриотама већ сасвим доста пажње посвећено „десници“ при чему се често некритички сагледавају и уздижу неке личности и појмови који то не заслужују. Други разлог је што социјалним и економским питањима није посвећено довољно пажње, капитализам се прећутно прихвата или је његова критика сасвим јалова (обавезно се критикује само као „либерални капитализам“ , док смо против било које алтернативе капиталистичком систему, чак је отворено нападамо као „комуњарску“). Ми већ неко време живимо у капитализму, па ако вам је он добар – онда ништа!

Што се тиче идеја наведених у претходном пасусу постоји једна чињеница која може бити проблем, а може бити и прилика. Познато је да је „елита“ у Србији веома ниског људског квалитета, што се односи на целу политичку класу. Постоје они који заступају идеје „левог национализма“ (социјалну правду и борбу за националне интересе) но они не само да су љигавци, него су о томе свесне и шире народне масе. То може бити проблем, а може бити чак и добро јер тешко да ће нам неко доћи да искрено и свесно следи Вулина или Вучелу. Постоје и неке минорне социјалдемократске партије које су оснивали људи који су познати по својим атлантистичким ставовима и мешетарењу око Косова или система безбедности.

Посебну пажњу треба посветити економији, колико год је то могуће. Ту једини лимит треба да буду стручне квалификације, односно стручност онога ко говори о економској ситуацији и предлаже решења. Колико се мало пажње посвећује економији види се по томе што је ДСС требало да падне испод цензуса, скоро да више не постоји, па да се досети да у програм убаци како је против либералног капитализма. И то је остало на томе, с обзиром да од њих (а ни других великих патриота) не чусмо шта мисле о курсу динара, референтној каматној стопи, независности централне банке и сл.

Евроазија и евроазијство природно су опредељење људи који живе на овим просторима, на начин који је најбоље описао А. Дугин. 1) Евроазија је континент, јединствени простор од Лисабона до Токија. 2) Евроазијство има и шире значење, као удруживање земаља Истока и Југа против хегемоније Запада. Што се тиче првог, то се остварује осовином Пекинг – Москва, која се види кроз ШОС, те низ билатералних уговора, укључујући и онај гасни од 400 милијарди (највећи економски уговор у историји света). Овој осовини може се прикључити Берлин (преко њега Европа) када напусти атлантизам. Оно друго остварује се кроз БРИКС као парадигму новог повезивања света.

Међутим, код нас постоји једно уже посматрање евроазијства, које се базира на интеграције Русије и њених суседа, односно Евроазијску унију (ЕАУ). Стиче се утисак да је овакво евроазијство само (маркетиншки) бољи назив за политичку русофилију. Уз то иде и некритичко следбеништво актуелне руске власти, док ће сваки „доносилац критике“, ма колико била бенигна или добронамерна, бити оптужен да је издајник, плаћеник и слично. Евроазијске организације у Србији се деле на безброј фракција, док се патриотске (иначе ванпарламентарне) странке у Србији расправљају око тога јесу ли „евроазијске“, „државотворне“ или „суверенистичке“.

С тим у вези, потребно је указати на следеће чињенице: 1) Србија није позвана у ЕАУ, истина Београд је помињан као некакав регионални центар исте око 2020, но то је деловало више сензационалистички него озбиљно. 2) Русија има и довољно својих проблема, свако добро Русији, но Србија не може играти само на једну карту 3) После одустајања од Јужног тока изгледа као да се Русија повлачи са ових простора, док је НР Кина све више присутна са својим стратешким економским пројектима. 4) У Србији има исувише еврофила и русофила, а премало србофила.

Указаћемо на оно што не желимо, како смо Свети Савез дефинисали почевши од религија, биће кориштени баш ти термини. Ако си будиста немој ми причати о „окупираном“ Тибету и колачићима са Далај Ламом; ако си православац нећу да видим свуда неку опасност од „комуниста“ или оптерећивање са унутарцрквеним проблемима; ако си родноверан немој смарати са њу-ејџ глупостима, и посебно не желимо промовисање расизма. Чињеница да највећи проблем Америци није Русија него Кина (ма какви били тренутни односи), а Кинези ипак нису белци (па шта!)

С обзиром на све наведено, сматрам да је дошло време за Свети Савез добронамерних људи, на начин који је горе описан. Добронамерних људи способних да нешто промене има, али им енергију стално краде Ахримански дух времена, на начин који је горе описан и што се види кроз деловање разних патриотских организација. Зато је дошло време за једно ново окупљање.

ИЗВОР: vidovdan.org