Ivan Vasojević, heroj sa Košara 11.02.1975.g. – 11.04.1999.g

„11.04.1999.godine – nedelja – Vaskrs. Svi slave… U meni se skupila neka tuga, ne mogu da dišem… Ne mogu da se smirim… sipi kiša koja nekako natapa sve, ne volim taj osećaj koji izaziva u meni … Sivo nebo…“

IVAN VASOJEVIĆ – VASKE – JAGUAR
11.02.1975.g. – 11.04.1999.g.

Ako umrem mlad
Posadi mi na grobu samo ruzmarin
Ne dozvoli tad da naprave od toga
Tužni treći čin
Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore
Ako umrem mlad zaustavljen u koraku i snu
……………….
I nemoj crnoj ptici da me daš…

Jednom, davno, ove reči su mi zazvučale kao amanet… Utrnula sam… Ne, neću se obazirati… to sam pomislila dok je crna ptica kružila oko mojih misli…

Evo sedim sada i razmišljam kako da nečiji život opišem kratko… Ceo život… Ne znam šta bih prvo rekla… Šta da kažem o svom bratu?

Ivan Vasojević je rođen u Sjenici 11.02.1975. godine.
Otac – Grujo Vasojević , majka – Anđelija Vasojević .
Osnovnu školu je završio u Sjenici. Pošao je u školu sa šest godina.

Srednju školu – matematički smer završio je u Sjenici.
1993. godine u decembru mesecu odlazi na odsluženje vojnog roka u Kumbor. Imao je 18 godina.

Kasnije završava i specijalističku Vojnu školu za podoficira veze u Beogradu.

Posle završene škole, 1996. godine, počinje da radi u Užicu.
Za kratko vreme stiče mnogo prijatelja.

U 398. Puku veze u kasarni na Krčagovu, bio je komandir odeljenja veze. Njegovi vojnici su uvek bili najbolji i spremni da sa njim krenu i u vatru i u vodu, ako treba.

1998.godine upućuju ga na kurs za šifrera.

26.12.1998. godine upućuju ga na ispomoć, ili kako u Vojsci kažu – na privremeni rad u Prištinski Korpus u 53. granični bataljon u Đakovici.

U Đakovici dobija raspored – karaula Košare, granica.

I tu počinje naša briga… Vreme nam je pokazalo da nije bez razloga…

Dok smo svi bili ušuškani u toplim domovima, moj brat je obavljao revnosno svoje dužnosti po vrletima Prokletija.

U februaru 1999.godine par dana pred svoj rođendan dolazi kući, ali kao i uvek, žurio je da obiđe sve i da se vidi sa svima. Stigao je i do Beograda da se vidi sa devojkom.. Bukvalno je ‘grabio’ svaki momenat… Vreme mi je pokazalo zašto… Ivan nikada nije nosio sat, a živeo je ‘punim plućima’ kao da otima svaki minut… Bio je omiljen… Visok, harizmatičan… privlačan devojkama, okružen devojkama… Uvek nasmejan, pozitivan i dosledan. Spreman za šalu, duhovit… Voleo je basket da igra sa prijateljima. Spreman i da popije i da se proveseli… Omiljen u društvu, omiljen u porodici. On nije bio brat samo meni, on je svojim drugaricama i rođakama bio brat, zaštitnik i osoba od poverenja. Moj mali brat je postao zreo, postao je osoba kojom smo se ponosili. Moj brat, moj zaštitnik, moja snaga, moja krila!

Vaspitavan po starom poznatom principu ČOJSTVA i JUNAŠTVA. Vaspitavan po zakonu roda Vasojevskog – Za obraz se glava daje!!!

I kada je došao kući sa karaule bio je nasmejan i veseo, ali mene nije mogao da prevari, osećala sam svaki njegov pokušaj da sakrije kako je dole strašno. Rekla sam mu da hoću da se prijavim da idem da mu pomognem, bar da mu nosim pušku… Pogledao me i rekao da nikada više ne kažem tako nešto i da nikada više ne pomislim na to. U njegovim očima sam tada videla strahotu koju je preživljavao i o kojoj nije želeo da priča. Srce mi je stalo, uvukao se strah u kosti i crna slutnja. Molila sam ga da razmisli o povratku na karaulu. Samo mi je odsečno rekao : “ Kakav bih ja to čovek bio kada bih ostao!!! Ko će da brani onu decu dole!!! Ti ne znaš!!! Ova priča je završena!!!“

Teška srca sam ga ispratila … Nisam znala da ga nikada više živog neću videti…

Naša agonija se nastavila kada je počelo bombardovanje… osećala sam šta se sprema, osećala sam kakvi su planovi agresora, jedino ljudi koji su bili strešine mom bratu “to nisu očekivali”

Čast izuzecima!!!

Za takve propuste nema opravdanja!!!

Kao bez glave, nas troje smo vezali dan za dan, a misli su nam bile sa Ivanom . Gledala sam kako se bahate ‘tatini sinovi’ koji su bili mobilisani, ali samo na papiru. Nisu oni osećali patriotizam, preda mnom su mnogi govorili protiv Vojske, protiv države, dok sam ih ja slušala zaleđenog srca, razmišljajući gde je moj brat i moleći Boga da ga čuva…

11.04.1999.godine – nedelja – Vaskrs. Svi slave… U meni se skupila neka tuga, ne mogu da dišem… Ne mogu da se smirim… sipi kiša koja nekako natapa sve, ne volim taj osećaj koji izaziva u meni … Sivo nebo… Prošetah sa kumom, pa se opet vratih kući. Sama sam, gledam Ivanovu sliku i molim Boga da ga čuva… ne znam zašto imam osećaj da me ne čuje… hoću da izađem iz sobe, ali se vraćam i stavljam Ivanovu sliku pored slike Belog anđela… Gledam na sat koji mi je Ivan kupio od prve plate – tri sata i sedam minuta popodne, nekako gluvo popodne … Okrećem broj telefona da dobijem karaulu da se uverim da moj predosećaj nije dobar i da ću čuti Ivanov glas…

Prolazi nedelja, ponedeljak… ne dobijamo Ivana … Ne znamo šta je sa njim…

Utorak… opet sam sama kod kuće… neko zvoni… ne želim da otvorim… Na kraju shvatim da moram otvoriti… Njih petorica stoje ispred mene … Mrak mi je pred očima … Gledam ih kao kroz maglu… Niko ne mora ništa da mi kaže, već sam sanjala…Bol… Pakao… Slomiše se moja krila … Slomi se i moja snaga… “Ničeg se više ne sećam, od toga trena na Zemlju retko navraćam”…

Sve se posle toga dešava kao na filmu, takav sam osećaj imala… kao da se to ne dešava nama… Ne, Ivan nije otišao…
Par dana kasnije stiže izveštaj sa obdukcije… Vreme smrti – između tri i pola četiri popodne… Nema između, Beli anđeo mi je pokazao tačno vreme…

Fotografija korisnika Biljana Vasojevic

Ivan je posmrtno odlikovan –

  • Za uzorno, hrabro, odlučno i izuzetno uspešno izvršavanje zadataka u odbrani i bezbednosti otadžbine – ORDENOM ZA ZASLUGE U OBLASTIMA ODBRANE I BEZBEDNOSTI PRVOG STEPENA
  • Za izuzetno zalaganje u obavljanju dužnosti i izvršavanju zadataka u odbrani i bezbednosti otadžbine – MEDALjOM ZA ZASLUGE U OBLASTIMA ODBRANE I BEZBEDNOSTI
  • MEDALjOM BORCA – od strane SUBNOR-a

Setila sam se amaneta – Nemoj crnoj ptici da me daš.. Nisam ga ispunila… Crna ptica je ovog puta bila jača… nju nisam mogla da sprečim… srce mi je izvadila, otela, raskomadala… Krila mi je slomila…

Setila sam se – Nek mi ne pletu lovore, nek drugom drže govore… Nisam ga ispunila…

Sada znam da nije moj greh što nisam mogla da ga ispunim . Veličina od čoveka kakav je bio Ivan zaslužuje da se pominje kao primer HEROJSTVA.

Njegova mladost, požrtvovanost i rodoljublje zaslužuju svaku počast i ja ću nastaviti da čuvam ime svoga brata i da pričam sa svima koji žele da ga sačuvaju od zaborava, ali samo na primeren način. To je moj zadatak, na taj način se ja borim !!! Kroz moje vene teče ista krv!!!

I uvek ću ga pozdraviti pesmom, kao što je i on živeo i večno će živeti u svakom od nas!

Groblja su predrasude i ja ih poštujem zbog onih za koje su svetinja, ali večno trajanje zabeleženo je samo u srcu dok god smo živi!!!

Ako ti jave: umro sam, ne veruj, to ne umem
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag…
I zato ne budi tužna
Noću kad gledaš u nebo i ti namigni meni.
Neka to bude tajna
Uprkos danima sivim
Kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni
Upamti: To ja još uvek šašav letim i živim.

(Miroslav Antić)

Biljana Vasojević,
sestra Ivana Vasojevića poginulog heroja sa Košara
Sjenica, 13.1.2017.godine

IZVOR: KMNovine