“I bogovi su govorili srbski” 1. deo

Počeci srbskoga školstva

Pre petnaestak dana, 5. aprila, u Gradskoj biblioteci u Novom Sadu predstavljena je knjiga Ivana Telečkog pod naslovom Škole u Molu 1703-2015 a jedan od njenih predstavljača bio je Dragan Kojić, upravnik te Biblioteke.

Ilija Petrović (Foto: ilijapetrovic)

Ilija Petrović (Foto: ilijapetrovic)

Kada je i prisutnim “članovima biblioteeeeke” pružena mogućnost da se uključe u priču, potpisnik ovih redaka podsetio je da je 1703. godine, uglavnom u Bačkoj, otvoreno dvanaest narodnih (osnovnih) škola i da se ta godina smatra početkom organizovanog školstva u Srba. Postupak za njihovo otvaranje započet je naredbom austrijske carske vlade iz 1702. godine, u okviru srbskih privilegijalnih prava, u vre­me kad su ustanov­lje­ne podunavska, po­ti­ska i po­mo­riška vo­j­na krajina. Tom je naredbom bilo predviđeno da se po svim mestima odrede zemljišta ne samo za crkve, već i za ško­le i učitelje. Naredne godine izdata je naredba da se u svakom selu od­voji po je­dna sesija (parcela), slo­bodna od svakih nameta, za učitelja ko­ji je “vičan nemačkom je­ziku”, očigledno sa namerom da se deca u srbskim škola­ma “na vre­me” po­čnu pod­vr­ga­va­ti nemačkom duhu. Jer, državni organi “nisu se nikada zau­zimali za to, da se podiže prosveta u narodu srb­skom, šta vi­še, oni su za tim iš­li, da prosveti na­rodnoj čine naj­veće smet­nje”.

Srbi su stečena prava znali da iskoriste na pravi način i pristupili su školovanju svoje dece, u ranoj fa­zi skoro isključivo da bi se naučila čitanju crk­venih knjiga, ali i da bi se opismenili “si­novi bo­ga­ti­jih i ugled­nijih familija, koji su se pripremali, da budu ofi­ci­ri na­rod­ne milicije, i oni ko­ji su se bavili trgo­vinom”. Postepeno, školski rad usavršavan je tako da je svoj deci, i muškoj i ženskoj, ne bi li zauzela “što dostojnije mesto u čove­čanskoj zajednici”, pružena mogućnost da pored sticanja “lepe teorijske spreme”, ovladaju i veštinama neophodnim za svakodnevni život, “na korist i sebi i narodu”.

I rečeno je uz to da je 2003, dok je pripremana monografija o Zmajevu, selu u kome je 1703. godine takođe otvorena narodna škola, predloženo Pokrajinskom sekretarijatu za prosvetu u Novom Sadu i odgovarajućem republičkom Ministarstvu u Beogradu, pošto se ne radi o jednoj običnoj godišnjici, ma­kar i trovekovnoj, već o događaju od izuzetnog značaja za srbsku civilizaciju, i ljudsku civilizaciju uopšte (s obzirom na dobro poznatu istinu da se osnovom svake civilizacije smatra pismenost, a pismenost je “rođena” u srbskom narodu), da se ta godišnjica obeleži na dostojan način i da iza nje stane država Srbija u licu njene vlade. Nažalost, obe pomenute institucije sve su to prećutale (mada je “glavni” gost na predstavljanju objavljene monografije o Zmajevu bio republički ministar prosvete Gašo Knežević), tako da je taj izuzetno značajan civilizacijski događaj obeležen jedino u Osnovnoj školi u Zmajevu. A doprinos prisutnog ministra Gaša tom obeležavanju bio je sadržan u grdnoj zamerci direkto­ru Škole u Zmajevu zbog tamo izgovaranih reči jer se on prethodno “dogovorio” da skup bude lišen “po­li­tičkih tonova”.

U međuvremenu, od 2003. godine do danas, interes Države Srbije za srbsku pismenost ništa se nije izmenio, tako da se može smatrati normalnim što se ta pismenost zarušava sa svih strana a srbski jezik čereči kako se to kome svidi. Kao što to svedoči i ova knjiga o školama u Molu, više je o školstvu i pismenosti srbskoga naroda brinuto u austrijskom carstvu nego danas u Srbiji.
Kada je pomenut predlog izvesnog nemačkog lingviste Mihaela Šacingera iz 2012. godine da bi Srbi trebalo svoj jezik da preimenuju u “jugoslovenski”, i “istosmernu” deklaraciju jedne grupe kvaziintelektualaca (i iz Srbije, među kojima se našao i akademik Ivan Klajn, predsednik Odbora za standardizaciju srbskog jezika u takozvanoj Srpskoj akademiji nauka), Dragan Kojić je to izaganje prekinuo “porukom” da treba govoriti o knjizi, kakva je, da li je… Za Dragana Kojića knjiga je, dakle, predmet sačinjen od izvesne količine papira uredno složenog i ukoričenog a sadržina joj je… ko te pita za sadržinu. U ovom slučaju, prema shvatanju Dragana Kojića, za školu u Molu, što znači i za sve druge škole u srbskom narodu, institucije koje preko pismenosti i kroz pismenost uvode ljude u civilizaciju, položaj u kome se nalazi srbski jezik potpuno je nevažan. Baš kao da je jezik nekakav “babin zub” u životu jednoga naroda, i baš kao da narodni prosvetitelj Mita Nešković (1846-1907) bio van sebe kad je zapisao da, zahvaljujući srbskom geniju koji je “sva­gda priticao u pomoć našem narodu kad god mu je visila o koncu sudbina njegovih najživotnijih teko­vina”, spasavano je u odsudnim časovima srbsko školstvo od raspada, a srbski narod od biološkog uništenja.

Danas, pošto su istekla tri veka srbske škole, bojim se da se suočavamo sa nestajanjem takvog genija.

Otkud Šacinger u priči

Da bih se sada “opravdao” što sam Dragana Kojića isprepadao onim Nemcem, dopisujem kako je taj Nemac uopšte ušao u celu priču.

Najpre, beogradski Kurir od 31. avgust 2012. godine, pod naslo­vom Ne­zapamćeni skandal, javio je da Evropska unija ukida srbski jezik. Istoga dana, redakciji Kurira poslao sam kraći osvrt na tu vest, a istovremeno, u istom tekstu i upozorenje Predsedniku Republike Srbije da to nije skandal, već pogrešan zaključak: imenovani Šacinger “samo najavljuje da će sledeći zahtev Srbiji za prijem u Evropsku uniju biti da se odrekne srbskog jezika.

Za Srbiju, to nije novitet, to je samo nastavak ucenjivačke po­litike evropskih sila, pre svega Nemačke, iskazane najpre na Berlinskom kongresu 1878. godine, kada je Srbiji udeljeno prizna­nje pod uslovom da se odrekne nacionalne istorije. Tada je mnogohvaljeni Stojan Novaković (1842-1915) uspeo da za kratko vreme smisli i objavi jednu budalastu knjigu pod naslovom Srpske oblasti X i XII veka pre vlade Nemanjića (Glasnik Srpskog učenog društva broj XLVIII, Beograd 1879), koja je postavila temelj budućem zaglupljivanju i odnarođavanju srbskoga življa. (Isti takav zahtev, da se okanemo prošlosti i okrenemo budućnosti, ponovili su i Ame­rikanci 1999. godine u Dejtonu, i kasnije nas vrlo često podseća­li na njega).
A možda bi trebalo znati da je Teodor Pavlović (1804-1854), svojevremeno sekretar Matice srpske, pisao i sledeće:

“Jezik, vera i narodnost,
Amanet ti, Srbe, brate,
To sveto troje
To je izvor česti, slave i sreće tvoje”.

Srbi su us­pevali, u najtežim uslovima, vekovima, da jezik, veru i narodnost, “to sve­to troje”, uz­dignu na stepen kulta i opstanu sa njim.

Mesec i po dana kasnije, u svojoj kontaktnoj emisiji “Ekstremi” (17. oktobra 2012), novosad­ska televizija “Most” ugostila je Miroslava Šolevića, “nekadašnjeg lidera kosovskometohijskih Srba”, i mene, kao istoričara.
U odgovor na voditeljevo traženje “da se makar vratimo u isto­riju i vidimo može li se šta naučiti iz tih činjenica”, osvrnuo sam se i na jednu “svežu” ideju profesora Šacingera da se Srbi odreknu srbskog jezika i da svoj jezik nazovu jugoslovenski. Dodao sam tome da je Teodor Pavlović bio u pravu kada je rekao da srbski narod opstaje blagodareći čvrstom osloncu na sopstveni jezik i da je on bez jezika – ništa. I taj jezik nije im izum od juče, niti im je to sredstvo za jednokratnu upotrebu. Ozbiljni ljudi znaju da je današnja ćirilica, slovni izraz vajkadašnjeg srbskog govornog sporazumevanja, naslonjena na vinčansko pismo. Zvanična istorijska nauka u Srbiji (ali i lingvistička) beži od vinčanskog pisma i njego­ve veze sa ćirilicom. Neki istaknuti naučnik sa zapada i ranije je predlagao da se vinčansko pismo nazove dunav­sko. Nije Dunav pisao tim pismom, pisali su Srbi. Nazovite ga srednjoevropsko, predlagao je dalje taj naučnik. Nije to srednjoevropsko, to je srbsko pismo. Kako je to on uveravao, ako bi Srbi prihva­ti­li jedan od tih predloga, mnogi srbski problemi bili bi otklonjeni i Srbima bi bio dozvoljen ulaz u tu takozvanu evropsku civilizaciju.

Ko je to protiv srbskog jezika i ćirilice

Baveći se u međuvremenu drugim temama vezanim sa srbski doprinos evropskoj (i svetskoj) civilizaciji, sa zakašnjenjem dužim od tri godine amaterski sam se upustio u rasprave o (ne)upotrebi srbskog jezika i pisma u Zemlji Srbiji. Učinio sam to na prilično prozaičan i prizeman način: zatražio sam od Telekoma Srbije, javnog preduzeća za telekomunikacije u skoro dvotrećinskom državnom vlasništvu, da mi račune za telefonske usluge ispostavlja na srbskom jeziku, ćiriličnim pismom. Moje traženje odbijeno je, na navodnu Telekomovu žalost, pošto “trenutno ne postoji mogućnost da se ra­čuni za telekomunikacione usluge štampaju na ćiriličnom pismu”.

Na osnovu prethodnih saznanja, stečenih u brojnim kontaktima s inženjerima izuzetnih intelektualnih dostignuća, da tehnika može sve, čak i da, po potrebi, “pravi malu decu”, bio sam iznenađen “otkrićem” da Telekom Srbije nije u stanju da jednim “klikom” otkloni tu svoju “ nemogućnost”.

Moja namera da svoju prepisku sa Telekomom objavim na jednoj društvenoj mreži bila je bezuspešna, pošto je uredništvo te mreže proveravajući sme li da piše “o temi” saznalo da se Telekom zaštitio od “upada” javnosti u njegovo javno poslovanje, dvema rečenicama: “Svako umnožavanje, čuvanje, prosleđivanje, štampanje i objavljivanje celine, delova Poruke ili sadržine informacija iz Poruke je neovlašćeno i zakonom zabranjeno. Skrećemo vam pažnju, da neovlašćeno korišćenje i pro­me­tovanje Poruka ili njihove sadržine na bilo koji način može izazvati vašu materijalnu, disciplinsku, pa i kri­vičnu odgovornost… u skladu sa zakonskim propisima”.

Uz rizik da “zaslužim” i smrtnu kaznu, zatražio sam pomoć od Poverenika za informacije, ali sam od njega mogao saznati samo da “institucija Poverenika nije ta ko­ja daje informacije, već štiti Vaše pravo na informa­cije”.

Pomoć od Zaštitnika građana svela se na “podsećanje” da “obraćanje zaštitniku građana nije zamena za korišćenje predviđenih pravnih sredstava”, kao i na upozorenje “da svako ponašanje podnosioca pri­tužbe koje je očigledno suprotno svrsi prava na obra­ćanje Zaštitniku građana i koje sprečava njegovo propis­no funkcionisanje ili propisno vođenje postupka pred­stav­lja zloupotrebu prava na obraćanje Zaštitniku građana”. Sve to jedino je moglo značiti da korišćenje srbskog jezika i pisma nije zaslužilo bilo čiju zaštitu, ponajmanje njegovu, Zaštitnikovu.

Obraćanje Ministru za telekomunikacije, kao nadležnom za Telekom i njegove račune, okončano je tako što je moje pismo prosleđeno Pokrajinskom sekretarijatu za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost po­lova(!?) u Novom Sadu. Ministar je, naime, “izračunao” da se problem najlakše može razvodniti ako se podvede pod “ravnopravnost polova”: jedan pol bila bi ćirilica a drugi pol ticao bi se latinice. Jeste da su i ćirilica i latinica ženskoga pola, u čemu su, dakle, ravnopravne, ali i dalje ostaje pitanje zbog čega srbski jezik, koji je mu­škoga roda, nije “uravnopravnjen” sa ženskom ćirilicom. Ili, možda, vlast u Zemlji Srbiji namerava da, zarad jedno­strane (rodne) ravnopravnosti, ozakoni istopolne veze, bračne i vanbračne, i u jeziku i u pismu.

Kada sam slučajno saznao da postoji i Potrošački savetnik koji se bavi proizvođačkim prevarama na račun naivnih potrošača, javio sam se i njemu. Odgovor Savetnikov bio je jasan: “Primili smo Vaš dopis. Potrudićemo se da Vam odgo­vorimo u što kraćem roku. Nažalost nismo u mogućnosti da Vam garantujemo da ćete dobiti odgovor”. Dobro, i to je nešto: nešto će se desiti, a možda i ne­će, najverovatnije biće ovo drugo.

Naučni pristup temi

Za svaki slučaj, okrećem ploču i obraćam se Matici srpskoj u Novom Sadu, instituciji koja u Zemlji Srbiji bri­ne o tome kako treba pisati, ćirilicom ili latinicom, ili ćirilicom pa latinicom, ili je, možda, najbolje biti nepismen.

To i činim 12. maja 2012. godine, pismom Predsedniku Matice srp­ske i Upravnom odboru Matice srpske, u istovetnom tekstu, kako sledi:

Poštovana Gospodo Matičari,
Nastojanje da mi ‘Telekom Srbije’ ispostavlja mesečne račune telefonskih usluga na srbskom jeziku i ćiriličnim pismom, u skladu s onim što mi garantuje član 10. Ustava Republike Srbi­je, već mesecima se svodi na gubljenje vremena. Priznajem, moja dosadašnja obraćanja pojedinim ’zaštit­nim’ institucijama bi­la su zasnovana na naivnom uverenju da svaka od tih institucija, bilo da se radi o manje ili više uticajnim kolektivnim telima bilo o pojedincima, ima dovoljno moći (snage) da stane u odbranu ustavnog prava sva­kog pojedinačnog Srbina da mu se sve insti­tucije u Zemlji Srbiji obraćaju srbskim jezikom i ćiriličnim pismom.

U trenutku kada sam razabrao da se ‘neki’ premnogo i ne opterećuju onim što piše u Ustavu i da Ustav smatraju ‘kolateral­nom štetom’ postojećeg pravnog sistema (koji predstavlja dokaz da Srbija jeste pravna država, što ne znači i da je pravedna, ili pravična), te da oni ‘ostali’ mirno, ćutke, uživaju u svojim zvuč­nim funkcijama stvore­nim samo zarad zadovoljenja raznih korup­tivnih zavrzla­ma istoga tog pravnog sistema, dogovorio sam se sa sobom da se okrenem naučnom tumačenju spornih pojmova, u svako­dne­vi­ci pozna­tih kao ‘srp­ski jezik’ i ‘ćirilično pismo’.

Po prirodi stvari, valjalo je poći od onoga što nam nudi najnoviji Pravopis srpskoga jezika, Novi Sad 2010, u izdanju Matice srpske, pod ‘I. Pismo’, na strani 15:

‘Ćirilica je, po važnosti, prvo i osnovno srpsko pi­smo, od sedamdesetih godina XX veka zapostavljena, margi­na­lizovana i zapuštena, od potiskivanja u službenoj i jav­noj upotrebi do umetničke stagnacije. Ona u srpskoj tradi­ciji ima i nespornu simbo­ličku funkciju i zato je oprav­da­na njena favorizacija u služ­be­noj, javnoj, prosvetnoj i kul­tur­noj delatnosti*. Noviji kultur­no­istorijski i politički razvoj, vezan pre svega za skoro jedin­stve­no srpsko-hrvat­sko jezičko zajedništvo (sedamdesetak godina i državno), iz kojega je nastalo bogato srpsko nasleđe pisano od­no­sno štampano latinicom (naravno, delom i starije od tog pe­ri­oda), potom savremene potrebe kulture i nauke i komu­nikacije (s dominacijom latiničnih kultura) – učinili su da sigurno vlada­nje latinicom i u pisanju srpskim jezikom postane naša svako­dnevna potreba. Takav, istina redak, suživot dvaju pisama, za nas s jedino prihvatljivim redo­sledom savladavanja i prioritetom upotrebe – ćirilica pa latinica, verujemo, ne može biti šte­tan po srpsku kul­turu sve dotle dok ćirilica ne bi zaista bila egzisten­ci­jalno ugrožena’.

Ako se pojmom pravopis označavaju ‘pravila za pisanje reči i za upotrebu rečeničkih znakova’ (kako nas to uvera­va Matičin Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika), onda se prethodni redovi, umesto da posluže kao nedvo­smi­slen uvod u pravopis­na pravila, moraju shvatiti isklju­čivo kao cenkanje o temi koja ni po koju cenu ne sme biti predmet pijačarskih pogodbi.

Već u prvoj rečenici onoga što je citirano, po­kazuje se da Pravopisci, iako su od­nekud načuli da je ćiri­lica ‘zapostavljena, marginalizovana i zapuštena’, svojom konstatacijom da je ćirilica ‘prvo i osnovno srpsko pi­smo’ izgrađu­ju teorij­ski osnov za upravo pomenuto njeno zapostavljanje, marginali­zovanje i zapuštanje. Uistinu, oni takvom tvrd­njom postavljaju temelj nekom ‘drugom i neos­novnom pismu’, bez obzira na to što im je odnekud poznato da ćirilica u ‘srpskoj tradiciji ima i nespornu simbo­lič­ku funkciju’ (makar potpisniku ovih redaka bilo potpuno nejasno šta to, ko i kako ćirilicu vodi ‘do umet­ničke stagnacije’).

Pravopisačko poštapanje ‘srpskom tradicijom’ i ‘ne­spornom simboličkom funkcijom’ samo je magla kojom se prikriva stvarni trud da ‘noviji kulturnoistorijski i po­litički razvoj… (i), pre svega… skoro jedinstveno srpsko­-hrvatsko jezičko zajedni­štvo’, u srbskom nacionalnim biću ugase i tradiciju i ćirilicu kao istinski nacional­ni simbol. Tvrdnje da je ‘skoro jedinstve­no srpsko-hr­vat­sko jezičko zajedništvo’ donelo srpskom narodu ‘bogato srpsko nasleđe pisano odnosno štampano latinicom’, da je ‘sigurno vladanje latinicom i u pisanju srpskim jezikom… na­ša svakodnevna potreba’, te da savremeni svet opstaje samo zahva­lju­jući ‘dominaciji latiničnih kultura’ (nesumnjivo, ova bi pravopisarka ‘misao’ morala biti proglašena neprevazilaznom budalaštinom), zasno­vane su na izra­zito antisrbskoj logici.
Zapravo, prećutkuje se činjenica da ‘bogato srpsko nasleđe pi­sano odnosno štampano latinicom’ uopšte nije srpsko, budući da Unesko isto to latinično nasleđe knjiži kao hrvatsko.

I prikriva se namera da se, stavom o ‘dominaciji lati­ničnih kultura’, srpskom narodu podvali ideja o ništavo­sti srpske kulture i o nužnosti da se isti taj narod odrekne svoje prošlosti u korist nekoga neimenovanog ‘novijeg kulturnoistorijskog i po­li­tičkog’ činioca (i verskog, na­ravno), prema rece­p­tu prime­nje­nom na Berlinskom kongre­su 1878. godine.

A onu zvezdicu (*) iznad navodne favorizacije jadne ćirilice ‘u službenoj, javnoj, prosvetnoj i kulturnoj delatnosti’, Pra­vopisci su ucrtali tek reda radi, ne bi li prostoj svetini, onako uzgredno, kao potpuno nevažno, u fus­noti (za pod noge, jer reč fusnota znači baš to) uka­zali da član 10. Ustava Srbije (koji svojim prvim stavom predviđa da je ‘u Republici Srbiji u služ­benoj upotrebi srpski jezik i ćirilica’, te da se, kako to zahteva drugi stav, ‘na osnovu Ustava’) ne može i ne sme protiv­rečiti ‘do­mi­na­ciji latiničnih kultura’, budući da je ‘sigurno vla­danje la­ti­nicom i u pisanju srpskim jezikom… naša sva­ko­dnevna potreba’.

Na kraju,

Uvaženi Matičari,

Uz podsećanje da su samonazvani srpski ‘prijatelji’ s evropskog Zapada predlagali da se vinčansko pismo nazove dunav­sko, iako zvanična istorijska i lingvistička nau­ka u Srbiji beže od činjenice da je današnja ćirilica naslo­njena na vinčansko pi­s­mo a ne na Ćirila i Metodija; ni­je Dunav pisao tim pismom, pisali su Srbi. Nazovite ga sred­njo­evropsko, predlagali su dalje; nije to srednjoevropsko, to je srp­sko pismo. Kako su ti dušebrižnici uveravali, ako bi Srbi prihva­ti­li jedan od njihovih predloga, mnogi srpski problemi bili bi otklonjeni i Srbima bi lako bio do­zvoljen ulaz u tu tako­zva­nu evrop­sku civilizaciju;
I podsećanje da je izvesni profesor Šacinger, Nemac, lingvist, krajem avgusta 2012. godine predložio da se Srbi odrek­nu srpskog jezika i da svoj jezik nazovu jugo­slo­venski;

Uz prisećanje da je jedan vaš Nekadašnji Sekretar pre više od sto pedeset go­dina upozoravao da:
‘Jezik, vera i narodnost / amanet ti, Srbe brate / to sveto troje / to je izvor česti, slave i sre­će tvoje’;
Predlažem da Matica srpska zvanično objavi da li je njen Pr­a­vopis namenjen srpskom pravopisanju, uz upotrebu srbske ćiri­lice, ili je ono što u njemu piše na strani 15 (a što je u ovo pi­smo doslovno preneseno) zamišljeno da bude ‘log­i­stička podrška’ svima onima čiji je isključivi cilj da, ‘egzistencijalno’ ugrožavajući ćirilicu, zatru srbsko nacionalno biće”.

Naravno, Matica srpska je sve to prećutala, zbog čega, ravno mesec dana kasnije, sa svojom uglavnom jednostranom “prepiskom”, upoznajem Predsednika Vlade Republike Srbije. Posebno ukazujem na nameru nekog pokrajinskog organa da “potrošače” srbskog jezika i ćiri­ličnog pisma pretvore u nacionalnu manjinu – nacionalnu za­jednicu. Mora biti da je u pitanju neka sporohodna proce­dura pošto sa te strane još nije stigao odgo­vor; verovatno se i dalje dogovaraju u koju bi nacionalnu manjinu trebalo svrs­tati jadne Srbe – zlo­srećnike bez prava da u Zemlji Sr­biji koriste sopstveni jezik i pismo.
Ono što se može smatrati najporaznijim, to je da se, prema ustavnom pravu srb­skog naro­da na korišćenje srbskog jezika i srbske ćirilice, sve zvanične institucije u Srbiji odnose nezainteresovano, odbojno, potcenjivački, podruglji­vo, uvredljivo.

Na kraju, Predsedniku Vlade Republike Srbije, postavljeno je pitanje dokle tako, i sa kojim pravom.
Naravno, nije bilo odgovora.

Ilija Petrović

(Foto: http://www.jezik.rs.sr)

IZVOR: VASELjENSKA