ХОЋЕ ДА НАС ПОУНИЈАТЕ: Нема уласка Црне Горе и Србије у ЕУ, без приклоњења папи и НАТО-у!

Бијела кућа, Света столица, НАТО и ЕУ нијесу случајни партнери, већ удружена злочиначка организацоја за освајање Истока. “Уједињена Европа не може да опстане само на политичким, монетарним, економским унијама, већ јој је потребно и духовно, спиритуално уједињење”, изјавио је за НИН милански надбискуп Карло Марија Мартини. Свјесни су тога и у Црној Гори и у Србији, па са нестрпљењем очекују папину посјету

„Док је Његош био у Италији на лијечењу, једног дана су пролазили градом у кочији, кочијаш је одједном стао и затражио да Његош и госн Ћурчић који је био у кочији, изађу и поздраве папу. Његош зачуђен каже: Божда ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало народа црнoгорскога, нека иде папа својим путем, нека силази с кола ко му је досад силазио, а владика црногорски заиста неће…“(8. април 1951. Писма из Италије, Љуба Ненадовић)

Данас су нека друга времена и други обичаји. Неке наше владике и специјално одлазе у Италију да би се видјеле с папом, а црногорски премијер Душко Марковић недавно је, преко министра вањских послова Срђана Дармановића, упутио поруку папи да дође у Црну Гору.

Папа Франческо и Срђан Дармановић, министар вањских послова Црне Горе

Слично је, по том питању, државничко расположење и у Србији, што је прије неку ноћ потврдио и Ивица Дачић, потпредсједник Владе, гостујући код Миломира Марића у Ћирилици: „Нама треба папа! Лани му је упутио позив тадашњи предсједник Србије, Томислав Николић, али се успротивио врх СПЦ, па је посјета отказана до даљњег. Ватикан није признао Косово. Нама папа може пуно да помогне око Косова и одбране наших манастира.“

Један високи црквени званичник недавно је изјавио да је зближавање с Ватиканом потребно из два разлога. Прво, римокатолици су „ипак хришћани“. Друго, ми морамо скупа са папом да заштитимо хришћане који су прогоњени и убијани на Блиском истоку.

На жалост, римокатолици више нијесу хришћани, већ јеретици. Паписти исповиједају јерес филиокве (лат. filioque – значи „и Сина“), због чега је, у ствари, и почео раскол 1054. године. Скоро хиљаду година западни хришћани су исповиједали – као што ми до данашњег дана исповиједамо – да Свети Дух исходи само од Оца, како је учио Христос. А онда је кроз 1000 година Римска „црква“ умислила да је „паметнија“ и „благочестивија“ од свих хришћана у свијету, истакла тезу о исхођењу Светог Духа „и од Сина“ и одједном себе почела да сматра за праву.

А онда је 1870. године, такође самовољно, усвојила још једну новотарију: непогрешивост папе (папска непогрешивост је догма Католичке цркве која говори да папа не може погријешити када говори ex cathedra, тј. обавља своју службу као пастир и учитељ свих хришћана). Непогрешив је једино Исус Христос. Али, то није све. Рим има још и догмат о примату римског папе над свим хришћанима на планети, и својим мисионарењем то покушавају да остваре и у пракси.

Други ватикански концил (1962 – 1965) извршио је револуцију у римокатоличком вјероучењу, преобразивши фактички римокатолицизам у јудео-римокатолицизам. Римокатолици су скинули с Јевреја кривицу за распеће Исуса Христа. Свето писмо су подвргли цензури, избацивши, на примјер, из Новог завјета све негативне изјаве Спаситеља о Јеврејима. Римокатолици, паписти, сада већ нису само јеретици, већ и нехришћани.

Недавни сусрет Трампа и папе

Што се тиче заштите хришћана Блиског истока од терора ИСИЛ-а и других исламистичких група, то је могуће чинити и без сусрета с папом, без љубљења његове руке. Представници православља и римокатолицизма могу, рецимо, на платформи УН донијети одлуке и чињења у циљу заштите хришћана на Истоку.

Не разумијем заборавност неких у погледу чињења Ватикана. 80-тих година. Паписти су дрско узурпирали све православне храмове у Западној Украјини и још увијек их нису вратили. А сасвим недавно извели су крвави Мајдан у Кијеву под паролама „Убиј Русе!“ и „Смрт Москаљима!“. Свакако, финансијер су биле САД, али и Ватикан је дао свој велики допринос „Обојеној револуцији“ у Украјини.

Данас ниједан иоле озбиљан интелектуалац неће спорити значајан утицај Римске курије у процесу рушења Берлинског зида, распада Совјетског Савеза и изазивања ратова на простору СФРЈ. Трагично је да, после свега, у времену када бранимо последње мрвице своје територије, свог идентитета, своје духовности, свога достојанства, наши главари и даље вјерују у помоћ и добрe намјерe Папске курије.

Покушаји унијаћења

Интензивна римска пропаганда на нашем простору почиње од 1622. године, када Рим оснива Конгрегацију за пропаганду вјере, а његови мисионари крећу у акцију преко Јадрана. Римска курија  је тако послала ученог трговца Франа Леонардиса који је, поткупљујући свештенике и монахе, успио да поунијати Паштровићe; док је то исто са Грбљанима учинио которски мисионар Јован Паскали. Но, и Паштровићи и Грбљани брзо су се вратили вјери прадједовској.

Чинило се да ће Леонардис највећи успјех остварити преко митрополита Мардарија, који је, због претешких услова у којима је Црна Гора живјела, 1639. године признао папу као „самодршца цијелог хришћанства“. Папа Урбан Осми одушевљено је поздравио одлуку цетињског владике и обећао му „мисионарски хонорар“ на сваке три године.

Године 1648. у манастиру Морача, римски мисионари, унијати из Украјине, праве лажне саборе са којих папи шаљу писма о томе како су наводно Срби тог краја спремни да се поунијате. A 1651. године, група требињских унијата устаје против херцеговачког митрополита Светог Василија, због чега он одлази у манастир Острог, настављајући да чува вјерски и национални идентитет свог народа.

Новији примјери

Но, не треба да идемо далеко у прошлост да се увјеримо у доброчинства „сестринске цркве“. Ватикан и Њемачка су први признали Хрватску и Словенију у авнојевским границама приликом распада СФРЈ 1991.

Историчар Милан Булајић у својој књизи „Разбијање југословенске државе 1991/92„, тврди: „Одлуке о коначном разбијању југословенске државе, покренуо је Ватикан – Света столица; на састанку папе Јована Павла Другог са њемачким министром Геншером, договорено је да се разбијање СФРЈ оствари прије католичког Божића, 23. децембра 1991.“

Државни секретар Ватикана упутио је, 26. новембра 1991. године, свим чланицама Конференције о европској безбједности, меморандум са захтјевом за признање Словеније и Хрватске као независних држава: „Света столица је мишљења да је дошло вријеме да се међународно признају Хрватска и Словенија и то прије Божићних празника.“

У јесен 1995. године, када је требало бомбардовати Србе у Босни, папа Јован Павле Други је подржао Клинтонову политику: „Рат који објављује рат рату је праведан и нужан!“ (15. 09. 1995.)

Пакт Ватикана и Вашингтона

Владари из „сјенке“ знају да нема опстанка њиховог чеда – Европске уније, без уједињења душа; то је, уосталом, јавно (у интервјуу НИН-у, 21. фебруара 2002) изјавио милански надбискуп Карло Марија Мартини: “Уједињена Европа не може да опстане само на политичким, монетарним, економским унијама, већ јој је потребно и духовно, спиритуално уједињење.”

Зато Запад, поред НАТО-а, као ударне војне песнице, има и Свету столицу за освајање на духовном пољу, које је заодјенуто слаткорјечивом причом о екуменизму као “дијалогу спасења”. Ватикан је од 1943. године (а то је доказала Ани Лакроа Риз у својој студији о спољној политици Курије) у савезу са Вашингтоном, ради помоћи Империји у остварењу глобалистичких геополитичких циљева.

– Од пакта Реган-Војтила, који је био увод у рушење Источног блока, па све до данас, циљеви ове осовине су заједнички. Зато уласку у ЕУ и НАТО, претходи конкордат с Војтилиним наследником – истиче др Владимир Димитријевић, аутор књиге “Папа у Србији да или не?”

Сусрет папе Јована Павла II и Горбачова у Ватикану 1. децембра 1989. године

Посебно ћу писати о сусретима папе Јована Павла II и предсједника Совјетског Савеза (1985-1991) Михаила Горбачова, на којима је кован план за разбијање и унијаћење земаља иза „гвоздене завјесе“. Познати протестански аутор Дејв Хант, у својој књизи “Глобални мир и појава антихриста“ 1991. године, каже: „Без обзира каква будућност очекује комунизам, свијету није суђено да дође под власт неког марксистичког диктатора, већ под власт антихриста. Неће побиједити атеизам, већ лажна религија! А Римокароличка црква имаће кључну улогу у том преврату, и тако одредити судбину човјечанства.“ Све што смо у међувремену, у ове двије и по деценије, видјели, иде тој тези у прилог. Бијела кућа – Света столица – НАТО – ЕУ… нијесу случајни партнери, већ удружена злочиначка организација за освајање Истока.

На жалост, све је више и међу нашим црквеним великодостојницима оних који пактирају са западним моћницима и креаторима екуменизма, иако је то у дубокој супротности са православним канонима (одлукама Васељенских Сабора) и учењима Светих Отаца.

Као што је истина да прави хришћанин као појединац мора живјети ризичан живот, тако и Црква као цјелина, као тијело, мора бити вољна да ризикује, да се супротстави западним алама, ако жели да буде Тијело Христово.

„Тешко онима који иду у Мисир за помоћ, који се ослањају на коње, и уздају се у кола што их је много, и у коњике што их је велико мноштво, а не гледају на свеца Израиљева и не траже  од Господа... А Мисирци су људи а не Бог, и коњи су њихови тијело а не дух; и зато ће Господ махнути руком својом, те ће пасти помагач, пашће и онај коме помаже, и сви ће заједно погинути“ (Ис. 31:1-3).

Пише: Донко Ракочевић

Извор: Седмица