Genocid nad Srbima u Sarajevu – ispovest žrtava

U srpskom delu Sarajeva nije bilo logora, nema niti jedne muslimanske žrtve, a na drugoj strani tela ubijenih Srba nisu još ni povađena iz masovnih grobnica, pa je jasno ko je žrtva genocida, istaknuto na skupu u Beogradu.

Na dan kada bosanski muslimani, Bošnjaci, slave „Dan nezavisnosti“, a bosanski Srbi ga se sećaju kao jednog od najcrnjih dana u svojoj novijoj istoriji kada je mučko ubistvo jednog svata pokrenulo rat u Bosni i Hercegovini, u Beogradu je prilične skup o prećutanom genocidu nad Srbima u Sarajevu.

U Pres centru Udruženja novinara Srbije predstavljena je knjiga „Genocid na Srbima – Sarajevo 1992-1995“, koja sadrži potresna svedočenja 80 ljudi o tome kako su ispitivani, mučeni, silovani, kako su gledali da drugi „nestaju“ u logorima, privatnim zatvorima, na ulicama…

Zločinci sad političari, diplomate, biznismeni…

U Institutu za istraživanje srpskih stradanja u XX veku imaju imena 3.567 zločinaca koji su povezani sa ubistvima i mučenjima Srba u logorima i privatnim zatvorima u BiH. „Od toga nije pravno procesuirano ni 1%, a od najodgovornijih političara i komandanata niko nije odgovara ni pred međunarodnim ni pred sudovima u BiH. Što je najcrnje mnogo od njih su građani Srbije, kako iz Sandžaka tako i iz Vojvodine, a Srbija protiv njih nije pokrenula procese“, napominje Milivoje Ivanišević.

U knjizi, recimo, S.K. svedoči kako je (tada dvadesetogodišnja) 25 dana silovana zatočena u podrumu neke zgrade od grupe crnokošuljaša koju je organizovao zloglasni Ismet Bajramović Ćelo, logoraš Ž.B. o krvničkim batinama u zatvoru – podrumu Privredne banke na Dobrnji i prinudnom kopanju rovova na prvoj borbenoj liniji, ili logoraš V.V.M. kako su mučeni muškarci i silovanje njihove žene sve dok ne bi prepisali stan nekom od „funkcionera“.

Ovo je priča koja se ne sme zaboraviti, a u knjizi je govori samo mali deo od 40.000 Srba, etničkih talaca u ratnom Sarajevu koji su si odreda bili na informativnom razgovoru i batinama, ako ne u logorima i zatvorima, kaže koautor knjige Milivoje Ivanišević iz Instituta za istraživanje srpskih stradanja u XX veku.

To su sve žrtve muslimanskog Sarajeva, jer u srpskom delu grada nije bilo ni logora za Muslimane, ni masovnih grobnica, čak ni pojedinačnih civilnih žrtava. Zato odatle nema ni nestalih lica, a masovne srpske grobnice pobijenih Srba u muslimanskom delu ni do danas nisu istražene„, kaže Ivanišević.

„Nema sredstava“ čak ni za istraživanje najveće, na lokaciji „Kazani“ na Trebeviću gde se prema procenama nalaze ostaci tela 300 do 800 ljudi, kada se već ne može utvrditi koliko je tela bačeno u Miljacku, rečeno je na skupu. Sa pomenute lokacije dosad je izvađeno samo 29 tela, jer za pravo istraživanje srpskih žrtava novca u BiH „nema“.

Samo u toku rata u Sarajevu je ubijeno 7.019 Srba, a 130.000 preživelih je praktično moralo da napusti grad posle Dejtonskog sporazuma.

Zbog toga ne čudi da Sarajevo danas nije najbrojniji srpski grad na svetu posle Beograda, a da u BiH danas ima manje Srba a više Muslimana nego pre rata„, kaže Miroslav Lučić, presednik Skupštine grada Istočno Sarajevo.

Prema poslednjem popisu stanovništva 2013 godine, čiji podaci su objavljeni tek sredinom prošle godine, u (muslimanskom) Sarajevu danas živi 10.442 Srba, dok je na istom području 1991. godine bilo 92.271 osoba srpske nacionalnosti (plus velika većina onih koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni a kojih sada u popisu nema).

Ugledati se na Hrvate

Srbi se moraju opametiti i prilagoditi situaciji. Ako pogledamo koliko su uložili Hrvati da oslobode svoje generale koji su, de fakto, počinili strašne zločine a opet otišli „nevini“ ih suda. Novac je potreban i da bi se borili za pravdu„, kaže gradonačelnik Lučić.

S tim se slaže i Ivanišević, koji ukazuje da je i samo izdavanje knjige o genocidu u Sarajevu nailazilo na probleme finansiranja i u samom Beogradu. „Službeni glasnik“ im je naručio knjigu a potom dve godine nije mogao „da nađe sredstva“ da se štampa, a u „Zavodu za udžbenike“ su ponudili 30.000 dinara „pomoći“.

Zahvalio sam se na toj velikodušnosti i knjiga je izašla uz pomoć prijatelja (izdavač je „Pešić i sinovi“). U Srbiji ima više novca za organizovanje turnira u malom fudbalu nego za dokumenta o srpskom stradanju„, kaže Ivanišević.

Izvor: Mondo, Magacin portal