FACETWITTING

„Запратила“ и ја једну друштвену мрежу, да не будем изван баш свих (културних) догађања. У то име сам уместо Facebook-а одабрала Twitter. Чинило ми се да је ова прва више за приватно дружење, а ја таква дружења практикујем искључиво у своја четири зида, по оној старој – очи у очи. Одабрах Twitter да се прикључим људима чије теме би мени лично могле бити интересантне, евентуално да добијем инспирацију за неке нове шкработине. Кад ја тамо, а оно међутим…

По мом скромном мишљењу, цео систем функционише као препев из чувене песме Pink Floyd-a „Another Brick in the Wall“. Можете – наравно – учествовати у разговору, боље рећи разговарати сами са собом јер вам нико од дотичних „саговорника“ вероватно неће одговорити. Врло су шкрти када треба да се поклони мало срце онима који нису у самом језгру дешавања, или бар у кругу „двојке“. Са друге стране свакодневно путем mail-а добијате сугестије типа: како да се боље социјализујете, како да допрете до истомишљеника, како да потражите пријатеље… Понављам, НЕ ТРАЖИМ ПРИЈАТЕЉЕ ИМАМ ИХ ДОВОЉНО. Поштено би било са моје стране да издвојим из ове гунгуле г-ђу Исидору Бјелицу. Та жена у свој својој недаћи нађе времена и живаца да одговори баш свакоме. И чувеним VIP-овцама и козама, као и нама обичној боранији.
Све у свему, остаћу још мало присутна. Неки коментари неких драгих људи ме засмејавају, не превише. Ето бар не морам да бринем да ћу добити боре око усана и очију пре времена, за facelifting пара нема. Барем ћу још мало да иритирам својим коментарима њихове преузвишености. Да могу да им будем кума, звали би се Walling. Може и без дуплог V. И без два L.

Аутор: Маја Милановић