ЕУ као сурогат мутације комунизма

Једна од омиљених парола које барем двапут дневно морају да ускликну они што чекају у реду је добро позната „ЕУ нема алтернативу“. А шта је онда непостојање алтернативе ЕУ, то јест шта је онда ово моментално стање у коме нисмо у ЕУ, односно баш ово конкретно стање које је управо алтернатива за коју кажу да не постоји ? Шта се сада тачно догађа у овој секунди ? Гдје смо баш у овом тренутку ?

Комунизам као идеја савршеног друштва без класа и потпуне једнакости људи је ипак завршио као (не)одбачена радикална идеологија која револуцијом жели да оствари једнакост у друштву. Идеолошка водвиља комунизма је била утемељена на укидању приватног власништва, те на успостављању заједничке имовине. Комунизма у изворном значењу, односно по горњој дефиницији, данас нема. Наслиједили су га мутирани сурогати на којима инсистирају управо насљедници креатора истог, односно они које геополитички називамо протестантским западом. Фашизам је опет тоталитаризам аналоган комунизму. Већи број теоретичара покушава да диференцира те двије идеологије, полазећи од екстремног национализма као главног префикса фашизма. Тиме се замућује вода и губи се оштрина границе између нацизма и фашизма. Нацизам пропагира јединство нације кроз крвну чистоћу исте, а манифестује се кроз етничку, расну и вјерску нетрпељивост. Фашизам је попут комунизма, а главни камен спотицања им се огледа у власништву над имовином. Мала дистанца, јер овдје није циљ одбрана фашизма, већ наглашавање његове основне разлике од комунизма, уз избјегавање да се, попут АНЕМ-а, Б92 и већег дијела НВО, АНТИФ-е и осталих, паушално миксају идеологије при етикетирању неистомишљеника.

Уколико уобзиримо дефиниције поменутих идеологија којима је заједнички предзнак аутократија у власти, логика налаже, да на примјер Кину посматрамо као државу која је од комунистичке земље еволуирала у фашистичку, уводећи свима познати постулат „једна земља два система“ и том промјеном власничког постулата Кина је по дефиницији промијенила и идеологију. Далеко од тога да је Кина нацистичка земља, јер да је тако, највјероватније да Ујгури данас не би уопште постојали на територији Кине. Када сагледамо наведене разлике у идеологијама, долазимо до суштине, а суштина је метаморфоза комунизма из идеологије државе као субјекта (појединца на свјетској мапи) у идеологију интеграционог блока. Данас је ЕУ посткомунистички мутант ако је посматрамо са позиције блока у односу на рестло неинтегрисане Европе, а истовремено је и комунистички и фашистички конгломерат ако је посматрамо унутар њене сопствености. Довољно је навести пар чињеница. ЕУ воде „безгрешни“ комесари – свака сличност са комунизмом у СССР-у је намјерна. Учмалих 30.000 бирократа (којима није дат непосредни легитимитет јер нису директно изабрани на изборима у чланицама из којих долазе) су јачи и од суверенитета индивидуалних чланица и на оперативном дежурству су 24/7 спремни да се попут спавача из филмова о тајним службама, активирају на код, односно кључну ријеч. Та ријеч је референдум. На тај аларм се пале попут Боргова који су на заједничком кортексу (један мозак, а милион безличних трупала), спремни да из мемљивости попут теријера потрче у лов на референдумску вјештицу коју ваља спржити на високој ломачи либералне инквизиције.

Даље, ако ЕУ посматрамо као јединствени економски ентитет, лако је уочити да је ССП уствари ништа друго до заштита основног постулата комунизма – фамозне заједничке имовине. Добро, имовина унутар ЕУ јесте највећим дијелом приватна са аспекта чланица, али на нивоу ЕУ као наддржаве, имовина се протекционише као заједничка. У циљу заштите заједничке имовине и добара, форсира се и дампинг према осталима (неинтегрисанима, земљама трећег свијета те онима који макар и декларатвно форсирају евроазијске интеграције). Уводе се појмови попут „традиционалне трговине“, а којима се новопечене чланице усмјеравају на нелојалан протекционистички рат са комшијама који нису у ЕУ. О бруталности и немилосрдности политика квота и прелевмана излишно је писати. Укратко, имовина чланица доживљава се као заједничка и као таква се штити. То је мутант комунистичке идеологије са позиције тог блока према остатку „бораније“. Не интересују ме разлози, не интересује ме то што се новој чланици помаже на начин да трговински осиромашује комшију који није у ЕУ, како би се избјегли финансијски издаци, јер би у противном ЕУ морала пружати помоћ тој новој чланици из својих фондова због њеног губљења повлаштеног положаја према сусједима, а ријеч је о повлаштењима која је нова чланица конзумирала до уласка ЕУ – то су свима познати разлози и то није топла вода.

Оно што је битно је да се постулатом заштите заједничке имовине у ЕУ креира сурогат комунизма у бирократским главама из којих на говорницама у Стразбуру избијају само мантре, паламуђења и пароле. Једна од омиљених парола које барем двапут дневно морају да ускликну они што чекају у реду је добро позната „ЕУ нема алтернативу“. А шта је онда непостојање алтернативе ЕУ, то јест шта је онда ово моментално стање у коме нисмо у ЕУ, односно баш ово конкретно стање које је управо алтернатива за коју кажу да не постоји ? Шта се сада тачно догађа у овој секунди ? Гдје смо баш у овом тренутку ? Да ли смо онда по наметнутим папагајским мантрама наших првака од стране бриселско-стразбуршке бирократије моментално мртви и тек треба да васкрснемо када приступимо ? Јесмо ли тренутно у ништавилу, лимбу, зони сумрака, падамо ли управо у вртлог црне рупе, да ли нам је ЕКГ флат ко тринитрон…ма хајде.

Да сажмемо. Дакле, тамо гдје имамо комесаре, заједничку имовину, имбецилне пароле као и незаобилазни суфикс „транспарентности“ уз све иједан бирократски квазипроцес, те олињале појмове попут „мапа путева, разних координација, механизама приступа…“ као и палету разних врста „коректности“ којима се уствари уводи вербални деликт за „некоректне“ уз неминовни јавни стуб срама уколико неку „коректност“ са листе не поштујете – о свему наведеном не вриједи тупити глеђ. Просто, то је класични вокабулар политбироа из 30-их. Само су имбецилне пароле умивене у новију колоњску воду и прилагођене новом миленијуму. Да бисте разумијели реферате комесара са конференција за штампу или са говорнице бриселског политбироа треба да конзумирате или амфетаминску купажу или укрштени мескалин са елесдијем. Тек тада, опијени као амазонски шаман би можда и нашли неки смисао у бесконачним мантрама тих стерилних чиновника…наравно, можда.

Све су убили у појам вишедеценијским причама о слободној трговини, о немијешању државе у тржишне механизме и банкарски сектор. Мантрања да тржиште тежи да сопственим полугама уклони неспособне, а награди способне учеснике и да држава не смије да се мијеша у ту работу, данас не би прошла ни на пијаци у Могадишу. Овај експеримент можемо назвати економски секуларизам. Ајд` што је црква одвојена од државе, ал` да тржиште одвојиш од државе – то ти онда дође нешто попут „фри – шоп“ државе, чији пропратни ефекат се огледа у аветињски празним фабричким халама са једином преосталом сврхом у виду сценографије за апокалиптичне блокбастере у којима Мила Јововић геноцидише зомбије. Ко их је слушао и практиковао тај економски секуларизам (а морао је), најебао је. Остао је без реалног сектора. Ко их није слушао, још горе је најебао, јер би убрзо постајао задњи тиранин коме би се потом десио „народ“, па би дошао замјенски баја који слуша, ал` чији ће народ тек да додатно најебе уз адвертајзиншки слоган „најебите 50% дуже уз 30% гратис“.

Исти ти комесари који су просипали буљук неолиберлних фраза (неолибералне фразе су провјерено најсавршенији лијек против опстипације), одједном су занијемили када су САД и водеће земље ЕУ као главни заговорници немијешања држава у транзицији у сопствену економију, 2008. године посегли за државним инструментима заштите својих банака, фондова и корпорација. Како назвати такву активност државе и државни интервенционизам у приватне банке и фондове ? Па најлакше, то је неокомунизам. Комунисти су били ревносно секуларни. Прогањали су свештенство. Комесари ЕУ су еволуирали у секуларизму додајући му и економску компоненту. Спискак прогоњених попова су замијенили списком нациљаних држава и њихових привредних субјеката који су се дрзнули да баркну у свету краву строго забрањеног личног интервенционизма, а који су прозвани пробали да практикују у својој сопственој кући/држави ради кућног реда и мира.

„Ти би да уређујеш сопствену кућу, па то је скандал. Ми ћемо да ти изаберемо и тапете, јер си естетски аналфабета“. Ко то још смије да додатно опорезује стране банке у сопственој држави, јао му га мајци. Ко на дампинг из ЕУ само вербално нагласи да ће одговорити царинским протекционизмом сопственог тржишта, са његовог лица има да цури либерална пљувачка „слободних трговаца“ из Брисела. Ко се дрзнуо да отвори државну банку, има да га ММФ кастрира продајући његов дуг лихварским фондовима, а да га притом намонтиране агенције за кредитну способност спусте на дубину Наутилиуса. Ко оркестрирано не уводи санкције проказаној трећој страни, иако није члан поменуте интеграције и у реду је чекања на исту до бесконачности, има да прође ко онај из корачнице „ко друкчије каже, тај клевеће и лаже, те ће му судити наша пест“.

Оркестрирана привреда, оркестрирана неписана цензура, спољна интервенција на лимитирању акција којима неко очајнички покушава да доводи ред у буџет сопственог домаћинства, као и неучествовање у пљувању проказаног непослушника представља, најблаже речено, нову коминтерну. Попут идентичних пионира у збору, на рафама су постројене симетричне јабуке и диње које ни нијансом боје не одају макар и минимално одступање од задатог. Тржишни центри и посложена роба у њима подсјећају на панорамске слике слетова из друге половине прошлог вијека.

Од појма слободне трговине којом су мамили кленове са постсовјетског простора да онако грогирани униште и оно што им је од капацитета претекло и преживјело хладни рат, остала је гротескна карикатура. Слободном трговином се данас искључиво и буквално може назвати слободан улаз у тржне центре које држе хендлери фрау Меркел, у којима Вам продају робе по депресираним цијенама, јер су произвођачи истих намирени до те мјере агропротекционистичким субвенцијама да Вам се уколико нисте у ЕУ, од култура исплати сијати једино канабис, а ако Вас и ухапсе тек тад ће држава почети коначно и да Вас субвенционише, додуше оброцима у казненом заводу.

Срљање ЕУ у нову итерацију комунизма најбоље се огледа у енергетском сектору. И птице на грани знају да Њемачка постаје главни хаб кроз који ће руски гас потећи према остатку континента. Њемачка је класичним коминтеровским приступом омогућила себи тај ексклузивитет. Фамозним „трећим енергетским пакетом“ је немилосрдно ликвидиран пројекат Јужни ток, а којим су за нижу цијену гасног енергента сем југоистока Европе „успут“ закинуте и чланице попут Аустрије, Италије и Мађарске. На „трећем енергетском пакету“ који ће сасвим сигурно квантитативно омасовити јужноевропски лумперпролетеријат, би позавидјели и најлуђи марксистички залуђеници који су милионе доводили до изгладњивања и смрти. По том „пакету“ произвођач и продавац енергента не може истовремено бити и власник транспортне инфраструктуре и још 50% те инфраструктуре мора дати на располагање осталим произвођачима. Најпростије речено, након што уложите у инфраструктуру, иста потом постаје „свачија“. Онај ко фенинг није уложио у причу, користи Ваших 50% капацитета. Ако ово није најцрњи бољшевизам, онда не знам шта је. Ко би онда био толико луд да пристане да својим парама гради нешто што је унапријед национализовано ? Нико. То је оно што се догађа у европском енергетском сектору данас. Шта је на реду сутра ? Можда металургија коју већ почињу да протекционишу и својински подржављују на нивоу ЕУ, бранећи је под наводницима од дампинга из окружења.

За „непатворени“ комунизам још треба и аутократија. Откуд аутократија у ЕУ када чланице проводе изборне демократске принципе ? Аутократија се првенствено огледа у монополистичком лидерству над ЕУ од стране двије или три Њемачке партије. Демохришћани Ангеле Меркел су најзаступљенији и готово константно су у владајућој коалицији још од 1982. године. Под њима је и проведено уједињење Њемачке 1990. године. У периоду од 1998. до 2005. били су опозиција, да би од тада поново били у власти. Остали актери на сцени су СДП и ФДП који, било да су на позицији или у опозицији, дијеле исти аршин као и ЦДУ када је ријеч о лидерству над ЕУ. Пошто се догодио „Брегзит“, реално још само Француска има некакав, додуше, млохав утицај на кормило ЕУ које чврсто стежу Нијемци. Посматрајући изборну вољу нпр. Бугара, лако је закључити да они у ЕУ не могу ништа да промјене, јер просто не могу да гласају на њемачким изборима. Проблем су Турци јер би евентуално могли да утичу на њемачке изборе позивањем своје бројне дијаспоре у Њемачкој да хипотетички дају глас лијевима, конкретно Сари Вагенкнехт (die linke) која се залаже за лабављење њемачког лидерства у ЕУ, те заговора и мекши приступ према Руској Федерацији, као и излазак Њемачке из НАТО орбите уколико настави са агресивним ширењем по истоку континента. Зато фрау Меркел и пристаје на имиграциону политику коју јој Турска намеће као и апенажу којом је Турска рекетира. С друге стране фрау Меркел мора константно држати страну Украјине и подгријавати напетости са Русијом, уколико не жели да Украјина поново постане гасни хаб. Минским договорима којима је Меркелова кумовала статусу „кво“ између Украјине и Русије, Њемачка је лансирана у транзитног монополисту плавог енергента. Уз поменуту љевицу Саре Вагенкнехт сличну политику води и алтернатива за Њемачку (АфД) с том разликом што су потоњи отворено у братским везама са Путиновом „Јединственом Русијом“, али им је исхитрено позивање на отворену антиимиграциону политику избило адуте евентуалне спољне подршке било кога изузев Руске Федерације. Ово значи да ће орбита око ЦДУ/СДП/ФДП и даље бити на челу ЦК КП ЕУ. Тако, имамо зацементирану елитистичку њемачку аутократију и сада су сви елементи из дефиниције комунизма на окупу.

Ех да, у току је фузија њемачког Баyера и америчког Монсанта. Тако ће њемачки Баyер постати највећи произвођач сјемена, пестицида и ГМО усјева. Општепознато је да је аутохтоног сјемена све мање и овакав вид монопола на сјеме довешће сасвим сигурно до национализације европског аграра од стране Њемачке. Ово је још један аргумент у прилог метаморфозе приватне својине у некакву квазизаједничку „општу…корпорацијску“.

Ко је читао довде нек сам одабере резиме. Да ли је ЕУ фашистичка или комунистичка творевина, питање је титулара власништва над имовином и добрима које се све више окреће ка неком имагинарном „општем…глобалном“ – заједничком. Да ли је то корпорацијско на глобалном нивоу или корпорацијско на нивоу интеграционог блока, мање је битно. Тај избор се оставља на вољу појединцу, док још смије да прави некакве изборе, или док га не стигне нека нова „(не)коректност“.

По мени, ЕУ је унутар себе још увијек фашистички конгломерат. Има аутократију коју њени резистенти нису директно изабрали, а највећи дио имовине још увијек није у рукама глобалних корпорација. Плус и то што се старе чланице грозе нацизма, поготово Њемачка са својом заоставштином бола и разарања, које је произвела себи и другима, а опет им није страно да нацизам подржавају по ободима сопствене уније и непосредног им комшилука. Тако имамо класичну нацификацију Хрватске и Балтика из чијих државица се протјерује језик и писмо најбројније националне мањине или се фабрикује историја другог свјетског рата. Украјина је још бруталнија, јер се подржава подивљали бандерашки нацизам крви и тла.

Све наведено изазива већ дуго све виши ниво системске ентропије и развојни несклад из којег ће проистећи детективска потрага за циглама из берлинског зида. Има да их траже свијећама. Варшавски уговор је пао заједно са берлинским зидом, а бриселски дил ће потонути када нови зидови изроне. Главна жртва ће бити Евро, а ми ћемо се задовољити колатералном штетом – укидањем ССП-а.

Владимир Чегар

ИЗВОР: vostok.rs