Drugi kosovski boj

Prvi su to, kako dolikuje, osetili pesnici i sami borci: 610 godina posle (prvog) Kosovskog boja, vodili smo Drugi kosovski boj. Po karakteru, značaju i rezultatima, bio je sličan prvom. I stvorio je nepomerljiv istorijski rezultat, koji nadrasta Srbiju i koji se može promeniti jedino porazom, odnosno uništenjem ljudske civilizacije.

Drugi kosovski boj vodila je Srbija utemeljena na 20 vekova Novog i 6 vekova Kosovskog zaveta. Srbiju Kosovskog zaveta predvodio je Sveti knez Lazar, veliki srpski vladar i junak, mudrac, pravednik i milosrdnik, verni sledbenik i mučenik Hristov – kako ga opisuje njegov sin Sveti despot Stefan, veliki državnik i pesnik srpski. Sa takvim uzvišenim vođstvom, bezbrojno mnoštvo dobrih i hrabrih muževa «koji se blistaju kao zvezde svetle», «umrtviše divlju zver i velikog protivnika», a i sami postaše mučenici.

Vidimo šta je Kosovski zavet – pobedničko ujedinjenje rodoljublja u suprotstavljanju zavojevaču sa drugim najvišim ljudskim vrlinama. To zavetnike čini nepobedivim. Zavojevač, tada najmoćniji, bio je toliko moćan i zato što je Zapad neprestano, od kada je postao politički pojam, pokušavao da uništi ljudsku civilizaciju zasnovanu na vrlini i umesto nje podmetne svoj bedni surogat zasnovan na grehu.

Upravo Kosovski zavet nas je održao u životu i omogućio da se odbranimo od zapadnih hordi, sa kojima smo se mnogo puta u istoriji sudarali, ponekad odbijajući da shvatimo njihovu zlu suštinu, odnosno milosrdno odbijajući da ih izjednačimo sa njihovim zlim predvodnicima, i nadajući se da su neke od zapadnih sila nešto bolje od drugih. Sve dok se baš svi, prvi i jedini put u istoriji, nisu udružili protiv nas u pokušaju da nas unište. I tako je NATO, predvođen SAD, Britanijom, Nemačkom i Francuskom 1999. bio zavojevač od koga smo se branili u Drugom kosovskom boju. I koji, kao ni onaj prvi, nije uspeo da nas pokori. Koliko je to što nismo pokoreni veliko, dokazuje i činjenica da ni u jednom od varvarskih zavojevačkih pohoda koji su usledili neposredno posle agresije na nas (Avganistan, Irak, Libija, Sirija) nije učestvovao ni ceo Zapad, ni ceo NATO.

Srbiju Kosovskog zaveta je u Drugom kosovskom boju predvodio Slobodan Milošević, čije je žitije Vidovdansko i lazarevsko, čija je žrtva blagorodna i neizbrisiva, koji se upisao u knjigu večnog života i zlatnim slovima u istoriju srpskog naroda, svojim viteškim podvigom protiv povampirenog nacifašističkog duha u Evropi i na Balkanu, kako ga je opisao jedan od najvećih srpskih duhovnika njegovog vremena, Mitropolit Amfilohije.

Da su vrline Srbije Drugog kosovskog boja na nivou vrlina iz Prvog, osporavaju samo oni koji su pod uticajem Zapada. Da nisu bile, ne bi se na Srbiju ustremio sav Zapad. Da nisu bile, Zapad bi pobedio.

Vaskrsla Srbija je prvi put kao država stoletni jubilej Kosovskog boja obeležila na Gazimestanu na Vidovdan 1989. Njen predsednik Slobodan Milošević je tada, na najvećem mitingu svih vremena, pred dva miliona ljudi, između ostalog rekao:

„Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost.
Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun svog naroda, ni istorijski, ni etički, ne bi mogao da prihvati ni jedan narod na svetu. Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponižavala je Srbiju.
U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. To nije hendikep za Srbiju. Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U civilizaciju ka kojoj se kreće čovečanstvo, mogu zakoračiti pre svega ravnopravni i ujedinjeni ljudi.
Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na polju Kosovu. Ali ona srčanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena, ostaje večno potrebna.“

Srbija vaskrsla i ujedinjena u vrlinama Kosovskog zaveta, ubrzo je postala meta Zapada opijenog iluzijom o gospodarenju svetom. Razbijanje Jugoslavije, koja je bila Istorijska Srbija 20. veka i hibridni rat svim sredstvima protiv srpskog naroda i njegove duhovnosti, započeli su 1991. i trajali do svog vrhunca – krstaškog rata ujedinjenog Zapada ili oružane aresije NATO ili Drugog kosovskog boja 1999. godine.

Kao ni u Prvom, ni u Drugom kosovskom boju, glavni akteri nisu Albanci. U oba slučaja bila je to odbrana civilizacije od anticivilizacije, vrline od greha, slobode naroda od zavojevačkih hordi. I kao što je naša vojska na Kosovu i Metohiji branila slobodu i živote svih građana – i Srba i Albanaca i drugih, tako su NATO i njegove sluge – albanski teroristi i kriminalci, nasrtali na slobodu i uništavali živote svih – i Srba i Albanaca i drugih. I njihovog potomstva. Ova odsudna bitka dešavala se istovremeno sa odsudnom unutrašnjom bitkom ruskih patriota da spreče bankrot i raspad zemlje i njeno pretvaranje u niz kolonizovanih teritorija. Pomoć države Rusije Srbiji bila je nevelika politički i mala vojno, ali velika u srcima ruskih ljudi i podvizima nekoliko desetina ruskih dobrovoljaca.

Vrline koje je nosila vaskrsla i u Kosovskom zavetu ujedinjena Srbija, bile su dovoljne da u sukobu sa najjačom vojnom alijanskom svih vremena, ostane neporažena, što je u moralnom smislu ravno porazu NATO, porazu od koga se nikada neće oporaviti. Između ostalog i zato jer je naš otpor dao i motiv i priliku i vreme Rusiji da ponovo postane vodeća moralna i vojno-politička sila u svetu.

Na dan okončanja agresije, 10. juna 1999. godine, predsednik Slobodan Milošević je u obraćanju građanima, između ostalog objavio:

«U ovom trenutku naše prve misli treba da budu posvećene herojima koji su dali svoje živote u odbrani otadžbine, u borbi za slobodu i dostojanstvo svog naroda.

Narod je heroj – možda tako glasi najkraći zaključak ovog rata.

Početkom ove godine širom naše zemlje bilo je mnogo mitinga. Na njima se čula jedna parola: NE DAMO KOSOVO. Nismo dali Kosovo. Teritorijalna celovitost naše zemlje ne može biti dovedena u pitanje.:

Pod okriljem Ujedinjenih nacija, biće međunarodne snage koje se raspoređuju na Kosovu sa zadatkom da podjednako brinu o bezbednosti svih građana, a pod okriljem Ujedinjenih nacija odvijaće se i politički proces koji će biti baziran na principima koji proizilaze iz rasprava vođenih ranije, ali isto tako i podjednako na suverenitetu i teritorijalnom integritetu naše zemlje. To znači, može biti reči u tom političkom procesu samo o autonomiji i ni o čemu drugom izvan toga.

Izlaskom pred Ujedinjene nacije mi nismo branili samo svoju zemlju već smo ponovo na svetsku scenu vratili Ujedinjene nacije koje 80 dana od pre početka ove agresije, nisu funkcionisale. To je naš doprinos zalaganjima čitavog slobodoljubivog sveta, to je naš doprinos tendencijama da se stvara multipolarni svet, da se ne prihvata stvaranje sveta koji će biti vođen diktatom sile iz jednog centra. I mislim da će taj doprinos biti ogroman u istoriji i da će heroizam našeg naroda u otporu mnogostruko većem i snažnijem neprijatelju, dati pečat kraju 20. veka.

I nikada u dosadašnjoj istoriji, kao u ovom ratu, narod nije bio tako jedinstven. Mi smo odbranili i višenacionalnu zajednicu, jedinu koja je preostala iz prethodne Jugoslavije. Smatram da je to jedno od, takođe, velikih dostignuća naše odbrane.»

Moralne i pravne tekovine Drugog kosovskog boja su ogromne, a pošto su utemeljene i na Kosovskom zavetu i na važećem međunarodnom pravu, one su i neodstupne. One to nisu samo u smislu garantovanja da je pokrajina Kosovo i Metohija deo Srbije, nego su one i temelj na kome se pravda može vratiti u svetski poredak i otvoriti vrata za trajni mir, stabilnost, ravnopravnost i blagostanje za sve. Pored toga, veličina ovih tekovina nadvladava genocidne posledice petooktobarskog pokušaja negiranja istorijske Srbije i njenog potčinjavanja agresoru.

Opstanak, budućnost i perspektive razvoja Srbije direktno zavise od očuvanja ovih tekovina. Politički proces se mora temeljiti na Rezoluciji 1244. Zločinci, pretnje i ucene ne mogu biti deo političkog procesa. Srbija i srpski narod se moraju izboriti da povrate unutrašnje jedinstvo iz vremena Drugog kosovskog boja, jer jedino tako mogu povratiti i ona istorijska prava koja im je privremeno uskratila zapadna agresija. Srbija treba da se vrati i na put šire državne integracije, takođe započet 1999. prijavom za ulazak u Savez Rusije i Belorusije. Srbija u ovim pravcima treba da čini aktivne korake odmah, jer se krupne promene u odnosima u svetu dešavaju na naše oči: onaj kolektivni Zapad od koga smo se branili u Drugom kosovskom boju, zauvek gubi mogućnost da dominira svetom.

Ilustracija (Foto: Jutjub)

Piše: Vladimir Kršljanin

Izvor: oslobodjenje.rs