Dragoslav Bokan: Još malo o jugoslovenstvu i našem, srpskom samoporicanju

 

Na ovoj fotografiji vidimo 25. pučko-ustašku pukovniju kako prima blagoslov svojih rimokatoličkih prelata pred zagrebačkom katedralom.  Svi ovde prisutni vojnici i oficiri se spremaju za polazak prema Kraljevini Srbiji i njenoj prestonici, Beogradu. Godina je 1914-ta.


Svi oni će, uskoro po ovoj foto-seansi, pucati na Srbe, rušiti i pljačkati po Srbiji, ubijati nas i silovati na našoj zemlji – i za to, kao nagradu, par godina kasnije, dobiti blanko oproštaj i ničim zasluženu amnestiju. I, čak, priliku da bez ikakve kazne i pokajanja izbegnu sudbinu ostatka poražene Austrougarske. Umesto toga, oficiri sa ove slike će dobiti šansu da KOMANDUJU omrznutim srpskim junacima i usput dobiju čin više (samim pristupom novoformiranoj jugoslovenskoj vojsci), za razliku od Srba koji ostaju u svojim ratnim činovima.

Po prvi (i verovatno poslednji) put u istoriji čovečanstva će poraženi biti privilegovani u odnosu na pobednike i, štaviše, postati im nadređeni.

Tada je ne mali broj za hrabrost odlikovanih srpskih oficira napustio vojnu službu ili izvršio samoubistvo (Stanislav Krakov je samim čudom preživeo metak koji je, u revoltu, ispalio sebi u grudi).

A njihove novopostavljene kolege po oružju će uskoro nakon toga, u sledećem balkanskom i svetskom pokolju, učestvovati u neviđenom pokolju srpskog stanovništva (od naših sedih mitropolita do tek rođenih beba) i opet će, u najvećem broju slučajeva, ostati bez zaslužene kazne na ovom svetu (u novoj, komunističkoj Jugoslaviji, na čijem će čelu biti upravo jedan od njih, bivši podoficir „Đavolje divizije“, Josip Broz nazvan „Tito“, samoproglašen za „maršala“).

Eto još jedne užasne, jezive priče o onom što nam je nametnula ovdašnja vlast 1. decembra 1918. godine, a što je, zatim, nesmetano nastavljeno i „zakucano“ nepunih 27 godina posle toga, u rekama krvi bez suda likvidiranih Srba, „ideološki nekorektnih“ i nepoželjnih po merilima nove jugoslovenske vlasti.

Pa nek mi neko priča o jugoslovenstvu! Toj ljigavoj, monstruoznoj pošasti koja nas muči, upropaštava i razara evo već (još malo pa) 100 godina. Sa idejom da ovu unutrašnju okupaciju produži sve dok konačno ne nestanemo kao pravoslavni Srbi svetosavskog Zaveta.

P. S.
Postoji ono SRPSKO, rodno i zavetno naše, ono otadžbinsko i svetosavsko. A postoji i ono evropsko, ono prema bratskoj Rusiji upućeno evroazijsko i ono svetsko (čak i balkansko, ako baš hoćete, i, naravno, hrišćansko i opštečovečansko). Sve to postoji oduvek. I NE TREBA NAM NIŠTA ”IZMEĐU”, VIRTUELNO I ARTIFICIJELNO, POLITIKANTSKO I ANTISRPSKO, demonski ispražnjeno od svakog sadržaja i duhovne suštine – nikakvo ”jugoslovenstvo” ma kakve vrste!

Izvor: Fejsbuk/Dragoslav Bokan, magacin