Драгомир Анђелковић: Хрватска маска евроатлантских господара

Шта се крије иза најновије хрватске антисрпске хистерије?

Пред 10. април – дан када је под заштитом немачких окупационих снага у Загребу проглашено „ускрснуће Независне Државе Хрватске“ – ако уистину верују у Бога, фрањевци би морали даноноћно да се моле за жртве усташког геноцида. Ради се о највећем греху великог дела хрватског народа, који је активно (ножем и маљем) или бар пасивно (подршком неделима), масовно учествовао у истребљењу Срба, Јевреја и Рома на територијама које су нацисти даровали НДХ. А фрањевци на нашим просторима су по правилу хрватске националности а припадници њиховог реда су, врло често, били међу најкрволочнијим усташким кољачима. Довољно је сетити се једног њиховог изданка: фра Сотоне или Мирослава Филиповића-Мајсторовића, неко време команданта јасеновачке фабрике смрти запамћеног по масовном клању Срба и „забавама“ током којих су, уз јело и пиће, усташе сатима касапиле поједине логораше.

КРИЖ И НОЖ
И да ли се фрањевци посвећено моле за жртве усташког геноцида? Колико знам – не. Уместо тога су уз медијску помпу, почетком априла, пред обележавање 75. годишњице од почетка усташког злочиначког пира, организовали посету меморијалном центру Поточари где су, како тврде, „одали пошту жртвама геноцида у Сребреници“. Уместо да се поклоне сенима истинског хрватског геноцида над Србима током Другог светског рата, у коме су њихови претходници масовно учествовали, данашњи фрањевци са простора БиХ причају о измишљеном српског геноциду над муслиманима из 90-их година прошлог века.

Слично је недавно поступио и надбискуп врхбосански Винко Пуљић. Он је, у име Бискупске конференције БиХ, у фебруару ове године упутио писмо патријарху Иринеју, у коме је изразио „неверицу“ због изјаве његове светости поводом 9. јануара, Дана Републике Српске. Како је речено „згражање и разочарање“ католичког клера, у првом реду, изазвале су речи патријарха Иринеја да је Република Српска „утемељена на Божјој истини и правди“.

Стварно до крајности цинично! А на чему је утемељена њихова Хрватска? У тој земљи је не тако давно било око 25 посто Срба а данас их има свега 4 процента. Остале је „цвет“ хрватског народа поклао и протерао. Од крваве серије сукоба из 17. века, познатих под збирним називом Тридесетогодишњи ратови, католика црква и њени војно-политички пулени, нису пролили толико крви ненаоружаних мушкараца, жене и деце, као што се десило у Хрватској и на другим просторима где је од великих светских играча било допуштено дивљање хрватских усташа, средином и крајем 20. века.

СРБОФОБНА ЛИГА
Јуриш хрватског католичког клера на Србе није случајан. Да нам мисле и много горе него што говоре – то знамо. Али не каже џабе наш народ: „Латини су старе варалице“. Не испољавају они своје антисрпство за џабе. Пропаганди удар католичке цркве из БиХ координиран је са антисрпском хистеријом официјелног Загреба и активирањем хрватског лобија у Србији (где је сада посебно активан у Новом Саду, чија градска власт му је прва на мети). Очито се ради о планској акцији, поготово узимајући у обзир то да се католичко свештенство у БиХ, шта год мислило о Србима, дуго клонило конфронтације због свести да су Хрвати у тој државној заједници – у којој су присиљени да живе као мањина у истом ентитету са муслиманима – у веома тешком положају и да им треба подршка Републике Српске. Сада, без обзира на то, на уштрб интереса локалних Хрвата, католички клер креће у вербални бој против Срба.

Иза читаве комбинације стоје евроатлантски заштитници Загреба, а дисциплинована католичка црква у БиХ под утицајем матице, спремна је да буде у њој инструмент. За разлику од ње, која је увек кроз историју спремна да ради похода на Исток жртвује и многе Хрвате, хрватски политичари у БиХ су одмеренији. Свесни су да ће у садашњим околностима њихов народ бити колатерална штета деловања против Срба западно од Дрине. Но, и они ће засигурно пре или касније бити укроћени (надам се да Бања Лука, која са њима одржава добре односе, то узима у обзир док разрађује одбрамбену стратегију).

НАТО РУКОПИС
Све у свему, ради се о великој игри – не заваравајмо се да није тако – у којој Хрватска има подршку неких америчких структура, а уз то хетерогена и слаба власт у Загребу, ради свог опстанка мора да појачава интензитет антисрпства. ХДЗ-ов режим са коалиционим партнерима прилично је рањив у дубински политички подељеној Хрватској. А како се у њој најлакше стичу поени? Па ударима на Србију и Србе. Истраживања етничке дистанце показују да већина Хрвата мрзи Србе као да смо ми њих сатирали а не они нас. То хрватска влада сада експлоатише док су неки у Вашингтону али и ЕУ заинтересовани да додатно искомпликују ствари на Балкану.

Није тајна да се после инквизиционе осуде Радована Караџића спрема нова офанзива против Републике Српске и Додика, а хрватски корпус – од цркве до официјелног Загреба – ставља се у функцију тога. Ради погоршавања положаја РС, већ је отпочео удар и на Србију, чисто да јој се стави до знања да ће је коштати подршка прекодринској браћи. И то није све. Вашингтон је преузео протекторат над Хрватском од Немачке те њој преко тог свог балканског пиона шаље порука ко је и даље главни у ЕУ и од кога зависи њено проширење. Хрватска се противно вољи Берлина не би усудила да чак и привремно блокира евроинтеграције Србије. Брзо би добила шамар као што се десило током царинске агресије те земље на нашу, прошле године у јеку мигрантске кризе. Ипак, Загреб не попушта, што потврђује да је добио охрабрење па и потпору Америке или бар дела њених водећих акционара.

ПРАГМАТИЧНА ОДБРАНА
Хладно сагледавање чињеница не улива оптимизам у вези са брзим консолидовањем (не нормализовањем јер је далеко од тога пошто добру вољу за тим показујемо само ми) односа у региону. Без обзира на извесне топле тонове после мостарског сусрета Вучића са Колиндом Грабар Китановић и Бакиром Изетбеговић, само је питање када ће доћи до нове ескалације кризе. То очито одговара актуелним заштитницима хрватских и муслиманских, врло екстремних, владајућих политичара. Колико год се званична Србија трудила да омекша њихов став, од тога суштински неће бити ништа. Неоусташки трендови нису тек тако попримили велики замах. Не би ни толико трајали да нису добили зелено светло од озбиљних иностраних фактора.

Hrvatska-Genocidna

Шта у таквим околностима остаје Србији? Само једно: да убрзано јача, и то на ефикасан начин, споне са Русијом али и аутентичним европским снагама од власти у Будимпешти до опозиције у Француској. При томе то треба чинити филигрански а не да гурамо прст у око Белој кући, али и неселективним додворавањем Вашингтону и мазохистичким односом према Загребу – Србија ништа неће постићи. Они тачно знају шта хоће и на чему ће инсистирати – од потпуног нашег утапања у НАТО до потирања свих елемената дражавности РС – а Београд то не може да им да. Значи, морамо бити спремни да се одупремо док снисходљивошћу само охрабрујемо непријатеље да иду све даље и даље. А што се тиче Немачке, од ње нема превелике вајде. Ма колико се врх наше власти у њу уздао, она није у стању да нам, за разлику од Русије, истински помогне. Стога, врло озбиљно треба схватити шансу коју посета Медведева Београду представља. Она не сме да прође као пуки протоколарни догађај. И, између осталог и у вези са тим, важно је што пре престати са игром глувих телефона у вези са руским, за сада врло љубазним, настојањем да хуманитарни центар у РФ добије бар део онога што је недавно од нас изнудио НАТО агресор. Није логично ни морално од Кремља очекивати потпору а багателисати његове интересе.

СПАСОНОСНИ ГАРД
Србија води спољну и регионалну политику која је резултат тешких геополитичких околности у којима се налазимо. То треба схватити и до неке границе имати разумевања у односу на власт. Да смо којим случајем тамо где је Белорусија другачије би се и ми понашали према Западу, а и он према нама. Овако, гледамо да спасемо живе главе, па се неретко и претварамо да нам је по мери оно што је далеко од тога. Међутим, када се са друге стране пређе нека црвена линија, не остаје нам ништа друго него да заузмемо гард и званични Београд нема право да то не уради. У противном, тј. кротким препуштањем непријатељским плановима, сигурно пропадамо, а уз спремност на рационално одмерен отпор ипак имао простор за опстанак.

Сада се налазимо у фази када опет покушавају да нас притерају уз зид, рачунајући на наш страх и попустљивост. То би у првој фази значило убацивање у постизборну владу Србије, у много већим размерама него што је сада, западне пете колоне. И упоредо директно спољну пресију на државни врх да у серији питања, од односа према РС до позиције у вези са Москвом, много више делује у духу евроатлантских инструкција. Хрватска политика није ништа друго до авангарда таквом приступу Србији. То би морало да нам буде јасно а не да Хрватску олако схватамо као самосталног играча, те да се, полазећи од реченог, нова влада не саставља баш на НАТО начин, већ да у њој, напротив, буде појачана патриотска и проруска компонента. Само тако имаћемо потенцијал да се одупрем, а они који воде Србију да сачувају своју позицију. Попуштањем, ради бржег наставка ЕУ интеграција (хрватске деблокаде) или било чега другог што нам се као лепа „шарена лажа“ обећава, само утиремо пут за своју пропаст.

Извор: vidovdan.org , Печат