Dragomir Anđelković: Hrvatska maska evroatlantskih gospodara

Šta se krije iza najnovije hrvatske antisrpske histerije?

Pred 10. april – dan kada je pod zaštitom nemačkih okupacionih snaga u Zagrebu proglašeno „uskrsnuće Nezavisne Države Hrvatske“ – ako uistinu veruju u Boga, franjevci bi morali danonoćno da se mole za žrtve ustaškog genocida. Radi se o najvećem grehu velikog dela hrvatskog naroda, koji je aktivno (nožem i maljem) ili bar pasivno (podrškom nedelima), masovno učestvovao u istrebljenju Srba, Jevreja i Roma na teritorijama koje su nacisti darovali NDH. A franjevci na našim prostorima su po pravilu hrvatske nacionalnosti a pripadnici njihovog reda su, vrlo često, bili među najkrvoločnijim ustaškim koljačima. Dovoljno je setiti se jednog njihovog izdanka: fra Sotone ili Miroslava Filipovića-Majstorovića, neko vreme komandanta jasenovačke fabrike smrti zapamćenog po masovnom klanju Srba i „zabavama“ tokom kojih su, uz jelo i piće, ustaše satima kasapile pojedine logoraše.

KRIŽ I NOŽ
I da li se franjevci posvećeno mole za žrtve ustaškog genocida? Koliko znam – ne. Umesto toga su uz medijsku pompu, početkom aprila, pred obeležavanje 75. godišnjice od početka ustaškog zločinačkog pira, organizovali posetu memorijalnom centru Potočari gde su, kako tvrde, „odali poštu žrtvama genocida u Srebrenici“. Umesto da se poklone senima istinskog hrvatskog genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata, u kome su njihovi prethodnici masovno učestvovali, današnji franjevci sa prostora BiH pričaju o izmišljenom srpskog genocidu nad muslimanima iz 90-ih godina prošlog veka.

Slično je nedavno postupio i nadbiskup vrhbosanski Vinko Puljić. On je, u ime Biskupske konferencije BiH, u februaru ove godine uputio pismo patrijarhu Irineju, u kome je izrazio „nevericu“ zbog izjave njegove svetosti povodom 9. januara, Dana Republike Srpske. Kako je rečeno „zgražanje i razočaranje“ katoličkog klera, u prvom redu, izazvale su reči patrijarha Irineja da je Republika Srpska „utemeljena na Božjoj istini i pravdi“.

Stvarno do krajnosti cinično! A na čemu je utemeljena njihova Hrvatska? U toj zemlji je ne tako davno bilo oko 25 posto Srba a danas ih ima svega 4 procenta. Ostale je „cvet“ hrvatskog naroda poklao i proterao. Od krvave serije sukoba iz 17. veka, poznatih pod zbirnim nazivom Tridesetogodišnji ratovi, katolika crkva i njeni vojno-politički puleni, nisu prolili toliko krvi nenaoružanih muškaraca, žene i dece, kao što se desilo u Hrvatskoj i na drugim prostorima gde je od velikih svetskih igrača bilo dopušteno divljanje hrvatskih ustaša, sredinom i krajem 20. veka.

SRBOFOBNA LIGA
Juriš hrvatskog katoličkog klera na Srbe nije slučajan. Da nam misle i mnogo gore nego što govore – to znamo. Ali ne kaže džabe naš narod: „Latini su stare varalice“. Ne ispoljavaju oni svoje antisrpstvo za džabe. Propagandi udar katoličke crkve iz BiH koordiniran je sa antisrpskom histerijom oficijelnog Zagreba i aktiviranjem hrvatskog lobija u Srbiji (gde je sada posebno aktivan u Novom Sadu, čija gradska vlast mu je prva na meti). Očito se radi o planskoj akciji, pogotovo uzimajući u obzir to da se katoličko sveštenstvo u BiH, šta god mislilo o Srbima, dugo klonilo konfrontacije zbog svesti da su Hrvati u toj državnoj zajednici – u kojoj su prisiljeni da žive kao manjina u istom entitetu sa muslimanima – u veoma teškom položaju i da im treba podrška Republike Srpske. Sada, bez obzira na to, na uštrb interesa lokalnih Hrvata, katolički kler kreće u verbalni boj protiv Srba.

Iza čitave kombinacije stoje evroatlantski zaštitnici Zagreba, a disciplinovana katolička crkva u BiH pod uticajem matice, spremna je da bude u njoj instrument. Za razliku od nje, koja je uvek kroz istoriju spremna da radi pohoda na Istok žrtvuje i mnoge Hrvate, hrvatski političari u BiH su odmereniji. Svesni su da će u sadašnjim okolnostima njihov narod biti kolateralna šteta delovanja protiv Srba zapadno od Drine. No, i oni će zasigurno pre ili kasnije biti ukroćeni (nadam se da Banja Luka, koja sa njima održava dobre odnose, to uzima u obzir dok razrađuje odbrambenu strategiju).

NATO RUKOPIS
Sve u svemu, radi se o velikoj igri – ne zavaravajmo se da nije tako – u kojoj Hrvatska ima podršku nekih američkih struktura, a uz to heterogena i slaba vlast u Zagrebu, radi svog opstanka mora da pojačava intenzitet antisrpstva. HDZ-ov režim sa koalicionim partnerima prilično je ranjiv u dubinski politički podeljenoj Hrvatskoj. A kako se u njoj najlakše stiču poeni? Pa udarima na Srbiju i Srbe. Istraživanja etničke distance pokazuju da većina Hrvata mrzi Srbe kao da smo mi njih satirali a ne oni nas. To hrvatska vlada sada eksploatiše dok su neki u Vašingtonu ali i EU zainteresovani da dodatno iskomplikuju stvari na Balkanu.

Nije tajna da se posle inkvizicione osude Radovana Karadžića sprema nova ofanziva protiv Republike Srpske i Dodika, a hrvatski korpus – od crkve do oficijelnog Zagreba – stavlja se u funkciju toga. Radi pogoršavanja položaja RS, već je otpočeo udar i na Srbiju, čisto da joj se stavi do znanja da će je koštati podrška prekodrinskoj braći. I to nije sve. Vašington je preuzeo protektorat nad Hrvatskom od Nemačke te njoj preko tog svog balkanskog piona šalje poruka ko je i dalje glavni u EU i od koga zavisi njeno proširenje. Hrvatska se protivno volji Berlina ne bi usudila da čak i privremno blokira evrointegracije Srbije. Brzo bi dobila šamar kao što se desilo tokom carinske agresije te zemlje na našu, prošle godine u jeku migrantske krize. Ipak, Zagreb ne popušta, što potvrđuje da je dobio ohrabrenje pa i potporu Amerike ili bar dela njenih vodećih akcionara.

PRAGMATIČNA ODBRANA
Hladno sagledavanje činjenica ne uliva optimizam u vezi sa brzim konsolidovanjem (ne normalizovanjem jer je daleko od toga pošto dobru volju za tim pokazujemo samo mi) odnosa u regionu. Bez obzira na izvesne tople tonove posle mostarskog susreta Vučića sa Kolindom Grabar Kitanović i Bakirom Izetbegović, samo je pitanje kada će doći do nove eskalacije krize. To očito odgovara aktuelnim zaštitnicima hrvatskih i muslimanskih, vrlo ekstremnih, vladajućih političara. Koliko god se zvanična Srbija trudila da omekša njihov stav, od toga suštinski neće biti ništa. Neoustaški trendovi nisu tek tako poprimili veliki zamah. Ne bi ni toliko trajali da nisu dobili zeleno svetlo od ozbiljnih inostranih faktora.

Hrvatska-Genocidna

Šta u takvim okolnostima ostaje Srbiji? Samo jedno: da ubrzano jača, i to na efikasan način, spone sa Rusijom ali i autentičnim evropskim snagama od vlasti u Budimpešti do opozicije u Francuskoj. Pri tome to treba činiti filigranski a ne da guramo prst u oko Beloj kući, ali i neselektivnim dodvoravanjem Vašingtonu i mazohističkim odnosom prema Zagrebu – Srbija ništa neće postići. Oni tačno znaju šta hoće i na čemu će insistirati – od potpunog našeg utapanja u NATO do potiranja svih elemenata dražavnosti RS – a Beograd to ne može da im da. Znači, moramo biti spremni da se odupremo dok snishodljivošću samo ohrabrujemo neprijatelje da idu sve dalje i dalje. A što se tiče Nemačke, od nje nema prevelike vajde. Ma koliko se vrh naše vlasti u nju uzdao, ona nije u stanju da nam, za razliku od Rusije, istinski pomogne. Stoga, vrlo ozbiljno treba shvatiti šansu koju poseta Medvedeva Beogradu predstavlja. Ona ne sme da prođe kao puki protokolarni događaj. I, između ostalog i u vezi sa tim, važno je što pre prestati sa igrom gluvih telefona u vezi sa ruskim, za sada vrlo ljubaznim, nastojanjem da humanitarni centar u RF dobije bar deo onoga što je nedavno od nas iznudio NATO agresor. Nije logično ni moralno od Kremlja očekivati potporu a bagatelisati njegove interese.

SPASONOSNI GARD
Srbija vodi spoljnu i regionalnu politiku koja je rezultat teških geopolitičkih okolnosti u kojima se nalazimo. To treba shvatiti i do neke granice imati razumevanja u odnosu na vlast. Da smo kojim slučajem tamo gde je Belorusija drugačije bi se i mi ponašali prema Zapadu, a i on prema nama. Ovako, gledamo da spasemo žive glave, pa se neretko i pretvaramo da nam je po meri ono što je daleko od toga. Međutim, kada se sa druge strane pređe neka crvena linija, ne ostaje nam ništa drugo nego da zauzmemo gard i zvanični Beograd nema pravo da to ne uradi. U protivnom, tj. krotkim prepuštanjem neprijateljskim planovima, sigurno propadamo, a uz spremnost na racionalno odmeren otpor ipak imao prostor za opstanak.

Sada se nalazimo u fazi kada opet pokušavaju da nas priteraju uz zid, računajući na naš strah i popustljivost. To bi u prvoj fazi značilo ubacivanje u postizbornu vladu Srbije, u mnogo većim razmerama nego što je sada, zapadne pete kolone. I uporedo direktno spoljnu presiju na državni vrh da u seriji pitanja, od odnosa prema RS do pozicije u vezi sa Moskvom, mnogo više deluje u duhu evroatlantskih instrukcija. Hrvatska politika nije ništa drugo do avangarda takvom pristupu Srbiji. To bi moralo da nam bude jasno a ne da Hrvatsku olako shvatamo kao samostalnog igrača, te da se, polazeći od rečenog, nova vlada ne sastavlja baš na NATO način, već da u njoj, naprotiv, bude pojačana patriotska i proruska komponenta. Samo tako imaćemo potencijal da se oduprem, a oni koji vode Srbiju da sačuvaju svoju poziciju. Popuštanjem, radi bržeg nastavka EU integracija (hrvatske deblokade) ili bilo čega drugog što nam se kao lepa „šarena laža“ obećava, samo utiremo put za svoju propast.

Izvor: vidovdan.org , Pečat