Драгомир Анђелковић: Антируски плес на српском гробљу

 

Када наши некритички настројени прозападни политичари желе да правдају па и хвале своје евроатлантске пријатеље, у недостатку аргумената који њима иду у прилог, обавезно то раде тако што индиректно па и директно омаловажавају Русију. Црно пропагандни приступ им је следећи: Русија, наводно, не ваља, па је зато Запад добар макар по принципу „дај шта даш“. На свако помињање НАТО агресије на Србију, они питају (не знајући историју или манипулишући њом): „Када нам је то Русија помогла?“ Уз то, занемарујући да је крајем прошлог века у Кремљу столовао руски сабрат (Јељцин) многих наших актуелних властодржаца, рецитују научену песмицу да нас је 1999. године Русија издала? Док то причају и ти гласноговорници Запада на час се претварају да су патриоте које пате што смо тада остали сами, али им ни у тим околностима не пада на памет да ишта грубо кажу за злочиначки НАТО.

Најновији пример праксе која спада у ред русофобног асортимана на нашој политичкој сцени је оно што је за Радио Слободна Европа пре пар дана рекла Зорана Михајловић. Да је цитирам: „Србиja нeћe бити дeo сaвeзa бивших сoвjeтских рeпубликa, нeгo дeo EУ“. Уместо да покуша да хладне главе образложи какву бисмо корист имали од уласка у ЕУ те да то упореди са штетом која из тога произлази, потпредседница наше владе усхићено кличе да је наш однос негативан према чланству у евроазијским интеграцијама. Зар то није отужно и бесмислено?

Нити је Србија водила преговоре са Москвом око приступања некој организација која на економском или војно-политичком плану окупља њене савезнике, нити је Русија то од нас захтевала. Камоли да нас је уцењивала као што то упорно ради и ЕУ генерално, и њени носећи немачки и други стубови понаособ. А да наша владајућа политичка елита – како она јучерашња тако и данашња – уистину државотворно делује, размотрила би и продуктивне могућности евроазијских интеграција. СССР је био једно, а модерна словенска и православна Русија, са вишеслојном зоном својих интеграција, нешто је сасвим друго.

Од настојања да се на источној страни створи одржива алтернатива ЕУ једностраностима, Србија би имала само корист. Макар и зато – то би евро-фанатици ваљало да схвате – што би нас и Брисел много озбиљније третирао него када нас доживљава, што је сада случај, као кротки плен. Лично сам за руску опцију, али не намећем никоме свој став. Залажем се за, са државних становишта а не ичијих персоналних рачуна, објективну геополитичку и геоекономску анализу – које сада нажалост ни у назнакама нема!

То је једна страна медаље. Друга је већ поменута али да поновим њему срж. Ако око нашег геополитичког пута може да буде спорова, не сме да их буде око потребе да увек морају да постоје разне разрађене и оствариве опције за ту врсту државног кретања. Рационално је да постоји капацитет да се, у складу са променљивим светским околностима, бира између реалних опција. Зато је не ирационално већ идиотски спаљивати мостове да би само један остао и битисао без алтернативе. Србија, ако не у потпуности али умногоме баш тако, дуже од деценије ради.

Из свих сила официјелни Београд се упињао да нам преостане само једна геополитичка опција. То је, до националне ирационалности и лично-партијске вазалности, код нас рађено од краја 2000. године. Да је којим случајем само 5 одсто институциналних напора те врсте уложено у развој односа са Москвом, где би они сада били? И овако су добри узимајући у обзир да се десетине државних тела и хиљаде српских службеника скоро искључиво бави гурањем и пропагирањем ЕУ интеграција, док се унапређењем економских и других односа са Русијом систематски не бави ни десетак чиновника.

Као да та диспропорција није довољна, и бројни НАТО и ЕУ лобисти у Србији труде се да нас што више одгурну од Русије. Блате Русију са циљем да је учине незанимљивом и Србима, али и да би тако револтирали Русе да дигну руке од Србије. Неки од њих делују и са државних позиција, противно званичној политици која је, уз сва ограничења, ипак пријатељска према Кремљу. И све то у околностима када нам је Москва кључни савезник у одбрани Косова и дејтонске Републике Српске. Занима ме шта о томе има да каже госпођа Михајловић? Да ли има храбрости да нам поручи да Брисел не ради против наших виталних националних интереса које Русија подржава? Питам реторички јер ко се куне у почетак приступних преговора а добро зна шта нам Поглавље 35 доноси – у стању је да нас дрско погледа у очи и самоуверено нам каже било какву неистину!

 

ИЗВОР: vidovdan.org