Драго Пилсел: Не брините за мене јер сам Србин и православац

Драго Пилсел / П-портал.нет

Једна добро упућена дипломаткиња ми је ових дана рекла да јој прилазе неки људи, често су то умјетници, који јој се повјере и кажу јој испод гласа: „Знате, ја сам Србин/Српкиња“. Дипломаткиња ми је затим казала да тим људима одговара: „И какве то има везе?“ Она им то говори како би им поручила да немају разлога то крити. Заправо, разговарали смо о томе да се многи Срби у Хрватској, али евидентно да се то наглашено догађа у Загребу, премда су умјетници или неке друге јавне или познате особе, понашају неприкладно срамећи се признати етничко поријекло. Ја тај проблем немам: мене није срам казати да сам Србин и да сам, што се духовног живота тиче, православац. А ви ћете сада казати да је јасно да немам тај осјећај срама јер нисам ни Србин ни православац. Премда ћу вам одмах рећи: А како ви знате да нисам ни Србин ни православац? Одакле вама право да ми нијечете моје српство и моје православље?

Тражио сам неки дан топле папуче с анатомским улошком да поклоним супрузи. Догодило се то у некој апотеци. Било је више људи. Апотекарка ми пружа једну папучу. Пипам, “згодно“, велим, а онда неопрезно, али нормалним гласом кажем “Маде ин Сербиа“. Истог часа се друштво окренуло према мени, а апотекарка се кренула испричавати. Помислио сам јој рећи: “Не брините, ја сам Србин и православац“. Закључио сам да ћу је још више збунити, па сам зашутио. Погријешио сам. Јер не видим други излаз него да Хрвати буду Срби и да Срби буду Хрвати.

Грозим се оних који себи узимају право диктирати другима што имају бити и како се морају изјашњавати. Или пак када ми ових дана, од познатог задарског лијечника и политичара Дениса Брукете стиже порука: „А да се лечиш? Ајде да се лечиш!“ Јер је то изречено у облику псовке. Наиме, господин Брукета изговара, из подсвијести, оно што је њему негативно, а везано је уз српски језик, односно онај којег он адресира, је потребно мисли он, прозивати на начин да га баш „понизимо“, прокажимо га, ето, тако да сугерирамо да је „Србин“. Није битно је ли Србин, али хајмо га третирати као Србина! Што би друго то „лечити се“ имало бити него највећа могућа псовка, она која, по могућности, брише човјека с лица земље?

Знам да за многе наше суграђане, имали они то у свијести или у подсвијести, бити Србином непријатна, ужасна ствар. Та Срби су… ово, оно… Па ћу онда казати да то што ми задарски лијечник и политичар Денис Брукета поручује сматрам грозним обликом шовинизма и расизма. А онда ћу додати и да се шовинизам и слични облици нетолеранције шире у нашим медијима, па читам колумну неке госпође која си даје право вредновати тко је изворнији Загрепчанец: градоначелник Милан Бандић или Златко Хасанбеговић? Све је то ужасно, неприхватљиво и гадљиво.

И пустите ме на миру ако данас или овај тједан празниковања Божића по јулијанском календару (нека вам је сретан, Христос се роди!) или тијеком цијеле године желим бити Србин и православац. Или ако догодине одем др. Краусу и рабину Прелевићу с молбом да ми се изврши обрезивање и прими у вјеру Мојсија? Који се вама враг догађа? Ја желим бити Србин и православац и што да радим када ми стижу поруке у инбоx или кад ми се у коментарима испод чланака (у којима се иначе о мени говори) поручује да сам „Чедо“, „Јован“ или да се покупим у три п…е материне, што ће рећи у Србију?
Оно што мене и даље охрабрује је став којим је владика Порфирије Перић започео и наставља своју службу: „Наглашавам, не постоји алтернатива – морамо учинити све да прихватимо једни друге онаквима какви јесмо“. Поздрављајући „све грађане Хрватске и Словеније – православне, католике и свих других вјероисповијести, али и агностике или атеисте“, митрополит Порфирије је нагласио: „Долазим отворена срца настојећи примијенити три начела – дијалог, праштање и помирење, уз поруке да морамо прихватити једни друге онаквима какви јесмо.“

А кад ми дође потреба да уђем у цркву да се помолим и саберем, уђем ја у Саборни храм Преображења Господњег у Загребу на Цвјетном тргу. Немам проблем ући ни у друге цркве, али ова ми је у Загребу најдража. У њој, бy тхе wаy, људи не мазе псеудосвеце који су били супутници усташким кољачима

Онај глумац или она глумица, да споменемо само неке, који се сраме свог српства, можда и православног крштења, мени су позив да будем Србином и православцем. А кад ми дође потреба да уђем у цркву да се помолим и саберем, уђем ја у Саборни храм Преображења Господњег у Загребу на Цвјетном тргу. Немам проблем ући ни у друге цркве, али ова ми је у Загребу најдража. У њој, бy тхе wаy, људи не мазе псеудосвеце који су били супутници усташким кољачима.
Сада кад имам нову књигу у књижарама и излозима („Повратак Адолфа Пилсела“, ВБЗ) и када ми многи прилазе да ми честитају због исправног начина тумачења хрватства, због тога што сам опет, можда и најјасније до сада, описао нужност дистанцирања од нацизма и усташтва, ја им се захваљујем с нелагодом јер како да им појасним да сам ипак Србин и православац?

Књига, рекох већ, доноси одговор на питање: успијева ли Адолф Пилсел постати свјестан својих политичких и идеолошких заблуда на начин на који сам то постао ја у односу на младеначко раздобље у усташкој емиграцији. Књига је искрен и болан разговор оца и сина, чији се врхунац догађа на мјесту страдања мог млађег брата и Адолфова сина, Бранка Пилсела, несталога хрватског бранитеља. „Повратак Адолфа Пилсела“ је борба која се наставља, као и дружење с демонима нацизма и усташтва. Али књига је то која има збунити јер ју пише и Јово Пилсел који се тако назвао онда када је разуларена банда стала разбијати ћириличне табле у Вуковару.

У мени, иначе, расте осјећај сажаљења према господи и госпођама која касне једно три десетљећа (да, баш тако знају бити неинформирани ти духом осиромашени Хрвати) у сазнању да сам ја одавно, бит ће ето и више од тридесет година, напустио хрватство као професију да бих обгрлио кршћанство као форму ментис. И баш то кршћанство ме отјерало у станове Срба које је Гојко Шушак бацао ван на улице не бих ли летио с њиховим намјештајем кроз прозор. Управо ме то кршћанство довело до многих запаљених села, па тако и до села Комић код Удбине у Лици да сахранимо остатке најстарије жртве постолујних страхота у режији Фрање Туђмана и тог истог Шушка. 93-годишњу Саву Лаврњић смо пронашли тек у фебруару 1996. завезану жицом за сина и бачену испред њене куће. Убијена је, заједно са сином и сумјештанима, а село им је спаљено, неколико дана након Олује, 11. аугуста 1995.

Не могу ја другачије. И знам да ме то кошта. Претпостављам да многи не знају што учинити са Србином и православцем који је оженио (подунавску) Њемицу, к томе и протестанткињу која долази из филипинске прашуме. Ја њих разумијем. Кажу да је тешко бити Србин и православац. Премда то уопће не би никоме требало бити бреме. Дапаче. Вели свети апостол Павао (Гал 3, 28) да смо сви једнаки, да су наше разлике ништавне ако смо једно у Богу. Па и ово: „Уистину, ми смо сви – било Жидови било Грци, било робови било слободњаци – крштени једним Духом у једно тијело. И сви смо напојени једним Духом“ (1 Кор 12, 13).

Смета ли те бруталност хрватске полиције према мигрантима и избјеглицама на граници с БиХ? Буди Србин из колоне код Босанског Петровца коју зракоплови ХРЗ туку митраљезима. Боли те срце кад гледаш дјецу миграната и избјеглица под снијегом на отвореном? Отиђи у Јасеновац или у усташки логор у Сиску и стани међу козарачку дјецу, ону исту којој се као хијене смијеше Велимир БујанецВладо КошићРоман ЛељакЈаков СедларИгор Вукић… Позвао би сиријску обитељ на божићни ручак? Свакако, али не заборави позвати и забачене баке Јованке по Лици, Банији и Кордуну.

Памтим да се на почетку ратних сукоба деведесетих често спомињао случај вуковарског новинара Стјепана Пенића, мучки убијеног и измасакрираног у Даљу код Осијека. Покојни фрањевац Људевит Марачићподсјетио ме да је Пенићева супруга у разговору за Веритас, мјесечник фрањеваца конвентуалаца, у своје и у име својих трију кћери дотадашњим сусједима и убојицама свога мужа поручила: „Ми вас не мрзимо и све вам опраштамо!“ Порука госпође Пенић, некима можда далека или парадоксална, прави је кршћански одговор и доказ да у рату нису срозане све вриједности. Фра Људевит је с правом нагласио да је одупирање мржњи прави херојски чин који захтијева велику самозатајност. Кад не бисмо били толико на удару политичког примитивизма и оних који своју моралну празнину и духовни немир претварају у осветничку хајку на „кривце“, схватили бисмо да много таквих хероја живи око нас.

Апетити према моћима овога свијета нагло су нарасли, грамзљивост нас ждере, разара изнутра, чини нас свадљивима, разјарује наш его који поприма неконтролиране облике. Људи нису свјесни колико су смијешни и ружни кад њима влада егоизам. Мржња се продаје навелико, на мржњи се граде политике, изборне кампање, односи у друштву…

Али мени није довољно то што људи знају и желе праштати или трпјети увреде и прозивања. Мени је од животне важности што могу бити Србин и православац. И кад боље размислим, видим да нисам напустио ову духовно опустошену и економски разваљену земљу јер проналазим неку чаролију и атракцију у томе да будем Србин и православац. Наше подручје је негативан примјер који смо овдје створили сви ми заједно. Мислим, заједно с оцем Данилом Љуботином, да се сви ми који пружамо руку једни другима у свакодневном животу желимо издигнути из наших ограничења, али је потребно исцијелити духовне ране на неком другом плану које су нанијеле једна Црква другој, један народ другому у вјековима и временима када су биле/и у сукобу. Апетити према моћима овога свијета нагло су нарасли, грамзљивост нас ждере, разара изнутра, чини нас свадљивима, разјарује наш его који поприма неконтролиране облике. Људи нису свјесни колико су смијешни и ружни кад њима влада егоизам. Мржња се продаје навелико, на мржњи се граде политике, изборне кампање, односи у друштву…

Тражио сам неки дан топле папуче с анатомским улошком да поклоним супрузи. Догодило се то у некој апотеци. Било је више људи. Апотекарка ми пружа једну папучу. Пипам, „згодно“, велим, а онда неопрезно, али нормалним гласом кажем „Маде ин Сербиа“. Истог часа се друштво окренуло према мени, а апотекарка се кренула испричавати. Помислио сам јој рећи: „Не брините, ја сам Србин и православац“. Закључио сам да ћу је још више збунити, па сам зашутио. Погријешио сам. Јер не видим други излаз него да Хрвати буду Срби и да Срби буду Хрвати.

Написао је Борис Дежуловић да имам у споменутој књизи једну добру, лијепу и точну реченицу – „Нема других путова осим путова доласка“ – која и пут мог доласка „из супротног правца“ објашњава само још једним, другим путом: мјесто мог доласка точка је сусрета у којој није важно одакле си иначе стигао. Каже Боро да је моја нова књига повијест Хрвата из супротног правца, оних који су на његову крају доживјели истинску катарзу не хранећи је туђом траумом, већ само својом, интимном, приватном. Моја је унутарња бол таква да ми се чини да ју не би ублажила ни то да сам рођени Шумадинац. Мислим да ово вријеме тражи максимално фокусирање и разголићавање: ето, у мени куца срце и раде бубрези Србина. Јер Србин се родио у некој штали, кажу, да би се затим попео на криж и издахнуо поред каменолома надомак јерузалемских зидина.