Dragica Vignjević Kovačević: AVIONI

                  Avione sam oduvek voleo. Na zgradi u kojoj sam živeo bio je postavljen semafor za avione, tako da su svakodnevno više puta preletali vrlo nisko pa sam ih mogao dobro videti. Divio sam se njihovoj snazi i lepoti i gledao ih zadivljeno. Maštao sam da jednog dana i ja putujem jednim takvim avionom i zamišljao sam sebe da letim visoko među oblacima. Sećam se da su me ta maštanja činila vrlo srećnim. Nisam tada ni slutio da će se moj san ostvariti još tog proleća kad sam napunio šestu godinu.

                   Tada nisam shvatao, ali sam znao da se nešto događa, vrlo čudno i meni nejasno. Prestao sam ići u obdanište, sestra više nije išla u školu, a mama i tata nisu odlazili na posao. Nisu nam dozvoljavali da izlazimo pred zgradu, već smo se sa ostalom decom igrali na stepeništu, a noću me je često budila neka pucnjava i tada bih video da mama i tata ne spavaju, već obučeni sede u mraku. Posle jedne noći kad se mnogo, mnogo pucalo, odmah ujutro smo se spremili da nekuda idemo. Rekli su mi da idemo na put, a ja sam se čudio što ne nosimo kofere i što smo svi obukli po dve jakne. Kolima smo se dovezli do aerodroma. Tamo nas je dočekao pravi haos. Bilo je puno naroda i vojske. Jedva smo se probili do zgrade aerodroma. Sećam se uplašenih i zabrinutih lica oko sebe i umora koji sam osećao, jer sam satima stajao i čekao. Čekao sam da putujem avionom. Ne sećam se sada šta sam tada osećao, ali se sećam svog razočarenja kad sam ušao u avion. Odrasli su sedeli na sedištima i držali decu u krilu, a omladina je sedela na podu između sedišta. Neki su bili zadovoljni jer su uspeli ući u avion, neki su plakali za onima koji su ostali, a neki su samo ćutali. A ja… ja nisam mogao ni zamisliti da je to ono što sam toliko želeo, jer nisam bio ni malo srećan, niti sam video one bele oblake na plavom nebu.

                       Ubrzo smo sleteli i izašli iz aviona. Na licima svojih roditelja i drugih ljudi primetio sam olakšanje. Od tada se moj život promenio. Od tada sam živeo u drugom gradu i imao druge drugove. Od tada je prošlo mnogo godina. Moja soba je oblepljena posterima raznih tipova aviona i nisam prestao da maštam o jednom lepom putovanju avionom visoko po plavom nebu i belim oblacima, baš kao što sam maštao nekad davno kad sam bio dete u mom rodnom Sarajevu…

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *