Драган Милосављевић: Тобоган за пакао

Поверовати да је Вучић снагом личне харизме постао српски самодржац калибра малтене руског цара Ивана, који је добио надимак Грозни из чисте пизме непријатеља (јер је спасао Русију од расула), блиско је заблуди. Политика пристајања премијера на све што се од нас као „кандидата“ на путу за за ЕУ тражи (захтева), објективно води у супротном смеру. У губитак суверености српских историјских простора. Али, тачно је да је корак по корак инсталирање симулакрума премијера као „свемоћног“ и свеодговорног „јесте знатно олакшано овдашњом рајетинском навиком схватања политике. Све у стилу “зна Баја шта ради”.

Питање је, заправо, ко је истински Баја и какве су му праве намере. Тешко да је то само Александар. А дотле све се своди на ризик да се најважније одлуке и судбина државе олако предају „вођи“ који подсећа на громобран без ваљаног уземљења. То је у Србији већ виђено за вакта Слобиног.

Управо зато се у српској прошлости без ваљаног и правовременог размишљања о погрешним правцима и одлукама “вођа“ лакше гинуло, него размишљало. А данас се тај вид политичке непромишљености, као талог који се само увећао у титоизму, користи као начин да се, корак по корак, у тишини, улога суверености смањује и „разблажује“, Као бајаги нико то не примећује. Јер, „зна Баја шта ради“. Све то догађа се из избора у (ре)избор зарад некакве коске или мрвице бачене са изборног стола „верним присталицама“. Јер новинари су или партијски активисти, или нико и ништа. Дакле, самураји који имају вредност и опипљиву цену само онда када имају господара за кога се боре. Ако треба да положе и сопствену главу да би очували газдину.

Такви вредно граде опсену о моћном и незаустављивом премијеру кога “курирски” медији стално, а замислите, неуспешно обарају. Исто као и они који га као тобож политички противници проглашавају за диктатора. И тако само постаје још већи и значајнији тврдећи да је он (налик Брозу). А да расписује изборе кад му се ћефне само да би још више увећао личну моћ.

aleksandar-vucic

Баш тако је оценио угледни аналитичар НСПМ-а Слободан Антонић, који је ванредне изборе својевремено приписао искључиво неутољивој сујети Вучића мада, очито, ради се о продужењу рока за довршење споља наручених послова започетих још 5. октобра 2000. Такви аналитичари и назови критичари само јачају репутацију премијера као јаког човека који све контролише. Да ли су ти и такве кампање спонатане или наручене показаће време, као и то да ли су ти критичари свесни да подижу рејтинг Вучићу.

Тим растезањем мандата СНС и премијеру, који имају комотну, апсолутну већину, добија се легалан квази демократски оквир иначе непотребним, новим изласком народа на биралишта, кад му време није. А цела предизборна халабука производи се као димна завеса буквално пред старт новог мигрантског цунамија са којом се ова власт суочава пуном кооперативношћу према притсцима и наредбама споља.

Управо та власт пакује кофере за Балкански самит у Бечу, где ће јој бити уваљена нова задужења. Посебно забрињава и упозорава што уопште на тај скуп није позвана већ потпуно разваљена и дезоријентисана Грчка, прва станица на којој се искрцавају бескрајне колоне придошлица. А гле, на штиму Антонића да је главни проблем премијера апетит за влашћу, а не флагрантна немогућност да се одупре дикатату споља, јер основне полуге не држи он, лукаво заводи јавност на голеш планину и “иначе редовни критичар“ НСПМ и “деснице” Весна Пешић. Иста она Весна која је у освит изборне преваре 2012, у интервјуу Слободној Европи, на разбоју, тик до оног на коме је „ткао“ беле листиће апстиненције њен бивши супруг Срђа, рекламирала пожељност победе двојца Николић-Вучић. Ко ће се ту снаћи, Боже драги, јер и они који тобоже нападају Вучића са супротних позиција, попут Антонића и Пешићеве, заправо му јачају имиџ „српског деспота“.

А повремено се попут кмечања упишаног детета, антивучићевски, критиком култа личности, којом се цементира ауторитет премијера, избегава суштина колонијалне позиције Србије од Петог октобра. Оглашава се лажна опозиција, како европејска, тако и патриотска, која је такође део политичке фарсе, о Србији на коленима пред незаустављивом вољом дикататора. Сви избегавају суштину, а то је да није ствар у Вучићевој диктатури, већ у диктатури странаца над Србијом.

srbija-eu-kolonija

Све се своди на добрано осмишљене намере и планове страних ментора, правих газда добро медијски покривене и спиноване на политику оних који су истински креатори и режисери српске текуће политичке саблазни вишепартијског једнопартизма, и држе све полуге унутрашње окупације чија правила игре прописују. И сви ћуте о томе да у Србији влада невладина влада. И то преко страних експерата НВО, уз асистенцију присвојених медија.

И тако се никако не скида са репертоара текућа опсена политичког кабареа, добро уходана, са омиљеним прваком свих екрана и насловница. Он заводи забленуту публику вештинама еквилибристе на жици „неутралности“, али и мађионичара транзције. Тако да публика не уочава шта се догађа ван шатре. А догађа се крупно и судбоносно по Србију.

И биће тако све док по „немољивом диктату“ овог медијски промовисаног„аутократе„ Београд између круга двојке и Дедиња и власт и опозиција (пуна као брод) немају другог, него аминују све обавезе сличне оној уочи Сретења. После којих постоктобарска Србија постаје празна љуштура од државе. Без реалних полуга власти, без институција граница и највреднијих ресурса са којима одлазе и терторије. Прво Космет па…

Такође је наивно веровати да је заиста у рукама премијера, уз онолику булументу саветника и експерата, до кључних министара у влади делегираних од ММФ и корпорација, уз кадрове Г17 и ДС и утицајне амбасадоре и дипломате англомаричке империје, заиста сконцентрисана неограничена моћ. А притом, све ради скривања правог налагодавца српске пропасти, оног који доминира. И у квази озбиљним недељницима и дневним листовима, теза је да је политика Србије последица искључиво “његов неспутане самовоље”.

А нико од тих критичара, притом, не доводи под сумњу оно што је Вучић преузео управо као мејнстрим ружичастих демократа и њихове медијске памети, из двехиљадите. Пре свега, њихову политику послушности према Западу, према обавезама дефинитивно потписаним у Бриселу. То је она резервна варијанта меркања тајминга са пуштања низ воду жртвеног јарца када му истекне употребна вредност. И зато грозничави стил владавине Вучића и стална изборна кампања, непрекидно откад је дошао на власт. Све то наслућује се као одлагање тренутка његовог суочења са истином суштинске немоћи у односу на западне моћнике.

Сви као да у ствари добро знају да се евентуалном заменом Вучића ништа не би суштински променило. Уз утврђени, забетонирани ток политике (руко)вођене споља. Ма какви из Брисела. Из Вашингтона, драга публико. Има и оних који сугеришу да би у случају промена само дошао неки нови и гори Вучић. То тврди, рецимо, перјаница сајта НС, Цвијановић, његов глодур, и наговештава да би тада највероватније било још горе.

Заиста ако Вучић једном и оде, а политка Запада према Србији, уз овакву апстиненцију народне воље, да (из потаје) стрпљиво, осмишљеним непоколебљивим јединством нације дође до једне нове, некромпрмитоване елите и поузданог савеза, биће да је глодур Стандарда у праву. Да се у основи стално бира по задатим правилима исто, а да би се плански добило још црње и горе.

За сада и корисници привилегија марионтеске власти преко некритичког удвориштва премијеру и лажна опозиција концентрисана на причу о Вучићу као о неумољивом диктатору од кога све зависи воде Србију у ћорсокак избегавања разматрања суштинских питања и могућих излаза. Опозиција је или слепа или игра намењену улогу слуђивања Србије по сценарију Запада. Све је лажно, и власт, и опозиција, и одбрана, и критика власти. Све је лаж и нема у овом моменту реалног излаза из постпетооктобарског ћосокака.

ИЗВОР: vidovdan.org