Dragan Milosavljević: Tobogan za pakao

Poverovati da je Vučić snagom lične harizme postao srpski samodržac kalibra maltene ruskog cara Ivana, koji je dobio nadimak Grozni iz čiste pizme neprijatelja (jer je spasao Rusiju od rasula), blisko je zabludi. Politika pristajanja premijera na sve što se od nas kao „kandidata“ na putu za za EU traži (zahteva), objektivno vodi u suprotnom smeru. U gubitak suverenosti srpskih istorijskih prostora. Ali, tačno je da je korak po korak instaliranje simulakruma premijera kao „svemoćnog“ i sveodgovornog „jeste znatno olakšano ovdašnjom rajetinskom navikom shvatanja politike. Sve u stilu “zna Baja šta radi”.

Pitanje je, zapravo, ko je istinski Baja i kakve su mu prave namere. Teško da je to samo Aleksandar. A dotle sve se svodi na rizik da se najvažnije odluke i sudbina države olako predaju „vođi“ koji podseća na gromobran bez valjanog uzemljenja. To je u Srbiji već viđeno za vakta Slobinog.

Upravo zato se u srpskoj prošlosti bez valjanog i pravovremenog razmišljanja o pogrešnim pravcima i odlukama “vođa“ lakše ginulo, nego razmišljalo. A danas se taj vid političke nepromišljenosti, kao talog koji se samo uvećao u titoizmu, koristi kao način da se, korak po korak, u tišini, uloga suverenosti smanjuje i „razblažuje“, Kao bajagi niko to ne primećuje. Jer, „zna Baja šta radi“. Sve to događa se iz izbora u (re)izbor zarad nekakve koske ili mrvice bačene sa izbornog stola „vernim pristalicama“. Jer novinari su ili partijski aktivisti, ili niko i ništa. Dakle, samuraji koji imaju vrednost i opipljivu cenu samo onda kada imaju gospodara za koga se bore. Ako treba da polože i sopstvenu glavu da bi očuvali gazdinu.

Takvi vredno grade opsenu o moćnom i nezaustavljivom premijeru koga “kurirski” mediji stalno, a zamislite, neuspešno obaraju. Isto kao i oni koji ga kao tobož politički protivnici proglašavaju za diktatora. I tako samo postaje još veći i značajniji tvrdeći da je on (nalik Brozu). A da raspisuje izbore kad mu se ćefne samo da bi još više uvećao ličnu moć.

aleksandar-vucic

Baš tako je ocenio ugledni analitičar NSPM-a Slobodan Antonić, koji je vanredne izbore svojevremeno pripisao isključivo neutoljivoj sujeti Vučića mada, očito, radi se o produženju roka za dovršenje spolja naručenih poslova započetih još 5. oktobra 2000. Takvi analitičari i nazovi kritičari samo jačaju reputaciju premijera kao jakog čoveka koji sve kontroliše. Da li su ti i takve kampanje sponatane ili naručene pokazaće vreme, kao i to da li su ti kritičari svesni da podižu rejting Vučiću.

Tim rastezanjem mandata SNS i premijeru, koji imaju komotnu, apsolutnu većinu, dobija se legalan kvazi demokratski okvir inače nepotrebnim, novim izlaskom naroda na birališta, kad mu vreme nije. A cela predizborna halabuka proizvodi se kao dimna zavesa bukvalno pred start novog migrantskog cunamija sa kojom se ova vlast suočava punom kooperativnošću prema pritscima i naredbama spolja.

Upravo ta vlast pakuje kofere za Balkanski samit u Beču, gde će joj biti uvaljena nova zaduženja. Posebno zabrinjava i upozorava što uopšte na taj skup nije pozvana već potpuno razvaljena i dezorijentisana Grčka, prva stanica na kojoj se iskrcavaju beskrajne kolone pridošlica. A gle, na štimu Antonića da je glavni problem premijera apetit za vlašću, a ne flagrantna nemogućnost da se odupre dikatatu spolja, jer osnovne poluge ne drži on, lukavo zavodi javnost na goleš planinu i “inače redovni kritičar“ NSPM i “desnice” Vesna Pešić. Ista ona Vesna koja je u osvit izborne prevare 2012, u intervjuu Slobodnoj Evropi, na razboju, tik do onog na kome je „tkao“ bele listiće apstinencije njen bivši suprug Srđa, reklamirala poželjnost pobede dvojca Nikolić-Vučić. Ko će se tu snaći, Bože dragi, jer i oni koji tobože napadaju Vučića sa suprotnih pozicija, poput Antonića i Pešićeve, zapravo mu jačaju imidž „srpskog despota“.

A povremeno se poput kmečanja upišanog deteta, antivučićevski, kritikom kulta ličnosti, kojom se cementira autoritet premijera, izbegava suština kolonijalne pozicije Srbije od Petog oktobra. Oglašava se lažna opozicija, kako evropejska, tako i patriotska, koja je takođe deo političke farse, o Srbiji na kolenima pred nezaustavljivom voljom dikatatora. Svi izbegavaju suštinu, a to je da nije stvar u Vučićevoj diktaturi, već u diktaturi stranaca nad Srbijom.

srbija-eu-kolonija

Sve se svodi na dobrano osmišljene namere i planove stranih mentora, pravih gazda dobro medijski pokrivene i spinovane na politiku onih koji su istinski kreatori i režiseri srpske tekuće političke sablazni višepartijskog jednopartizma, i drže sve poluge unutrašnje okupacije čija pravila igre propisuju. I svi ćute o tome da u Srbiji vlada nevladina vlada. I to preko stranih eksperata NVO, uz asistenciju prisvojenih medija.

I tako se nikako ne skida sa repertoara tekuća opsena političkog kabarea, dobro uhodana, sa omiljenim prvakom svih ekrana i naslovnica. On zavodi zablenutu publiku veštinama ekvilibriste na žici „neutralnosti“, ali i mađioničara tranzcije. Tako da publika ne uočava šta se događa van šatre. A događa se krupno i sudbonosno po Srbiju.

I biće tako sve dok po „nemoljivom diktatu“ ovog medijski promovisanog„autokrate„ Beograd između kruga dvojke i Dedinja i vlast i opozicija (puna kao brod) nemaju drugog, nego aminuju sve obaveze slične onoj uoči Sretenja. Posle kojih postoktobarska Srbija postaje prazna ljuštura od države. Bez realnih poluga vlasti, bez institucija granica i najvrednijih resursa sa kojima odlaze i tertorije. Prvo Kosmet pa…

Takođe je naivno verovati da je zaista u rukama premijera, uz onoliku bulumentu savetnika i eksperata, do ključnih ministara u vladi delegiranih od MMF i korporacija, uz kadrove G17 i DS i uticajne ambasadore i diplomate anglomaričke imperije, zaista skoncentrisana neograničena moć. A pritom, sve radi skrivanja pravog nalagodavca srpske propasti, onog koji dominira. I u kvazi ozbiljnim nedeljnicima i dnevnim listovima, teza je da je politika Srbije posledica isključivo “njegov nesputane samovolje”.

A niko od tih kritičara, pritom, ne dovodi pod sumnju ono što je Vučić preuzeo upravo kao mejnstrim ružičastih demokrata i njihove medijske pameti, iz dvehiljadite. Pre svega, njihovu politiku poslušnosti prema Zapadu, prema obavezama definitivno potpisanim u Briselu. To je ona rezervna varijanta merkanja tajminga sa puštanja niz vodu žrtvenog jarca kada mu istekne upotrebna vrednost. I zato grozničavi stil vladavine Vučića i stalna izborna kampanja, neprekidno otkad je došao na vlast. Sve to naslućuje se kao odlaganje trenutka njegovog suočenja sa istinom suštinske nemoći u odnosu na zapadne moćnike.

Svi kao da u stvari dobro znaju da se eventualnom zamenom Vučića ništa ne bi suštinski promenilo. Uz utvrđeni, zabetonirani tok politike (ruko)vođene spolja. Ma kakvi iz Brisela. Iz Vašingtona, draga publiko. Ima i onih koji sugerišu da bi u slučaju promena samo došao neki novi i gori Vučić. To tvrdi, recimo, perjanica sajta NS, Cvijanović, njegov glodur, i nagoveštava da bi tada najverovatnije bilo još gore.

Zaista ako Vučić jednom i ode, a politka Zapada prema Srbiji, uz ovakvu apstinenciju narodne volje, da (iz potaje) strpljivo, osmišljenim nepokolebljivim jedinstvom nacije dođe do jedne nove, nekromprmitovane elite i pouzdanog saveza, biće da je glodur Standarda u pravu. Da se u osnovi stalno bira po zadatim pravilima isto, a da bi se planski dobilo još crnje i gore.

Za sada i korisnici privilegija marionteske vlasti preko nekritičkog udvorištva premijeru i lažna opozicija koncentrisana na priču o Vučiću kao o neumoljivom diktatoru od koga sve zavisi vode Srbiju u ćorsokak izbegavanja razmatranja suštinskih pitanja i mogućih izlaza. Opozicija je ili slepa ili igra namenjenu ulogu sluđivanja Srbije po scenariju Zapada. Sve je lažno, i vlast, i opozicija, i odbrana, i kritika vlasti. Sve je laž i nema u ovom momentu realnog izlaza iz postpetooktobarskog ćosokaka.

IZVOR: vidovdan.org