Драган Милосављевић: Куд плови српски брод

Откад се уз ЕУ, Албанце и Хрвате, Београду уценама обраћају и друге НАТО комшије, Румуни и Бугари, сазнасмо од логореичног двојца Мишчевић-Јоксимовић да „судбина уласка у ЕУ више није у нашим рукама“. У ствари, једина опција која нам се нуди од провокатора и од њихoвог ментора Брисела је капитулантски мир. И то по цену наших територијалних и националних уступака. А све преко „борбе за већа права“ својих, наводно, у Србији угрожених мањина“. Док Србе, истовремено, на својим просторима слободно и некажњено протерују, малтретирају или асимилирају.

Упркос том покору од дипломатије алфа и омега за ЕУ интреграције рекоше „идемо даље истим путем“. Очито онако како креатор политике глобалног хоса САД, српску лађу желе да усмере. Отуд и топла Керијева посланица победницима ванредних избора, јер се држимо задатог курса. Ти планови још од бомбардовања и преузимања српске економије од ММФ-а и Светске банке, слањем копоративних експерата у срце привредног и банкарског система, воде ка суциду државе Србије.

Из најстарије новине на Балкану „Политике“, управо сазнајемо да ће бивши шеф ЦИА Дејвид Петреус, у име америчког инвестиционог фонда ККР, који је већ готово овладао најбучнијим прозападним електронским и писаним медијима Србије, постати власник овдашњих посрнулих гиганата чије дугове купује. А губиташе су предходно (намерно) упропастили и обезвредили тајкуни под зашитотом власти и странаца. А најављује се де ће Петреус „бити и 50 одсто власник Политике и новине магазини“.

Ускоро, бићемо туђи и непожељни на своме. Јер ЦИА нам је организовала Маркале, Рачке, Сребренице и „ружичасти октобар“. Пре тога је управљала Слобином безбеднишћу док није доспео у Хаг. Организовала пре тога Овчару уз пресељење лешева у Батајницу као ново Мезарје на ободу Београда.

А увелико се ради на старом плану, уз кооперативност НВО, на брисању постојећих граница стварањем нових регија, будућих република. И у ту сврху, ради сузбијања духа отпора, даљој дезинтеграцији Србије, сведоци смо свакодневних понижавања и вређања већинског народа. Све етикете о „лењости“, „геноцидности“ и „неукости“ лепе се Србима, упркос херојској саоомодбрани у досадашњој историји претрајавања и чудесном опстанку током наметнутих ратова и инвазија. Како Турака тако и Германа.

Те милитатне државе данас су главне полуге у стварању плана „америчке европске уније“, ка којој САД газе од Бондстла преко Србије. Јер, уцењена Меркелова је капитулирала, а Ердоган, под маском султана, служи заправо Вашингтону и то готово беспоговорно. Та политика перманентног уништавања достојанства српске нације има све одлике подмуклог нечујног торпеда усмереног у најрањивији део, национални понос, достојанство и одважност. Оно што није успело санкцијама бомбардовањем и посипањем осиромашеним уранијумом, који је тек дугорочно смртоносан, одрадиће политичка класа прихватањем свих, па и најгнуснијих и наглупљих заповести Вашигтона и Брисела, а из Немачке, која дволично асистира на том курсу Вашингтона и преузела је одговорност за намештање дипломатских хаварија и налетања на преговарачке спрудове и гребене. Досадашњи учинак спровођења приступања проглашавају за „пун недостатака и непрофесионалности“. И ето, кад је већ тако Давутоглуа са Ферхадије, халаће да смо (обрни окрени) њима, Турцима, суђени. А не жељеној Европи.

Не плаши, дакле, Турке, што смо их, како тврде сатиричари, за 4 века робовања од светске суперсиле свели на „болесника на Босфору.“ Они рачунају да ће се у компрадорској Србији, макар у Санџаку, наћи неки љубимац муфтије Мустафе Церића, који је кад год је могао поручивао Бошњацима: „Немоје се либити , реците слободно да сте Турци.“

А и у Новом Саду, где ће ускоро столовати Маја, која је недавно уочи избора обећала својим „војвођанерима“ републику, склапа се у 20 градова коалиција Вучић-Пастор. Наши медији раде против Србије, па тако и РТВ успешно сарађује са антисрпским радиом, Слободном Европом. Сличан правац усмеравања јавног мнења од Петреусових медија примећује се као подршка опозицији, спремној да 14. руши Додика. У ствари, Републику Српску. Не пише се добро ни Дејтону, макар је амерички мир. Јер је, као и све остало створено неоимперијалним плановима САД, само привремено решење. До уклањања свих препрека њиховој тоталној хегемонији.

А Срби се, по несрећи, баш нађоше на тој спорној путањи предодређеној за тутњаву слонова. Дакле, ништа лично, у тој деструктивној политици САД само сметамо, а много мањи и мекши смо од Руса. Али, без обзира на реалност потпуне погубљености и немоћи наше „неутралне“ спољне политике, која је судбину прикљученија Србије ЕУ, ироније ли, ставила у руке бивше Шешељеве главне уреднице магазина Велика Србија, наставићемо на досадашњем послу Сизифа. Све не би ли превладали из поглавља у поглавље, плаћајући ампутацијама прелазак првих од оних 66 степеника на којима, на сваком посебно, стоји по једна мишоловка. Прецизније, срболовка.

Тако је Србија, корак по корак, у великој конкуренцији поданичких марионета држава бившег лагера постала светско чудо кооперативности. И понизности. И не жали се труда и у радионица ЦИА, Сороша и разних института за прање мозга и савести у трагању за погодним кадровима, за сатрапима у процесу неоколонизације Србије, као кључне лабораторије припрема за методологију пада из националне свести у глобалистичку несвест.

Остао је да се доврши као пројект отпор здравом разуму, за који је задужена узнапређена гарнитура лажних четника, који су манипулисали национализмом као европејци са „Европом“. То не бива свуда, него само на брдовитом Балкану. И то у једном дану. Много је то, рекло би се, велики вратолом чак и за самоувереног политичког Худинија, Вучића. Истовремено „врх брате“ за његовог двојника у комбинацији Хајд-Џекил успешног Радована четвртог. Који има своју верну публику и обожаваоце.

Они, истина, заобилазе библиотеку, али шапућу свезнајуће једни другима, а намигујући: „Ма зна човек шта ради.“ Али у то није убеђено бар 70 посто Срба и 50 одсто негласача.

Они неће, па неће, под напредњачку шатру, а да би се нагледали чудеса од жонглера, мађионичара, до жена од гуме и лавова. Који скачу у пламени обруч кад укротитељ затражи. „Јер следе визију“.

Ова изјава да смо изгубили кормило брода усмереног по европском азимуту, те да је сада искључиво важно да пловимо и одржавамо се на води (без обзира куда нас носи), долази одмах после двосмислене поруке премијера, пласиране још уочи избора. Рече, а понови којекуде и Црнобрња на РТС (као еврофил експерт): „Наш је прави циљ достизање европских стандарда у уређењу државе.“ Изјаве да не мора нужно и улазак у ЕУ да значи да за сада од тога нема ништа.

Некима се ипак чини да се ближи крај замајавању, да су адути потрошени, а прети цајтнот необављених послова. Зато су комшије пожуриле са својим захтевима и уценама. Те Давутоглу, из Бања Луке, где је позван као гост, тврди да су Турци у БиХ своји на своме. И да ће тако остати. А у Србију ће, рекао је још пре обарања Сухоја, „послати коњицу“. Да чујемо и тај (познати) топот, па да се Србија евентуално пробуди. Тргне из еврофилског мамурлука и увери да пловимо у супротном смеру од званичног и обећаног. Само да није већ касно. Јер, уместо да Динкић и братија буду у затвору, на Србију је одавно навучена лудачка кошуља. У врло опасним временима су јој спутане руке.

ИЗВОР: vidovdan.org