Драган Коларевић: Живот је изгубио смисао

Старо је правило: не учествуј у ТВ дуелу са будалом, јер публика неће приметити разлику. Дакле, ако прихватите дијалог са будалом, постаћете будала. То и јесте скривени циљ инспиратора и креатора тог правила: да сви постанемо будале – и учесници и гледоци. Или да дигнемо руке од свега, да кажемо: живот је изгубио сваки смисао.

Наведено неписано правило се доследно поштује у нашем медијском животу. У „причаоницама“ са више учесника бар би половина требало да буду те препаметне личности које без елементарног образовања знају сва решења, које се у све разумеју, а нарочито у оно о чему немају појма.

Оне немају ни стида ни срама. Њих медији намећу као узор младим нараштајима. Они су „мрачни гробови“ овог времена.

Србија је у догађајима пре, за време и после разбијања Југославије доживела катастрофални, срамни медијски пораз. Причало се да нема пара којим би се платиле западне агенције које би водиле пропагандни рат у корист Србије. Међутим, колико је у периоду „југословенских ратова“ с краја 20. и почетка 21. века бачено новца у домаће медије, од општинских до оних „елитних“, моглo се изнајмити више агенција. Највећи део тог новца је трошен да се Србија медијски изнутра потуче до ногу. То су радили бивши самоуправни и омладински функционери, уредници њихових самоуправних гласила, то јест комесари. Они су победили у медијском рату против Србије, као њихови „очеви“ ’44, постали миљеници бриселске и бирократија других земаља (они перу њихове паре), постали „либерални капиталисти“ који убијају, немилице, свако другачије мишљење.

Изговор за тотални медијски пораз, који је српском народу нанео срамоту од које ће се тешко опрати, био је невероватан: „Србија није изгубила медијски рат, јер га није ни водила!“ Том „мудром“ реченицом скинута је свака одговорност оних који су били задужени да воде „пропагандни рат“. Нека се свако сети часова и испита из „одбране и заштите“ посвећених значају ширења лажи и психолошког деловања „непријатеља“.

Шта је ту необично? Они који су формацијски били задужени за медијски рат, они који су га срамно изгубили, данас воде главну реч у српским медијима. И даље се понашају као онда док су „комунисти“ били на власти. По београдском рецепту из октобра 1944.

Расходовани саобраћајци, неизлечиви алкохоличари, они којима је прах трајно заљуљао свест, клептомани, доктори и експерти самоуправљања, друштвено-политички радници, аморални дегенерици, потказивачи свих нивоа, кумровачке курсаџије, „другарице“ које су, што би рекао покојни Ристо Кубура, играле казачок на шлицу Дражином и Хамдијином, комитетске куртизане, агресивни атеисти… све се то наметнуло као цвет напредне интелигенције, европејства и американизма. Они њихову паклену свест намећу јавности као врхунску вредност.

Зар велики демократски запад то хоће да нам наметне као свест?

„Будале и курветине“ су пожељни као идеали. Сва интелектуалност се свела на свађу алапача… Опијати, силикони, пластична хирургија… уз њихову помоћ заборавите све што знате, све што је културна и научна традиција– то је кључ успеха.

У питању је одлично смишљен бесмисао. Прецизнo планиран! У највећем делу јавности, нарочито младих и образованих, доминира представа о Србији као земљи будала.

Млади, паметни, образовани, вредни, од будала не могу да дођу до даха, немају никакву прилику да преживе, о остварењу уобичајених животних циљева нема ни помисли. Њихова једина прилика је да побегну далеко одавде.

А шта да раде овде. Да се пријаве на такмичење слабоумних и постану „Иван-дански Маслачак“.

Е, то је изгледа смисао бесмисла који су нам наметнули комесари савеза самоуправне омладине, стручњаци за пропагандно-психолошки рат.

Њихова „мишљења“ су недодирљива. Ко би то оспорио био би проглашен за фашисту, за говор мржње, примитивизам. Када их посматрате на гомили, морате да се дивите центрима за дезинформисање јавности на високој продуктивности таквих кадрова…

Општи је закључак да медији никад нису били гори. То „добро“ утемељено је на правилима самозваних експерата и медијских стручњака под заштитом страних чимбеника. Транзиције и „медијске реформе“ засноване су на принципу: што горе, то боље. Што горе за Србију, то боље за њих. Покушајте бар нешто да побољшате, нећете ни знати шта се са вама догодило.

Причало се по Београду, пре пада Берлинског зида, да источни Немци припремају колективну селидбу из Демократске републике Немачке. Циљ је био да сви оду у Западну Немачку и оставе потпуно празну државу. Хоће ли памет Србије организовати колективну селидбу и отаџбину препустити старлетама и њиховим пацијентима? Или ће можда срушити зид лажних вредности који штити произвођаче бесмисла.

ИЗВОР: vidovdan.org