Komnen Kolja Seratlić: Dosizam i dalje vlada u Stradiji

BESMISLENO JE, ZATO JE I MOGUĆE
Događaje u Srbiji ne bi mogli da razreše svi psiholozi i psihijatri sveta. Kada sam u jednoj stranoj zemlji kao diplomata pokrivao sektor štampe, kulture, nauke, prosvete, sporta, bio sam pridruženi član delegacije na Svetskom kongresu psihijatara. Prisustvovao sam naučnim saopštenjima i izlaganjima, tada najvećih imena iz te oblasti U svom izlaganju jedan naučnik je pokazao rukama raspon oko 20 santimetara i rekao da je „u ovom rasponu do sada bilo normalno ponašanje, sada moramo to pomeriti“. Taj raspon je duplirao na otprilike 40 do 50 santimetara. U podužem naučnom pristupu branio je taj raspon tolerancije u ponašanju, zbog, kako je naglasio, novih istorijskih, društveno-političkih i socijalnih uslova i zahteva. Citirao je poznate naučnike, psihijatre i psihoanalitičare. Iako je bilo oštrih kritičkih osvrta, na kraju je prihvaćeno da je u tom proširenom rasponu normalno ponašanje ljudi.

U Srbiji je opasno živeti i kretati se iz više razloga, dva su osnovna: Prvi – ponašanje jednog broja žitelja se kreće u rasponu čak „raširenih ruku“. Pre pet godina rekao mi je jedan akademik da u Srbiji ima uput više od 35 hiljada žitelja za neku psihijatrijsku ustanovu, ali nema mesta da ih se hospitalizira. Koliko je nas koji se nikada nismo obratili psihijatru, a možda smo u težem stanju od ovih registrovanih, nemoguće je utvrditi. Dakle, svi smo tu – pomešani i ne bi trebalo da se čudimo koliko je monstruoznih ubistva, posebno premlaćivanja i ubistava žena. Drugi razlog je opasniji, uništava psihu, razara, pre svega, srpsko nacionalno biće. Naime, radi se o akterima (procenat morbiditeta je izuzetno veliki) u masmedijima, politici, kulturi, sportu i drugim porama života zemlje, koji 24 sata zasipaju celu populaciju genijalnim mislima – „raširenih ruku“. Kroz istoriju ljudi su ubijani mačugom, handžarom, mačem, sabljom, epidemijom kuge, danas nas pobiše posredstvom dnevnih listova, časopisa, TV kanala.

Sve je počelo od 2000. godine, od piromanske (u svim zemljama sveta piromane smeštaju u psihijatrijske ustanove) petooktobarske revolucije. Ako neko misli da su oni koji su palili i žarili Skupštinu i u njoj glasačke listiće, pokrali inventar i umetničke slike, zatim zapalili zgradu Televizije, u rasponu od 20, ili 40-50 santimetara, grdno se vara. S obzirom na to da nije izvršena lustracija, a kasnije dedosizacija, da je dosizam i danas na sceni, moramo se po ko zna koji put upitati, šta je to Dosizam?

U stanju u kome se danas nalazi zemlja Srbija, vrlo lako se pomešaju različite stvari u osmišljavanju toga stanja i u kritici, tako da se može dobiti pogrešna orijentacija u načinu savladavanja onoga što bi trebalo kritikovati, tj. sam konkretni DOSIZAM. Jer, parole slobode, demokratije (bilo bi poželjno da se ova reč potpuno izbaci iz upotrebe), parole o ulasku u EU (otvaranje poglavlja je propraćeno uz veliki procenat histerije), parole sutrašnjeg blagostanja (to je bila i osnovna krilatica Kominterne) i drugo, jesu lepe, prihvatljive, popularne i izgleda da su same po sebi izvan domašaja kritike.

Današnji dosisti proglašavaju sumnjivim sve što je bilo ranije, od Nemanjića do danas. Na drugoj strani, u Srbiji su danas masmediji u težem položaju, nego ikad. Svaka kritika, kritičare stavlja na stub srama. Mnoge medije, posebno dnevne listove su već (pre formalne privatizacije) „privatizovali“ nedodirljivi glavni i odgovorni urednici, koji su tajno u sprezi sa političarima, dok se javno bore za slobodu masmedija (Politika, Informer, Danas, Večernje Novosti, Blic, javna TV, Pink i dr).

U dosizmu politička kultura je na nuli. Dolazi se do jednostavnog zaključka da dosisti, pod parolom borbe za demokratiju, slobodu ustvari podržavaju istinsko otuđenje, čiji je pravi protagonista upravo onaj svet koji sebe proizvoljno naziva naprednim, demokratskim, koji sebi daje pravo da se surovo meša u unutrašnje stvari suverenih država, da postavlja i skida vlade, falsifikuje izbore, da bombarduje i ubija, da kazni bilo koga i bilo koju zemlju na svetu.

Pojam dosizma trebalo bi povezati s pojmom birokratizma, s birokratskom degeneracijom: nema osećaj i potrebu za stalnim samokritičkim preispitivanjem vlastitog rada, a birokratska struktura dosizma nužno dovodi do jednog oblika diktature, što potvrđuje sadašnje stanje u Srbiji. Dosizam se već 15 godina održava i zbog osvetničkog mentaliteta ovog podneblja. Srbi su od pamtiveka na vlasti imali osvetnike, zaverenike, koji su dnevno smišljali i izmišljali kakvo zlo protivniku da nanesu. Svi Centralni komiteti, kao i sadašnji SPS i SNS Centralni komitet, bavili su se zaverom. Društva koja nemaju moralnu tradiciju „ne uspostavljaju etiku odgovornosti, već naprotiv, etiku proizvoljnosti“.

Svaki novi vlastodržac ponaša se kao spasitelj, koji spasava unesrećeni narod – Srbiju. Dnevno se bave traženjem neprijatelja, izmišljanjem neprijatelja, jer neprijatelj vreba, kako kažu, „da bi ugrozio ono što su poslednjih godina s mukom stekli“. Makijaveli je pisao: „Treba, dakle, da znate da ima dva načina borbe – zakonom i silom. Prvi je svojstven čoveku, drugi životinjama, ali pošto prvi često nije dovoljan, mora se pribjeći drugome. Stoga se vladar treba da ponaša kao životinja i kao čovek“. Kako se vladari ponašaju u Srbiji, procenite sami.

Na kraju, potrebno je stalno ponavljati da su Srbi redak narod u Evropi kome preti potpuni nestanak sa istorijskog prostora ljudske civilizacije. Srbi su platili „bogovima“ danak što su se osmelili da budu Srbi. Platili su u krvi sve svoje ogromne zablude: Pijemont, jugoslovenstvo, bratstvo i jedinstvo, kosmopolitizam (Srbi su u socijalizmu jedini govorili: „nije važno ko je koje nacije“), komunizam (koji i danas traje kao ratno stanje, jer Srbija nije oslobođena nakon Drugog svetskog rata), postkomunizam, te najsuroviji IZAM – dosizam.
Nisam želeo da tekst opterećujem primerima, međutim, neke moram navesti iako su poznati, odnosno „istinu treba ponavljati, jer zablude neprestano rastu“:

– u pravosuđu vlada kriminal i korupcija (nekoliko miliona nerešenih predmeta, sudovi i partijske sudije „razvlače“ između sebe predmete po 10-20 godina iako znaju da u normalnim zemljama postoji institucija „razumni rok“, Javno tužilaštvo nije pokrenulo nijednu krivičnu prijavu za 20 godina protiv, primera radi, prevaranta i lopova koji su pokrali Stambeni fond bivših saveznih organa, jer je Tužilaštvo pod kontrolom politike, kako se navodi u u godišnjim izveštajima EK, tako da poglavlja 23 i 24 Srbija neće otvoriti još decenijama.

– prosveta je dovedena do apsurda (odnos u trouglu – učenika, prosvetnih radnika i roditelja je zastrašujući);

– zdravstvena zaštita je takva da su Srbi zdravstveno najugroženiji narod u Evropi (ugroženi su čak i oni bolesnici koji imaju novac), bolesni čekaju mesecima na preglede, uz surovo ponašanje „kol sistema“ i farmako mafije, a operativni zahvati se zakazuju po nekoliko godina unapred;

– u kulturi vlada nekultura (u prljave TV emisije uvukli su čak i decu, što je zabranjeno međunarodnom konvencijom);

– lopovske igre na sreću uništiše penzionere i gladne bez krova nad glavom („uz svaku premiju dobićete i stan u Beogradu“, vrte se na mnogim TV kanalima, odnosno svim masmedijima, prevarantske reklame), koji daju poslednji dinar za Loto i Bingo, jer ih DLS, iz kola u kolo, bukvalno „navlači“ da će dobiti glavnu premiju, sve se to događa pod kontrolom vladajućih garnitura koje ne dozvoljavaju da se procesuiraju prevaranti u DLS, koji kumuliraju milione evra pomoću dirigovanih bubnjeva, tako da se ne zna u čijim džepovima završavaju ti milioni, jer je država zaštitnik – pokrovitelj tih prevaranata (u španskom gradiću Roketas del Mar, svih 1.600 stanovnika su na lutriji za katolički božić dobili po 400 000 Evra, ali su deca izvlačila kuglice, jedan od prevaranta u DLS je porokomentarisao „Eh, da je tih 640 miliona evra bilo u našim rukama“);

– osim što su de fakto priznali fantomsku državu Kosovo i što rasprodadoše srpsku zemlju (posebno u Vojvodini), nekontrolisanim uvozom zatrovane hrane, nadležne institucije truju vlastiti narod.

Očekujem da će predsednik Vlade Srbije rešiti probleme i svesti „raširene ruke“ razgoropađenih ministara i drugih učesnika u vlasti u normalni raspon ponašanja. To se ne može ostvariti za jednu noć, zato je Predsednik Srbije u pravu kada je rekao da bi predsednik Vlade trebalo da bude na vlasti još najmanje dve decenije. Strpite se Srbi, brzo će proći dve decenije. Do tada, kada Srbija bude na vodi ili pod vodom, da vidimo šta pesnik kaže: „Srbijo, sudba preka tebe goni. Sputana su usta prorocima tvojim, a slobodna reč je magarcima dana“.

IZVOR: vidovdan.org