Dositej Obradović: prvi srpski svetski putnik

Dositej Obradović je svakako jedan od velikana srpske istorije. Najškolovaniji Srbin svog doba, prosvetitelj, prvi ministar prosvete u Karađorđevoj Srbiji. Jedan od prvih zagovornika ideje o književnosti na prostom jeziku koji bi bio razumljiv i nepismenim seljacima, iskreno je želeo da se Srbi pridruže porodici prosvećenih naroda. Što se tiče njegovog spisateljstva, Dositej je inače pre bio prevodilac nego pisac. Preveo je, dosta slobodno, izabrane misli evropskih prosvetitelja, Ezopove basne, jednu Lesingovu komediju… U radu na svojim knjigama vodio se težnjom „sa svim srcem nauku i prosveštenije razuma… srpskoj junosti preporučiti“ i „štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od mog roda polzovati“.

Sledeći to prosvetiteljsko načelo poklanjao je sasvim malu pažnju sopstvenoj ličnosti i biografiji: „A što budem i o sebi govoriti, ne bojim se da mi se neće verovati, jer ću imati premnogo uzroka samoga sebe osuđivati i pohuđivati, a vesma malo ili nimalo hvaliti.“ Ali, na sreću, odstupio je od tog principa pošto je napisao knjigu rečitog naslova „Život i priključenija“ u kojoj je prepričao svoj životni put, put koji je neverovatan, pun neočekivanih preokreta i potpuno nezamisliv za jednog prosečnog Srbina iz tog doba.

Dositej Obradović je inače došao na ovaj svet kao Dimitrije, a ime koje mu je donelo slavu uzeo je kad se zamonašio. Rođen je oko 1739. u varošici Čakovo, u rumunskom delu Banata, koji je tada pripadao Austrougarskoj. Pošto je detinjstvo proveo u dvojezičnoj sredini, pođednako dobro je znao srpski i rumunski, koji će mu kasnije koristiti za učenje latinskog i romanskih jezika. Od malih nogu je ispoljio dve velike strasti koje će ga pratiti celog života: onu prema nauci i onu prema putovanjima. I dok je ovu prvu mogao kako tako da zadovolji, ona druga je za sada pripadala sferi maštanja o rekama širim od Tamiša i o gradovima većim od rodnog Čakova.

Rano je izgubio roditelje, pa je brigu o njemu preuzeo tetak, koji je, videći dečakovu sposobnost i marljivost, hteo da od njega načini popa. Ta ambicija se na kraju okrenula protiv njega: čitajući priče o životima svetaca Dimitrije je žarko poželeo da i sam živi isposnički život i tvrdo namerio da pobegne u manastir, a još bolje u pustinju. Kad je to učinio prvi put, tetak je na vreme primetio da ga nema i vratio ga s puta za Tursku, kuda je bio krenuo sa jednim lutajućim kaluđerom. Drugi pokušaj biva uspešan, pa Dimitrije iz Temišvara, gde radi kao kalfa, dospeva u fruškogorski manastir Hopovo. U to vreme ima četrnaest godina. U Hopovu se zamonašio i uzeo duhovno ime Dositej.

Uostalom mladić, koji je imao neutoljivu žeđ za znanjem, nije dugo ostao na jednom mestu. U manastiru čiji je iguman znao da čita slabije od novopečenog đakona, nije imao čemu da se nada. Inače je nameravao da ode na studije u Kijevsko-pečersku lavru, ali je život odlučio drugačije. Posle trogodišnjeg boravka u manastiru pobegao je u Hrvatsku, pa u Dalmaciju, gde se izdržavao kao učitelj štedeći novac za nastavak puta. Pošto je posle nekoliko godina uštedeo dovoljan iznos, krenuo je na istok sa namerom da nauči grčki jezik.

 

Dositej Obradovic

Jedno vreme je boravio na Krfu, dok nije naučio grčki dovoljno da govori o svakodnevnim temama unakaženim jezikom za koji kaže da su mu se smejali i deca i odrasli. Zatim stiže na Sveru goru, u Hilandar, a onda odlazi u Smirnu, gde ostaje tri godine u grčkoj bogosloviji učeći starogrčki i novogrčki jezik, ali i književnost i filozofiju. Primoran je da napusti grad uoči rusko-turskog rata, pa potpuno neočekivano, prateći druga koji se razboleo, obreo se u Albaniji i tu ostao skoro godinu dana, zadivljen neverovatnim gostoprimstvom meštana.

Iz Albanije ponovo plovi za Krf, zatim u Veneciju i nazad u Dalmaciju. Onda ga put vodi za Beč, gde je proveo „šest polezni i radosni godina“ izdržavajući se od časova grčkog, a u slobodnom vremenu učeći francuski i latinski i tek onda nemački jezik. Iz Beča odlazi u Slovačku da radi kao privatni učitelj, zatim na kratko svraća u zavičaj i ponovo polazi za Dalmaciju, odande za Italiju, a iz nje brodom na ostrvo Hios. Njegov krajnji cilj je Carigrad, gde su učitelji stranih jezika cenjeni i dobro plaćeni, međutim baš u to vreme izbila je epidemija kuge u Carigradu, pa Dositej gleda da što kraće ostane u gradu i odlazi tamo kuda ide prvi brod, u Moldaviju. Iz Moldavije sa trgovačkim karavanom prelazi u Prusku, gde je zbacio kaluđersku mantiju i dve godine slušao predavanja na univerzitetima u Haleu i Lajpcigu. Tu je objavio svoje prve radove na narodnom jeziku. Pošto je ponovo uštedeo novac, putuje za Pariz i London, gde je proveo šest meseci učeći engleski. Kad se ušteđevina istrošila, vratio se na Evropski kontinent: prvo u Beč, a zatim u Šklov, na poziv Simeona Zorića, srpskog generala ruske vojske. Tu se završava njegova autobiografija.

Ono što je ostalo van knjige su boravci u Beču i Trstu i dolazak u Srbiju oslobođenu od strane Karađorđevih ustanika. U poslednjim godinama svog života Dositej radi na području politike, diplomatije i kulture, lični je Karađorđev savetnik i nastavnik njegovog sina, zatim, na kraju, ministar prosvete u ustaničkoj vladi. I što je važnije od svega, prenosi na rodno tlo znanja i ideje koje je stekao na svojim višegodišnjim putovanjima.

 

Zivot

Dositej Obradović je svoju knjigu pisao radi „polze i zabave, koju želim kom god od mog roda uzrokovati“, naglašavajući, u duhu epohe, onu prvu. Na taj način se obično čita i dan danas. Ako pak iskoračimo iz ustaljenog šablona i pogledamo „Život i priključenija“ kroz prizmu naše epohe zabave, videćemo zanosan putopis i nesvakidašnjeg pripovedača. Šta je to što tu knjigu čini tako živom, čak i sada, posle skoro dve i po stotine godina? Čini mi se da je Dositej, baš kao i svi najbolji autori putopisa, imao svež pogled na svet, neisrpnu radoznalost i dobar smisao za humor. Gde god se obreo, imao je iskrenog interesovanja za meštane, njihov mentalitet i običaje. Koristio je svaku priliku da nauči neki strani jezik. Nije se bojao da bude smešan u očima drugih i nije zazirao od smejanja samom sebi. Verovatno je baš zbog tih osobina stekao nesebičnu ljubav i podršku stranaca u dalekim zemljama.

„Poznati sebe, poznati ljude, njihove naravi i najpotajenija sklonjenija i pristrastija njihovog srca, iz kojih proizniču i proišode sva njihova namerenija, dviženija i dela…“, piše Dositej. „Budući, dakle, da me je promisal neba opredelio da provedem život moj s razni narodi, s ljudma i s ženama, s bogati i siromasi, s učeni i prosti, s crkovni i mirski, s kojima nisam trgovao, kupovao ni prodavao, sva je moja strast bila poznati: kakvi su ljudi, iz kojih uzroka bivaju taki ili drugojači; kakvi bi valjalo da budu, i črez koja sredstvija mogli bi taki postati.“

Zar to nije pravi razlog zbog koga mladi ljudi odlaze u beli svet sa torbom na ramenu/zavežljajem u rukama/rancem na leđima, bilo to u osamnaestom, dvadeset prvom ili nekom drugom stoleću?

IZVOR: jugoslovo.com

Comments are closed.