Ђукановић као постмодерни Павелић

Анте Павелић је у складу са „доктрином Будак“ намеравао да реши српско питање по следећој формули: један део Срба побити, један део раселити а један део превести у католичку веру и тако похрватити.

По том рецепту су у НДХ вршени масовни покољи, покрштавања и протеривања Срба. Циљ је био да у што краћем року Срби буду елиминисани са простора Босне, Херцеговине, Срема, Крајине, Далмације, Славоније. Да нестану као народ, а ако опстану као појединци да морају да постану Хрвати!

Слично као што је хтео и радио Павелић, жели и чини Мило Ђукановић. Само му је формула другачија: 95 процената Срба идентитетски препарирати и претворити у етничке Црногорце а 5 посто најупорнијих прихватити као националну мањину која служи као доказ да је Црна Гора мултиетничка. Ђукановић и Павелић суштински раде исто – спроводе геноцид над Србима.

Њихова делатност била је, односно сада је, усмерена ка затирању већег дела Срба на просторима којима су завладали. Разлика је само у томе што је током Другог светског рата Павелић могао физички да уништава Србе док Ђукановић данас то ипак и да хоће није у стању да то чини па их ликвидира „само“ духовно.

НДХ као узор Црној Гори

Све остало је готово исто. У НДХ су доношени тзв. расни закони усмерени против Срба, нашег језика, писма, цркве, културе. У Миловој Црној Гори се налик томе али перфидније, законски и неформално, ради на елиминисању српског језика (краде се и претвара у измишљени црногорски), ћирилице, Српске православне цркве. Уз то се спроводи опскурна политика „социјалног црногорства“. Та политика подразумева да ко пристане да се декларише као Црногорац има много веће шансе да се запосли у државним и парадржавним институцијама, развија бизнис, добије медијски простор и фондове под контролом режима те на други начин гради каријеру. С друге стране декларисани Срби се суочавају са разним врстама дискриминације и стигматизације. Принуђени су да скупо плаћају приврженост наслеђу предака.

Све то треба да присили грађане Црне Горе, који су у огромној већини свесни својих српских корена да прво у духу мимикрије пристану да се опредељују на начин који подразумева да се регионални црногорски идентитет претвара у измишљени национални. Упоредо се иде и даље – дубински се сасеца српског наслеђе Црне Горе, како би се после неког времена натурени позерски идентитет претворио у стварни а изворни српски корени били ишчупани.

Ustase

Укратко, јасно је да Мило Ђукановић спроводи идентитетски геноцид над Србима, који се по крајњем резултату прижељкиваном од стране оних који га врше, не би разликовао од Павелићевог класичног (нож-метак-маљ) геноцида. Намера је у оба случаја да Срби буду овако или онако уништени. Но, док као што видимо између Ђукановићевог и Павелићевог режима нема велике разлике, огромна разлика постоји у ставу Србије према њима током Другог светског рата и данас.

Окупирана Недићева Србија чинила је све што је могла да помогне егзистенцијално угроженом српском народу на просторима под контролом монструозне НДХ. Недић и представници његове администрације упорно су протестовали код представника немачких окупационих структура и документовано указивали на усташке злочине, помагали су српским прогнаницима који су стизали или бежали на подручје под управом Београда, настојали су да се делови територије тзв. НДХ издвоје из њеног састава. Штавише, разним каналима помаган је и српски покрет отпора у нашим крајевима које је окупатор доделио НДХ, а у Србији је вођена жестока пропагандна акција против Павелића и његових усташких банди. Таман посла да је Павелић у Недићевој Србији имао своје српске помагаче!

Није тешко проверити ко су и колико су малобројни они који су се у Србији јасно а негативно одредили према малигном Ђукановићевом режиму. Србија је доведена до стања готово општег институционалног и медијског ћутања, док се у Црној Гори ударнички ради на затирању српског народа. А то стање је, напорима Ђукановићевих јуришника, сада доведено до кулминације. Режим у Подгорици је свестан да је на граници слома и хистерично покушава да елиминише све што би могло да помогне народноослободилачким (од етничке до демократске сфере) напорима грађана Црне Горе.

Глас за национални спас

Србија, која је по уставу матична држава српског народа, нема право да буде паралисана! Дужна је да дигне глас у прилог одбране не само елементарних националних права свог народа већ и основних демократских принципа! Ћутањем не само што игнорише геноцид већ у њему и саучествује. Ђукановићев режим жели да паралисањем Србије својим поданицима у Црној Гори пошаље поруке: „Србију није брига за вас“, „у Србији можемо што и у Црној Гори, ту смо ми а не ви своји на своме“. Ђукановићево афирмативно третирање у многим медијима у Србији, односно игнорисање страдања српског народа у Црној Гори, треба да сломи тамошње преостале Србе. Да српски народ у Црној Гори наведе да схвати да нема куд јер га је и Србија отписала; да га убеди да се препусти судбини по принципу боље живети као етнички Црногорац него се мучити као Србин.

Kosovo

Апелујем зато на српско друштво, на све добронамерне грађане који нису равнодушни када се ради о страхотама иза којих стоји Ђукановићев режим, на друштвене и политичке делатнике који имају и трунку морала и патриотског осећања, да дигну глас и подрже демократску борбу српског народа али и других грађана Црне Горе. Да подрже борбу против власти која као да је заостала из османлијских и НДХ времена или у Европу залутала из неке афричке земље док су тамо владале разне Бокасе! Немамо право да гурамо главе у песак док се наш народ затире у Црној Гори а баш то пречесто радимо, и то на најгори начин. Јер сада постоје реалне шансе да режим Ђукановића падне а ми му индиректно помажемо да опстане и настави своја недела.

Ђукановић и његови овдашњи сатрапи то добро схватају и зато желе више него икада раније да Србија окрене главу од Црне Горе, а ми напротив морамо да учиним супротно, и подржимо борбу српског народа за опстанак. Избори су већ за неколико дана, 16. октобра, и крајњи је моменат да то учинимо. Непоколебљиво, енергично, гласно. То је важно због избора али и наставка борбе за опстанак Срба у Црној Гори.

У демократском друштву свако има право да се изјашњава како год хоће и није нам циљ да било коме намећемо идентитет који не жели. Довољно је да у Подгорици на власт дођу људи демократских опредељења, који никога неће национално терорисати, и Срби у Црној Гори ће моћи нормално да живе не угрожавајући било кога другог. Да ли је нормално да ћутимо док им Ђукановић у 21. веку то брутално онемогућава?

Пише: Драгомир Анђелковић
ИЗВОР: in4s.net