Đakon Nenad Ilić: Pogubna (naša) gordost

„Srbi u ratu pobeđuju, a u miru gube.“
Dobrica Ćosić, pisac, zatim predsednik (umanjene) Jugoslavije

„Mi Srbi možda ne umemo da radimo ali umemo da se bijemo.“
Slobodan Milošević, predsednik (umanjene) Jugoslavije

„Srbija više nikada neće ratovati.“
Tomislav Nikolić, predsednik (umanjene) Srbije

Ako se množina u nekim od navedenih iskaza pretvori u jedninu – oni mogu da postanu komični.

„Ja možda ne umem da radim ali umem da se bijem“, reče čovek koji kao dečak na časovima fizičkog nije mogao da se popne uz konopac. „Ja više nikad neću ratovati“, reče čovek u godinama koji je ceo život ratovao samo na rečima. „Ja u ratu pobeđujem, a u miru gubim“, reče čovek koji je od siromašnog seljačeta u miru posle rata postao bogat čovek sa vilom na Dedinju.

Nije slučajno što neki ljudi postanu vođe. Obično oni govore ono što velikom broju ljudi odgovara. Mnogi ljudi prihvataju njihove reči koje ponekad postanu i deo zajedničke samosvesti.

A kad ceo narod prihvati uprošćene populističke izjave o ratu i radu – posledice mogu biti veoma ozbiljne.

„Srbi u ratu pobeđuju, a u miru gube“ – Gordost!

Iako su posledice većine ratova koje smo vodili bili za nas poražavajuće mi smo bili skloni da uživamo u slavi pobeda i da beskonačno raspredamo o najlepšim momentima „utakmice“, da uživamo u sopstvenim podvizima. A drugi su nastavljali da ratuju.

Sa određenim prezirom gledali smo i gledamo još uvek recimo na Hrvate ili Albance. I oni tako nesmetano ratuju protiv nas skoro bez prekida, svim mogućim sredstvima a mi smo se, ignorišući ih, stalno bavili sudijama i pravilima igre. Spremali smo se, valjda, da ratujemo samo protiv „ozbiljnih igrača!“ – kad za to ponovo dođe vreme. I došli smo dokle smo došli.

Ispalo je da rat traje sve vreme, a da smo mi zapravo gubimo sve vreme uljuljkani marketinškom floskulom koja nam prija. I iz prve lige ispali smo u drugu pa u treću.

„Mi Srbi možda ne umemo da radimo ali umemo da se bijemo“ – Gordost!

Ozbiljni narodi nikad nisu u potpunosti razdvojili rat i rad. Pogledajmo samo primer Nemačke ili Japana. Ili Velike Britanije. Ali i ostalih, manjih naroda. Za ozbiljne narode rat nikad ne prestaje, samo se nastavlja drugim sredstvima. U ratu se radi, nije sve samo lični podvig, a u radu se i te kako ratuje. To zna svaki poslovni čovek, ali kad dođemo do onog zajedničkog – na to redovno zaboravljamo.

„Srbija više nikada neće ratovati“ – Gordost!

Srbi nisu ratnički narod. Ratovali smo oružano samo kad smo na to bili prisiljeni. Život je borba, život je rat. Ako ne želimo više da se borimo onda očekujemo da nam drugi sve to da pošto smo valjda tio nekako zaslužili. Niko ne želi da ratuje i oružjem, da ljudi ginu, ali da objaviš kako ti više nikad nećeš podići oružje, čak i ako bude neophodno, znači da izmišljaš nova pravila. Ili se prosto kao moralno superiorni protivnik ratovanja dostojanstveno postavljaš iznad situacije? A možda samo izazivaš druge pošto si superioran, pošto ti niko ništa ne može? Kao kad dete vozi bicikl pa digne ruke sa guvernale i viče: „Gledaj – bez ruku!“

Pošto smo se, hteli ne hteli, suočili sa posledicama naše gordosti, pošto smo se umorili od svih nepriznatih poraza, pojavio se čovek koji će nas izlečiti od nesporazuma u vezi sa ratom i mirom, ratom i radom, koji će nas prečicom izlečiti od naše gordosti, tako što će svu gordost preuzeti na sebe. Pošto već više nećemo ratovati:

„Srbija jednostavno mora da počne da radi“ – otkri nam spasonosnu formulu čovek u punoj snazi koji stalno priča o radu ali nema ni dana pravog radnog iskustva.

A pošto do sada nismo radili, kad konačno počnemo poslušno i mirno da radimo kao on, postaćemo toliko jaki da neće biti važno što neki tamo ratuju protiv nas. Zapravo mi i nismo nikada izgubili, pošto još nismo počeli da igramo pravu igru. A tek od sada, od ove generacije, zapravo od njega – sve počinje.

Rat je u ovom ili onom obliku neprekidan i možda bi bilo dobro da ipak priznamo sve naše poraze, i iz njih izvučemo pouke, ne bi li smo nekako konačno došli do strategije kako da nastavimo rat radi mira na pravi način.

A to ćemo verovatno pronaći ako se budemo rukovodili duhovnim smislom naše zajednice – da ostanemo Narod Božiji i da se borimo za visoke vrednosti Carstva Božijeg. Da budemo ljudi Božiji, pravi svedoci. Da zaista štitimo svoje umesto da o tome samo pričamo i svojom slabošću provociramo najgore kod drugih, a s druge strane da poštujemo tuđe. Tada i samo tada usputni porazi, čak i ako su učestali, neće biti i pogubni. I samo tada moći ćemo da ratujemo bez gordosti, već po najvažnijim putokazima koje nam Bog u istoriji postavlja.

Od naših vođa predugo nismo to čuli ni primera videli. Ni od pomenutih ni od nekih koji su u međuvremenu prividno popunjavali prazninu. A i mi smo nažalost očigledno bili i ostali spremni da prihvatimo derivate materijalističke ideologije i neopaganskih verovanja.

IZVOR: Stanje stvari