Ђакон Ненад Илић: Погубна (наша) гордост

„Срби у рату побеђују, а у миру губе.“
Добрица Ћосић, писац, затим председник (умањене) Југославије

„Ми Срби можда не умемо да радимо али умемо да се бијемо.“
Слободан Милошевић, председник (умањене) Југославије

„Србија више никада неће ратовати.“
Томислав Николић, председник (умањене) Србије

Ако се множина у неким од наведених исказа претвори у једнину – они могу да постану комични.

„Ја можда не умем да радим али умем да се бијем“, рече човек који као дечак на часовима физичког није могао да се попне уз конопац. „Ја више никад нећу ратовати“, рече човек у годинама који је цео живот ратовао само на речима. „Ја у рату побеђујем, а у миру губим“, рече човек који је од сиромашног сељачета у миру после рата постао богат човек са вилом на Дедињу.

Није случајно што неки људи постану вође. Обично они говоре оно што великом броју људи одговара. Многи људи прихватају њихове речи које понекад постану и део заједничке самосвести.

А кад цео народ прихвати упрошћене популистичке изјаве о рату и раду – последице могу бити веома озбиљне.

„Срби у рату побеђују, а у миру губе“ – Гордост!

Иако су последице већине ратова које смо водили били за нас поражавајуће ми смо били склони да уживамо у слави победа и да бесконачно распредамо о најлепшим моментима „утакмице“, да уживамо у сопственим подвизима. А други су настављали да ратују.

Са одређеним презиром гледали смо и гледамо још увек рецимо на Хрвате или Албанце. И они тако несметано ратују против нас скоро без прекида, свим могућим средствима а ми смо се, игноришући их, стално бавили судијама и правилима игре. Спремали смо се, ваљда, да ратујемо само против „озбиљних играча!“ – кад за то поново дође време. И дошли смо докле смо дошли.

Испало је да рат траје све време, а да смо ми заправо губимо све време уљуљкани маркетиншком флоскулом која нам прија. И из прве лиге испали смо у другу па у трећу.

„Ми Срби можда не умемо да радимо али умемо да се бијемо“ – Гордост!

Озбиљни народи никад нису у потпуности раздвојили рат и рад. Погледајмо само пример Немачке или Јапана. Или Велике Британије. Али и осталих, мањих народа. За озбиљне народе рат никад не престаје, само се наставља другим средствима. У рату се ради, није све само лични подвиг, а у раду се и те како ратује. То зна сваки пословни човек, али кад дођемо до оног заједничког – на то редовно заборављамо.

„Србија више никада неће ратовати“ – Гордост!

Срби нису ратнички народ. Ратовали смо оружано само кад смо на то били присиљени. Живот је борба, живот је рат. Ако не желимо више да се боримо онда очекујемо да нам други све то да пошто смо ваљда тио некако заслужили. Нико не жели да ратује и оружјем, да људи гину, али да објавиш како ти више никад нећеш подићи оружје, чак и ако буде неопходно, значи да измишљаш нова правила. Или се просто као морално супериорни противник ратовања достојанствено постављаш изнад ситуације? А можда само изазиваш друге пошто си супериоран, пошто ти нико ништа не може? Као кад дете вози бицикл па дигне руке са гувернале и виче: „Гледај – без руку!“

Пошто смо се, хтели не хтели, суочили са последицама наше гордости, пошто смо се уморили од свих непризнатих пораза, појавио се човек који ће нас излечити од неспоразума у вези са ратом и миром, ратом и радом, који ће нас пречицом излечити од наше гордости, тако што ће сву гордост преузети на себе. Пошто већ више нећемо ратовати:

„Србија једноставно мора да почне да ради“ – откри нам спасоносну формулу човек у пуној снази који стално прича о раду али нема ни дана правог радног искуства.

А пошто до сада нисмо радили, кад коначно почнемо послушно и мирно да радимо као он, постаћемо толико јаки да неће бити важно што неки тамо ратују против нас. Заправо ми и нисмо никада изгубили, пошто још нисмо почели да играмо праву игру. А тек од сада, од ове генерације, заправо од њега – све почиње.

Рат је у овом или оном облику непрекидан и можда би било добро да ипак признамо све наше поразе, и из њих извучемо поуке, не би ли смо некако коначно дошли до стратегије како да наставимо рат ради мира на прави начин.

А то ћемо вероватно пронаћи ако се будемо руководили духовним смислом наше заједнице – да останемо Народ Божији и да се боримо за високе вредности Царства Божијег. Да будемо људи Божији, прави сведоци. Да заиста штитимо своје уместо да о томе само причамо и својом слабошћу провоцирамо најгоре код других, а с друге стране да поштујемо туђе. Тада и само тада успутни порази, чак и ако су учестали, неће бити и погубни. И само тада моћи ћемо да ратујемо без гордости, већ по најважнијим путоказима које нам Бог у историји поставља.

Од наших вођа предуго нисмо то чули ни примера видели. Ни од поменутих ни од неких који су у међувремену привидно попуњавали празнину. А и ми смо нажалост очигледно били и остали спремни да прихватимо деривате материјалистичке идеологије и неопаганских веровања.

ИЗВОР: Стање ствари