Đakon Nenad Ilić: Moramo se sa Hristom izdići iznad Istoka i Zapada

Srpsko-srpska tolerancija je ono što nam najviše fali

Intervju đakona Nenada Ilića za prvi broj novog časopisa – POREDAK

Veliko je interesovanje javnosti izazivaju odluke pojedinih pomesnih pravoslavni crkava u vezi sa Svetim i Velikim saborom na Kritu. Možete li našim čitaocima da objasnite u čemu je reč?

Uticaj svetske politike na Crkvu, i spolja ali i iznutra, zakomplikovao je stvari u vezi sa Velikim Saborom koji nam je veoma potreban. Carigradska patrijaršija ponaša se neobično nestrpljivo o osiono u svojim zahtevima i načinu vođenja priprema, i potpuno bez uvažavanja trenutne realnosti, posebno veličine i značaja Ruske crkve. Koliko sam čuo – sve crkve, bez obzira koliko episkopa imaju, treba da predstavlja po 24 episkopa, pa i oni nemaju puno pravo glasa. Njihov patrijarh je jedini ovlašćen. Pomalo sve deluje kao korporativni model koji neko hoće da nametne Crkvi Hristovoj. Ima tu i niz drugih problema. Nismo navikli na otvoren crkveni dijalog nego svi počinjemo da se ponašamo po političkim klišeima. I tako se potpiše dokument u januaru pa se u junu povlače potpisi. Za šest meseci može da se napiše genijalna knjiga, a kamoli predsaborski dokumenti. A za desetine godina koliko se o Saboru priča…Bilo bi dobro da nekakvog dijaloga na Kritu bude, pa makar se posle i ne zvao Sabor. Makar da se počne. Pa da se urade bolje pripreme, a ne da ostavljamo za sledećih nekoliko desetina godina.

Usled velikih nacionalnih poraza u pobedama Novaka Đokovića smo pronašli ventil za sve nacionalne komplekse. Da li naš narod ima snage da izdrži još neki poraz i zašto ga oduševljenje Novakovim pobedama drži i motiviše kratko?

– Problem je što mi naše poraze nismo priznali. Zato ih tako teško nosimo. Život je borba i sve u odnosima među narodima je rat. Neprekidan. Ekonomski, kulturni, ili oružani… Doživeli smo više poraza koje nismo osvestili i nismo postavili ih kao zajedničko znanje, orijentir, zadatak. Kad priznaš poraz onda možeš i da pobediš u nastavku rata koji ne prestaje. Ako ga ne priznaš, samo se mučiš da opravdaš slabost i činjenje protiv svojih interesa. Ako si okupiran – osvesti to, a ne da kod naroda opravdavaš mazohizam i samouništavanje. Sportske pobede su lepe i jesu neki ventil, ali već sutra moramo ponovo da se suočimo sa sumornom stvarnošću nepriznatog poraza.

Da li osobine koje poseduje Novak fale našem narodu da bi ređao pobede?

– Naravno da nam fale. Jedan sportski novinar je to lepo rezimirao. Otprilike: Disciplinovanost, vrednoća, posvećenost porodici, staranje o fizičkom ali i o duhovnom, ne zaboravljanje predaka, ljubav kao vrednost koju živimo i propovedamo… Naravno da nam to nedostaje ili svakom od nas po nešto od toga. Ali ko bi sad išao tim tragom da se muči, kad može samo da se busa u grudi i da pljucka iz žbunja na put. Potrebna je velika samodisciplina, dugotrajni trud, a izgubili smo i snagu volje i strpljenje. Sad ili nikad. Od Novaka zaista ima šta da se uči.

Koja je osnovna ideja vašeg projekta za film OTAC?

– Projekat filma OTAC je pokrenut kao velika zajednička, nacionalna služba. Pravljenje inspirativnog orijentira-spomenika ocima naše Crkve i države, Savi i Nemanji. Prilika za zajedničko sagledavanje naših korena koje nam može pomoći da pronađemo i putokaze za budućnost. Sava i Nemanja su tvorci srpskog koda, šifre kako se na pravi način spajaju materijalno i duhovno, zemaljsko i nebesko. Ko god ne vodi Srbiju prema tom kodu, ko god se osiono petlja i pokušava da ga rastavi i parcijalno koristi, vodi Srbe u Zemlju Nedođiju.

Kada ćemo moći da uživamo gledajući ga?

– Nažalost još uvek nem možemo da sa sigurnošću odredimo ni početak snimanja. To je veliki i skup projekat. Traži veliku energiju, masovnu podršku i prilično novca. Tek kad dođemo do osnovnog budžeta treba da nađemo pravo rediteljsko ime a zatim glumce i ostalu ekipu koji će stvar izneti do kraja. Imamo načelne dogovore sa ruskim koproducentima ali smo tanki sa budžetom ovde, u Srbiji. Ako treba da prisustvujuemo podizanju Hilandara, da svratimo malo i do dvora u Carigradu, da prisustvujemo delimično i građanskom ratu u Srbiji – ako hoćemo da to izgleda profesionalno, kako smo navikli da gledamo u raznim svetskim filmovima i serijama – mora dosta toga da se uloži. Očekujemo da će država u nekom trenutku shvatiti šta je njen dug i jedina šansa da iz poraza krenemo ka pobedi. Sa sigurnošću mogu da prenesem iskustvo nas koji radimo na filmu – ovaj film možda neće obnoviti Srbiju, kao što nijedan film ili neko drugo delo to ne mogu sami po sebi, ali će značiti da je obnova Srbije konačno počela.

Tema našeg prvog broja je U ZEMLjI JE BUDUĆNOST. Kako vi gledate na ovu našu smernicu?

– Ne znam da li mislite u zemlju u smislu – u Srbiji ili u zemlji u smislu – na selu? I sa jednim i sa drugim smislom se slažem. Ali i za jedno i za drugo potrebno je da se organizuje nova, odgovorna i samožrtvena elita koja će obezbediti uslove da ljudi ne beže sa zemlje i iz zemlje. Ovako – čovek se zaista pita da li će iko osim staraca ostati u Srbiji. Naseliće je onda neki drugi narod…

Ima li Novak neke osobine Nemanje?

– Nemojmo sirotog Novaka previše da opterećujemo. Ionako kao da nas sve nosi na leđima. Nemanja je bio veoma visok i plećat. Svi su ga se plašili. Vizantinci su ga se plašili i kad su ga zarobljenog, bosonogog i sa konopcem oko vrata u trijumfu vodili ulicama Carigrada. Umeo je da sagne glavu kad treba i da se uspravi kad treba, sve služeći svom narodu. Pravi vladar je istinski sluga svog naroda. Veliki ratnik i genijalni vladar malog naroda koji je naučio kako da postane veliki. Neki drugi su nas učili i danas nas uče kako da postanemo manji narod nego ikad. Novak je za sada sjajan ratnik, vedar i ne deluje zastrašujuće, više inspiriše, a ne deluje kao čovek koji voli i kome je suđena vlast. Videćemo.

Da li vam se čini da Srbiji fali srpsko-srpska tolerancija? Nekako umemo da budemo fini snishodljivi i tolerantni prema drugima. Redovno i saosećajni. Ali smo skloni da budemo prestrogi prema sebi samima, prema srpskoj crkvi i kleru?

– Dobro pitanje. Srpsko-srpska tolerancija je ono što nam najviše fali. Prema drugima želimo da se pokažemo. A prema našima nemamo za to razloga. Samo se trudimo da se stavimo u prvi red za pokazivanje drugima. I ako me neko bilo čime zasenjuje, zaklanja, umara, ugrožava – teško njemu. Sile individualizma su kod nas uvek bile jake a kad god se uruše zajedničke vrednosti i strukture one podivljaju. Nama je danas daleko potrebnija uspešna grupa nego uspešan pojedinac. Pojedinac će kod nas uvek umeti da se izbori za svoje mesto u uspešnoj grupi. Što se tiče strogosti u proceni sopstvenog sveštenstva – tu ima više uzroka. Ako ustanovimo da mi pop koga sam delegirao da bude predstavnik dobra ne valja onda i ja mogu sebi svašta da dopustim, a da me savest ne grize previše. Zanimljivo je koliko smo neskloni da tražimo i poredimo se sa dobrim sveštenicima a loše stavljamo u narodno predanje. Na primer čuveni čvarci koje imaginarni pop jede na Veliki Petak, ili nezajažljiva pohlepa. U poslednje vreme mediji su najahali na talas takvog predanja i plakatiraju „loše popove“ skoro kao u vreme komunističke revolucije.

Uživate veliki ugled kod mladih ljudi. Da li srpska omladina uliva vama poverenje?

– Ne znam tačno koliko poverenje uživam. Bilo bi mi naravno drago da je kao što kažete. Preneću to svojoj deci. 🙂 Hvala Bogu imam ih četvoro. Srpska omladina mi uliva poverenje koliko mi ga ulivaju moja deca i mladi koje srećem. Važno mi je da budu ljudi kako treba. A poverenje – nemam pravo da ga imam ili nemam pošto sam im zajedno sa ostalima iz moje generacije ostavio krš od zemlje i rasturen vrednosni sistem. Nismo im ništa ostavili. Bog nek im je na pomoći. Mogu da imam samo nadu.

Da imate mogućnost da usadite jednu osobinu u našu omladinu koja bi to bila osobina?

– Ne znam da li može da postoji odgovor na to pitanje. To me asocira na ono „sačuvaj me Bože čoveka samo jedne knjige“. Možda neodustajanje… a onda opet pomislim samo uz sposobnost za pokajanje. Ili možda spremnost za služenje koje je danas tako prezreno.

Sveti Nikolaj Žički je smatrao da je nestrpljenje najveća srpska mana. Da li je i danas tako? Ili nam je danas u 21 veku strpljenje najveća mana?

– Umeo je Sveti Nikolaj da nas kori zbog mnogih naših mana. Nestrpljenje je možda podvlačio iz retoričkih razloga u nekim situacijama. Strpljenje ne može biti mana, ali može biti mana pasivnost, bezvoljnost, malodušnost svake vrste, samosažaljenje, neodgovornost i nedovoljna vera u Boga i ljude.

Savremena porodica je pred velikim iskušenjima i teško se održava. Zašto je to tako? Kako joj pomoći?

– Porodica je pre svega Bogom dana mogućnost da svako od nas uči ljubav i raste i razvija se u ljubavi. Da se učimo kako da bezinteresno služimo jedni drugima i tako sazrevamo i rastemo. Da naučimo da je prvi među nama onaj ko najviše služi svojim bližnjima. Danas se sreća nametnula kao cilj i najveće postignuće. I onda kad neko nije srećan ima pravo da rastura i sopstvenu porodicu koja mu zaboga ne omogućuje sreću. Veličanstvenost služenja Bogu u ljudima mora da se promoviše i osvetljava na svim nivoima. A porodica će u takvoj atmosferi lako doći do svoje ponovne stabilnosti.

Ako su Srbi izgradili državu onda su je Srpkinje sigurno sačuvale i narod negovale. Da li ste saglasni sa tim?

– Svako je znao svoju ulogu. Muškarci svoju, žene svoju. Otkad je zbog potrebe pojeftinjenja radne snage došlo do izbacivanja žene iz kuće i takmičenja žena i muškaraca na muškom terenu, došlo je do potpunog haosa. Izgubio se stid kao čuvar vrednosti. Ženski princip je ugrožen, a onda je to naravno poremetilo i muški princip. Grube žene i „metroseksualci“ ne teže mističkom hermafroditu nego izolovanom bezličnom potrošaču i podaniku koji ima samo iluziju slobode. Porodica ne sme da bude autonomna ali više ni jaka veza žene i muškarca nije poželjna. Kvari statističku kontrolu potrošačke mase.

Da li imate savet za očeve, muževe i braću kako da se postave prema majkama, ženama i sestrama?

– Ne može se to izdvojiti od toga kako će se žene postaviti prema muškarcima. I da li će one imati snagu da izbegnu zamku mišljenja da su samo muške uloge privlačne. Ako jedni druge gledamo sa poštovanjem kao nedostižne Bogom date tajne ali i kao neophodnu dopunu našoj nesavršenosti i egoizmu – ima nade. Žene rađaju ali žene i zastupaju princip života i povezanosti. Dok ne postanu muškobanjasti ili lukavi igrači u muškom svetu igara moći. Istinsko poštovanje ženskog principa potrebno nam je na nivou porodice, društva ali i na nivo celokupne civilizacije.

Kako da se čovek suoči sa neizvesnošću? Čini nam se da naš narod nije otporan da tu pojavu i da je neizvesnost uzrok mnogih posrtanja, kriza i bolesti.

– E, to je makar jednostavno. Nije sve u našim rukama. Bez Boga ni preko praga – kao što su nekad govorili. Poverenje u Boga, vera i ljubav lišavaju nas straha. Ako ne učimo kako da volimo i ako ne živimo da bismo uzrasli u ljubavi strahovi će se sve više umnožavati. I oni prepoznati i oni neprepoznati. Egoizam vodi u ropstvo sujeti i u pogubnu gordost. A gord čovek koji je pun samo sebe, bez Boga, zbog svoje kratkovide izolovanosti od celine plaši se i svakog šušnja u noći. Svet je za njega pun opasne neizvesnosti, a ne bezbrojnih Božjih putokaza.

Da li smo u jurcanju za životnim standardom zaboravili na kvalitet života?

– Jesmo. I to dramatično. Prevara potrošačke civilizacije je da nam gomilanje stvari, utisaka i raznih senzacija može ispuniti život. Da je gubitak vremena za druge nužan da bi se na kraju došlo do uspešnog i „srećnog“ života. A finalni cilj je baš kao Carstvo Božije uvek već tu i dodirujemo ga ili se od njega udaljavamo u svakom našem postupku. Način na koji živimo jeste naš cilj a ne sredstvo za postizanje ciljeva.

Da li je nemanjićka i valjevska Gračanica sigurnija pod vodom nego na suvom?

– Svi smo trenutno pod vodom. Dišemo na škrge ali nam žabokrečina iznad nas i to otežava. Potapanje Valjevske Gračanice je samo bolni simbol našeg stanja. Dok smo mogli nešto da uradimo – nismo radili ništa. A svi su se pokrenuli tek kad je već bilo kasno. Ako to treba da nas nauči nečemu onda žrtva starog manastira nije besmislena.

Kako do ideala Visoke Srbije po modelu Despota Visokog? Kako do Srbije koja je iznad istoka i zapada? Da li po modelu Despota Zmaja Stefana čiji je Beograd bio iznad Dunava i Save a nije bio na vodi bez temelja? Šta je i gde je temelj Visoke Srbije?

– Rasprodajemo vodu za piće, bacamo otpatke i plastične kese i flaše u naše reke. Srbija je puna jezivih kataklizmičkih prizora nepoštovanja vode i prirode, Božije tvorevine uopšte . A sprdnja sa Beogradom na vodi je samo kulminacija naše gluposti. Daj Bože da ostane kao Potemkinova sela na onoj jeftinoj kulisi koja je zaklonila staru i lepu zgradu železničke stanice. Više ne zidamo čak ni „zidanicu na pesku“, nego ćemo sad da zidamo na vodi! Prestali smo da volimo našu zemlju. Prestali smo da volimo Srbiju za koju Sveti Nikolaj kaže da ne možeš motikom da kopaš a da motika ne udari u kosti naših predaka. Voda sve nosi pa onda vodi koja će nas odvesti ko zna gde da poverimo našu budućnost! Sveti Nikolaj nam je ostavio jasna uputstva – ako ostanemo kao između Zapada i Istoka, bićemo smrskani kao orah između čekića i nakovnja. Moramo se izdići iznad. S verom u Boga moramo opravdati našu tešku istoriju, izdići se sa Hristom iznad Istoka i Zapada, ustati sa bolesničke postelje i deliti lekove i zapadnom i istočnom bolesniku. Ako ne postanemo narod-vakcina umrećemo od bolesti kojima smo se predali. Nažalost, ništa manje od toga nas sada ne može spasti.

(Fejsbuk stranica đakona Nenada Ilića)
IZVOR: Stanje stvari