Декларација о заједничком језику негира и српски језик и српски народ

Декларацијом се српском језику укида статус лингвистичког језика из кога су преименовањем настале његове варијанте, као „политички језици“.

Декларација о заједничком језику, која је неоправдано изазвала велику пажњу јавности у погледу тврдњи које доноси, готово да је сама у себи противурјечна. А посебно је противурјечна што се тиче статуса српскога језика у њој. Њен централни дио чине ставови или тврдње које никада нико иоле упућен у лингвистику, чак би се могло рећи, нико са здравим рaзумом не може негирати:

а) да се у Србији, Хрватској, Црној Гори и БиХ „употребљава заједнички језик“,
б) да четири назива за стандардне варијанте тог заједничког језика „не значе да су то и четири различита језика“,
в) да мора постојати слобода „индивидуалног избора и уважавања језичних разноликости“, затим „језична слобода у књижевности, умјетности и медијима“, као и „слобода дијалекатске и регионалне употребе“,
в) да није нормално и да је за осуду „превођење у судској и администрaтивној пракси будући да је реч о заједничком језику“,
г) да треба укинути „све облике језичне сегрегације и језичне дискриминације у образовним и јавним установама“.

Иза таквих ставова одувијек је стајала, а и данас стоји српска филологија. За те ставове може се рећи да су у србистици општеприхваћени. А и како не би били кад би њихово негирање значило негирање и здравога разума, а камоли лингвистике као науке.

Други дио Декларације нема, међутим, никаквог лингвистичког оправдања. Он је политикантски дио, направљен, прије свега, с циљем негирања српскога језика и његове историје. Циљ декларације је да се поистовијети оно што се научно и чињенички никако не може поистовијетити, и да се тиме промовише оно што је свима на корист, а Србима на штету. То се посебно односи на став из Декларације да су „све четири постојеће стандардне варијанте (српска, босанска, хрватска и црногорска) равноправне и не може се једна од њих сматрати језиком, а друге варијантама тог језика“. Свако ко је имало упознат с историјом језика, зна да су хрватска, бошњачка и црногорска варијанта, које су политички проглашене језицима, заправо варијанте СРПСКОГА ЈЕЗИКА. Те варијанте исходиште имају у Вуковом српском књижевном језику, који је најприје преименован у српскохрватски, а потом у „хрватски“, „босански“ и „црногорски“.

Циљ Декларације је да се српски као једини лингвистички језик изједначи са својим варијантама, као политичким језицима. Краће речено, циљ је да и сам српски језик буде варијанта српскога језика! Декларацијом се српском језику укида статус лингвистичког језика из кога су преименовањем настале његове варијанте, као „политички језици“. Управо због тога се у Декларацији и не наводи који је језик исходиште варијантама (јер варијантама енглеског језика то је енглески, варијантама њемачког то је њемачки итд). Овдје се говори о варијантама потписницима и творцима Декларације „непознатог“, а заправо свима знаног језика, само што је невоља у томе што је то СРПСКИ језик. Зато аутори Декларације и заступају научно неутемељено становиште да свако може тај заједнички језик „да именује како жели“. А више је него знано шта за Србе значи, чак и кад је у питању симболичка функција језика, именовање српског језика „босанским“: значи нестанак и Срба и српског језика у Републици Српској, и њихово утапање у тзв. Босанце и босански језик.

Сличан је случај и са црногорским именом српског језика, чије признавање би значило укидање и Срба и српског језика у Црној Гори. Због тога наведена Декларација као основни циљ има „рјешавање“ српског националног и језичког питања у БиХ и Црној Гори, тако што ће се Срби превести у Босанце и Црногорце, а српски језик укинути у „босанском“ или „црногорском“. Зато је Декларација потпуно на штету српског језика и српског народа, и као таква мора се најоштрије осудити и одбацити.

*Проф. др Милош Ковачевић je члан Главног одбора СКПД „Просвјета“

 ИЗВОР: ИСТИНИТО