ДЕЦА

Хрватска књижевница Ведрана Рудан је јавно написала, разочарана понашањем своје , како каже, презреле деце према њој, да више не воли своју децу.

Осећа се изданом и због тога се разводи од своје деце.

Однос њен са децом је неподношљив и она је решила да то прекине како би била слободна.

Осећа се добро и жалосно.

 

Проблем нас родитеља настаје када  на нашу децу гледамо као на личну својину, приватно власништво, које поседујемо и које припада само нама.

Примитивни родитиље то признају када кажу – „ ја сам те створио, ја ћу ти и судити.“

Малограђани су суптилнији,нису тако сурово окрутни, они су разочарани у своју децу јер су толико у њих уложили, док су очекивани резултати изостали.

 

Испада да децу стварамо из интереса, уместо из љубави.

 

Сукоб родитеља и деце настаје када родитељи креирају будућност своје деце према својим личним замислима и плановима.

Деца природно неће да живе по плановима својих родитеља.

Деца хоће да имају своју слободу избора.

И боре се да то остваре.

 

Наши родитељи су у раној младости побегли или отишли од својих родитеља, јер није било егзистенцијалних услова да толика деца остану у сиромашним породицама.

Наши родитељи су рано остварили  своју слободу избора и родитељи им нису висли над главом.

Наши родитељи нису разумели нашу потребу за слободом да сами бирамо свој живот.

Сукоб са њима је био на линији одбране од тоталитарне свести.

Одбрана права на слободу избора није искључивала нашу љубав према њима.

 

Ми, родитељи, данас не смемо да поновимо грешке наших родитеља.

Научили смо да деца морају да имају слободу и одговорност.

Без одговорности свака слобода је бесмислена.

Наш однос према деци мора бити одраз нашег унутрашњег духовног живота.

 

Љубав деце се не може купити.

Купљена љубав траје тачно онолико колико има одвојених пара.

Не морамо ми нашој деци ништа да причамо.

Својим животом им више показујемо, него свим изговореним речима.

 

Стари наш народ каже да деца треба да живе у благој несташици.

Не смеју да имају страх од глади, али немају ни потребу да расипају.

Научени су да имају меру у себи.

Својим личним животом родитељи им дају пример.

 

Родитељи морају да науче децу две речи  :

„ НЕМАМО!“ и „ ИМАМО, АЛИ НЕ ДАМО!“

 

Деца никада не траже од родитеља оно што им они не могу да остваре.

Не траже зато што знају истину о стању пороцице и немају лажне илузије.

 

Немојте деци да пружате лажне илузије.

Разочарења ће да буду велика и опасна.

Деца морају да знају истину о вама.

 

Рецимо, моји родитељи су били радници са малим примањима.

Њихове плате, све са оном дугачком траком, стајале су плавој коверти у једном орману у  соби, испод опегланих и сложених чаршава.

Показали су ми где стоји новац за месечне трошкове и рекли су ми да могу увек да узмем новац, без питања, ако ми буде  нешто затребало.

Никада нисам ништа  узео, јер ме је било срамота.

Знао сам да немамо и да морам то да прихватим.

 

Када родитељи имају и деца знају да имају, онда децу морамо да научимо да им кажемо – НЕ ДАМО!

Не дамо јер нисте заслужили.

Зар нисте хтели да имате слободу избора?

Па, слобода избора подразумева и одговорност за донете одлуке.

Не дамо да не бисте рано полудели.

 

Важно у васпитавању деце је да их научимо да се паре не поклањају, него да се паре зарађују.Најчешће тешким радом и одрицањем.

Паре не кваре децу, него њихови похлепни родитељи.

Нису деца размажена, него незрели родитељи.

Који парама купују изгубљену љубав.

 

Немојте децу да оптерећујете својим животним неуспесима.

Немојте да преко деце лечите своје болесне амбиције.

Немате право да свој кукавичлук и неодлучност пренесете на децу.

Нису деца крива што су родитељи водили бесмислени живот.

 

Немојте да учите децу да гледају „само своју гузицу.“

То ће исто други родитељи рећи својој деци.

И тако децу гурамо у међусобне обрачуне, јер сви гледају само себе.

Помозите деци и учите их да воле све људе.

 

Питате ме – да ли се исплати бити добар, поштен и васпитан?

Питам ја вас – да ли бисте се мењали да будете зли, покварени и безобразни?

 

 

Наша деца су тачно онаква какви смо ми.

Они су наш одраз у огледалу.

Ако ми не ваљамо и деца ће нам иста таква бити.

Не кривите децу узалудно, јер сте ви једини кривац.

 

Уз нашу децу морамо да будемо до краја нашег живота.

Ми смо њихови родитељи, без обзира какве глупости радили.

Морамо да им помогнемо, јер је то наша родитељска дужност.

Најлакше је окренути главу и наћи неко празно оправдање.

 

Морамо  бити уз нашу децу док расту и док своју породицу стварају.

Морамо бити тако близу да нас не виде и тако далеко да нас увек осећају.

Морамо да их пратимо у корак да не изгубе корак са временом.

Не смемо да будемо добре слуге својој деци, јер ће они постати лоши господари.

 

Како могу родитељи јавно да се одрекну своје деце? Глупост!

Како могу родитељи да откажу јавно љубав својој деци? Лудост!

 

Родитељи, запамтите, ваша деца имају своје животе.

Деца се понашају према вама тачно онако како сте се ви понашали према њима.

Зашто би они имали стрпљење за вас, када ви нисте имали стрпљења за њих.

Зашто тражите „ да буду милостивији….у име оних дана када бисте цркнули да ја нисам о вама бринула.“

 

Па, зар није обавеза родитетеља да се брину о својој деци?

Зашто би деца цркла, какав одвратан назив, који се употребљава само за животиње, ако сте се ви већ бринули?

Ако би ваша деца цркла без вас, шта су вама деца?

Зашто им то спашавање сада набијате на нос? Који је смисао?

Зашто сте то онда радили?

Највише презирем оне људе који вам нешто учине и онда вам читав живот то набијају на нос.

 

Ако некоме нешто чиним, а чинио сам безброј пута, онда о томе не говорим.

Није пристојно о томе да се говори.

Поготово је вулгарно када то говоре повређени родитељи.

Када некоме нешто чиним, то не радим  због њега, него због себе.

Не треба ми јавност, ловорике и фанфаре.

Чиним то јер је то саставни део моје личности, мог карактера и мог живота.

Чиним то јер се давањем испуњавам и осмишљавам.

Ништа ми за узврат не треба.

Уместо мени, услугу вратите неком другом човеку.

Тако се покреће точак Добра који мора да победи Зло.

 

Зашто све ово родитељи не знају?

У чему је ваш проблем?

Зашто се старачки себични и зашто похлепно тражите сву љубав и пажњу ваше деце?

 

Родитељи, молим вас, немојте да заборавите да су ваша деца родитељи својој деци.

 

Оставите на миру децу!

 

Ако можете да им припомогнете, прискочите.

И не причајте!

Ако не можете, лепо, склоните се и не сметајте.

Не мислите више само на себе.

И после вас се живот наставља.

 

Књижевница је све ово морала да зна.

Макар из литературе.

Не мора да буде читана по сваку цену.

Граница отказивање љубави деци није смела да се пређе.

 

Не кривите, госпођо, децу, када сте гори од њих.

Е, то је жалосно.

Бранко Драгаш