Чији је Босна аманет? Ердоганов? Клинтонов? Или …?

Изгледа да је почела сезона надметања око тога ко је примио Алијин аманет да чува Бошњаке и Босну. Најпре се мислило да је то његов доброћудни и скромни рођак из провинције Сулејман Тихић, који је функцију шефа СДА и бошњачког лидера држао све док мали Бакир није стасао до политичког пунолества. После се испоставило да принц престолонаследник нема вештину ни дајиџића из Шамца, а камоли бабе Алије, па се као носилац аманета огласио Тајип од Станбола да заштити и самог Бакира. Ономад је у интервјуу сарајевском Авазу в.п. Инцко изјавио да су аманет-ефендије, у ствари, Американци, односно САД.

Алија се више ослањао на Била него на Тајипа

Колико год муслиманска браћа Сулејман и Тајип деловали уверљивије као људи од Алијиног самртног поверења, не треба искључити ни неког трећег. Иако је у БиХ провео дуже него сви остали, в.п. Валентин Инцко још није научио да се аманет оставља човеку, а не институцији, или колективитету, па је можда Алија заклео Клинтона да настави да чува његово дело. Ни Бошњаци, бар не под тим именом, ни БиХ, као међународно призната држава, нису постојали пре власти старог Изетбеговића, нити би постали без Билијеве подршке. Муслиманско-бошњачком лидеру јесте срце лежало на Босфору и у Персијском заливу, на простору од Марока до Индонезије, али је као рационалан политичар знао да се, бар за његовог вакта, све решавало у Вашингтону.

У искрену подршку Брисела, Митерана и Мејџора, он никада није веровао, али Били и Хилари су му поклонили државу, па ко би био поузданији да му се на рахмету закуне да ће је и штитити. А била је и прилика јер је, тада већ бивши председник САД, био један од последњих који се са њим опростио у сарајевској болници. Хилари, на челу Стејт департмента, сигурно је радо преузела породични завјет, јер се хвалила да је преломила мужа да бомбардује српске положаје у Босни. Говорила је о „незавршеном послу Босни“, биће, ваљда, опет са Србима, јер су они ти који, наводно, угрожавају и Босну и Бошњаке. Е, сад, уместо ње, у Белу кућу уселио се Трамп, који је још пре избора најавио да се САД неће више петљати у унутрашње ствари других држава и, ето ти белаја за Бошњаке и Босну. Срећом по њих, новом председнику већ годину дана дубока држава онемогућава да изврши кадровску обнову у Стејт департменту, па коло воде стари кадрови у техничком мандату.

Блефер Ји преузима аманет штафету

Један од њих, Хојт Брајан Ји, пошто је задужен управо за наш регион, могао би да буде оперативни извршилац Алијиног усменог тестамента који изворно гласи на Била Клинтона. Његови излети на Западни Балкан су слика и прилика конфузије не само спољне политике САД. А његов лош провод у Београду показао је да се у Стејт департменту више не зна кога тај „заменик помоћника“ замењује, или коме тај „помоћник заменика“ помаже. Пошто је на оно његово већ чувено да „Србија више не може да седи на две столице“ председник Србије подигао глас за октаву више, уследиле су ћушке са више страна. Први га је кориговао потчињени му амбасадор Кајл Скот. Затим је руски амбасадор у Београду Чепурин објаснио да Ји има такав статус у Вашингтону да никад није видео ни државног секретара Тилерсона, а камоли Трампа те да га не треба схватати сувише озбиљно. Онда се огласио и Брисел да примети да се Ји око наступа у Србији није консултовао у ЕУ. У међувремену је и сам изјавио да није мислио оно што је рекао, али то више нико није чуо.

Политика АПП у Скопљу и Београду

О чему се ради? Америчка спољнополитичка стратегија је јединствена, али се остварује на више релативно не/зависних нивоа (Бела кућа, Стејт департмент, Пентагон, низ обавештајно безбедносних агенција, конгресни комитети) који раде различитим методама и међусобно се надмећу ко ће постићи бољи резултат. У крајњој линији, све се то, зависно од значаја теме, више или мање координише у Овалном кабинету председника САД. Тако је у нормалној ситуацији, али с обзиром да годину од избора још није извршена замена Клинтон-Обамине поставе и новог Трамповог персонала, простор за слободне активности оних бивших велики је, али и ризичан.

Хојт Ји је претходно на своју руку блефирао у Скопљу, и ко зна како и чиме уценио и запретио Груевском и Иванову. Пошто му је у Македонији упалило, нико из Вашингтона није негодовао, па је наставио с истим хохштаплерајем, који овде зовемо АПП (ако прође, прође) и у Србији. Пошто се у Београду обрукао, деградиран је са, додуше још само техничког задужења за Западни Балкан у Стејт департменту, на утешну позицију амбасадора у Скопљу, да убрза већ договорени посао утеривања БЈРМ у НАТО. Сада је, ако се вест испостави тачном, Хојт Ји формално сишао на ранг до јуче потчињеног Кајла Скота, али у мање значајној земљи. И, по законима дипломатске службе, у Београд, Бањалуку, Сарајево и друге регионалне центре моћи ће да дође једино као туриста.

Отимање о аманет

Зашто Инцко отима Ердогану Алијин аманет? Док је Турска била лојалан члан НАТО-а, а Ердоган био под патронатом САД, турски неоосманизам и панисламизам у Босни није био проблем. Напротив, из Вашингтона је био подржан као ширење „исламске демократије“, која треба да спасе Бошњаке од инфекције радикалним исламом који се ширио са Блиског истока. Чим је Ердоган почео с Русима да гради гасовод, потписао да му граде нуклеарну електрану, те дао аванс за С-400, за Американце је то била политичка издаја и одбрамбена пукотина, можда пре свега изгубљен посао вредан неколико стотина милијарди. Волфгангу Петричу, Инцковом земљаку и претходнику сличног политичког профила, засметало је и што је Бакир био на венчању Ердоганове ћерке.

ЕУ је увијек номиновала в.п. из својих редова, а њихови заменици су, такође по не/писаном правилу, били Американци. Када год је в.п. био и заозбиље европски, заменик је де факто водио главну реч. Када је пак тај формално главни Европљанин био амерички резидент, заменик се готово није чуо. Рецимо, сумњам да било ко у Београду, изузев професионалаца у МИП-у, зна за имена Инцкових америчких заменика, до недавно Бруса Бертона, а од недавно Дениса Хирнија. Довољно је што се в.п. Инцко у својим периодичном извјештајима за СБ УН редовно до ципела увлачи своме трансатлантском газди.

Руски вице амбасадор Сафронков: Инцко је србофоб

У већ поменутом разговору за „Аваз“ он је изуо и нануле: „САД је више него било којој другој земљи стало да БиХ буде успешан пројекат и то је некакав амерички аманет. Американци су завршили одличан посао на Косову и у БиХ, а у БиХ су инвестирали и много новца у демократију и обнову земље. Тај аманет је сличан ономе које су савезничке снаге имале да уведу у ред Аустрију, гдје је било доста нациста и њихових присталица. Савезници су ослободили Аустрију те остали у њој 10 година, све док се демократија није усидрила. Захваљујући том искуству ми данас имамо један фини рецепт за деловање међународне заједнице у БиХ, а повући ћемо се када пројекат буде реализован.“

Из ове приче, у којој не помиње да је његов извештај о стању у БиХ по ко зна који пут одбијем руским ветом са неугодним објашњењем Сафронкова да је србофобан, једино се да закључити да Инцко намерава да живи вечно и да доживотно остане на функцији у Сарајеву, те да верује да ће и 21. век бити амерички. Зашто? Пројект јединствене, функционалне, просперитетне, демократске БиХ, не само да није успео него није ни за педаљ напредовао током минулих четврт века, а нема изгледа да ће ни за наредних фртаљ. То даље значи да протекторат остаје у недоглед, а Инцко са својих скоро 70 на његовом челу остати и клониран. Све остало су глупости. Каже: „Американци су обавили одличан посао на КиМ и у БиХ“. Ако је тако, зашто онда не иселе војну базу „Бондстил“ и окончају протекторат. Каже: „Американци су много уложили у обнову и демократију“. А добро зна да у престоном Сарајеву по пола дана нема текуће воде и да се у херцеговачкој метрополи Мостару већ неколико година не одржавају избори. Вероватно су му и за то криви Срби, којих у Сарајеву и Мостару практично више нема и, посебно, Додик, јер заврће пипе по Башчаршији, а у Српској има и воде и избора, чак и референдума.

Протекторат није баш окупација

Оно поређење нацистичке Аустрије са савременом БиХ баш је непристојно. Инцкова и Хитлерова домовина Аустрија је аншлусом припојена Трећем рајху на одушевљење велике већине Аустријанаца који су се некад махом и осећали Немци, а који су затим саучествовали у поробљавању пола Европе, истребљењу Јевреја, Срба и Рома. У БиХ се од 1992. водио грађански или унутрашњи рат, а не рат против било кога изван њених граница. Аустрија је ’45 била од савезника поражена и окупирана као фашистичка земља. БиХ ’95. није била ни поражена, ни окупирана јер претходно није била ни фашистичка.

Познато је да је успех у трансформацији фашистичких држава Немачке, Аустрије и Јапана у демократије инспирисало Американце да рецепт „промене режима“ примене и на друге случајеве. Та крвава политичка педагогија ненасилних револуција, промене свести, изградње држава и нација довела је до бомбардовања Србије, колапса Украјине, разарања Блиског истока, мигрантског цунамија. Оно што је под окупацијом успело у Немачкој, Аустрији и Јапану за 10 година, у БиХ под протекторатом није ни за 25. И уместо да одустану и промене курс, они говоре да су фрустрирани досадашњим неуспехом и појачавају притисак истим претњама, уценама, санкцијама и Инцковим једним те истим наративом.

Алијин аманет пренети на Додика и Човића

Ово са „америчким аманетом“ је, ваља признати, право освежење његовог скученог политичког репертоара. Али, у аманет, односно уз заклетву на чување, самртник оставља нешто што је само по себи нејако да би без подршке неког у близини јачег опстало. Када је Алија Изетбеговић, на рахмету, Бошњаке и Босну остављао у аманет, ма коме то било, био је очито свестан и бошњачког несигурног националног идентитета и крхке државности БиХ. А колико ће Бошњаци национално бити признати и БиХ одржива држава, највише зависи од комшијског српско-хрватског окружења, Републике Српске и Херцег-Босне. Зато би било најбоље да Ердоган или Клинтон пренесу Алијин аманет на Додика и Човића. Обојица ће радо заштитити Бошњаке и БиХ, па ако треба и Бакира. Претходно Додик само тражи да се Српској врате ентитетске надлежности по изворном Дејтону, а Човић да се Хрватима врати Херцег-Босна. Много ли је?

Алија Изетбеговић (Фото: Сутра)

Ненад Кецмановић/Фонд стратешке културе

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*