Миланко Ковачевић: СЛОБОДНА СВИЈЕСТ

Уистину, српско „Царство небеско” није рoмантичарска тлапња, већ је то стварно царство којег Срби и на земљи носе у себи то је њихово морално и духовно царство и њихово царство слободе! Овјери се и трајно запечати косовским завјетом и величанственим моралним кодексом српска духовност – Срби не присташе да буду црви земаљски и изабраше царство небеско!

Али, носећи такве, високо постављене, духовне и етичке вриједности косовског завјета, Срби неминовно  дођоше у судар са суровом збиљом јер то царство слободе које створише у себи, не може и не прихвата, по природи ствари, било какве силнике, агресију и Зло ма које врсте.

У косовском завјету је скривена и српска величина и српска трагедија!

 

 

 

 

Миланко Ковачевић: СЛОБОДНА СВИЈЕСТ

Зар не научисмо ништа из ратова деведесетих? Зар С. Милошевић не постаде човјек мира и „нобеловац“ када одуста од Крајине, а онда, кад убрзо дође на ред КОСОВО, послаше хиљаде авиона на Србију а Милошевића “балканског касапина,“ послаше у Хаг.

Свакоме Србину мора данас бити јасно да се предајом КОСОВА не може сачувати ништа, па ни мир! Ми не смијемо Косово и Метохију предати, управо ради мира, јер ако предамо КОСОВО, то је већ извјесно, (не)пријатељи са Запада тражиће СВЕ; И Рашку, И Врање, И Ниш, И Војводину… И тако све до шљиве у предграђу Београда!

Предаја КОСОВА  доноси нам само нове поразе – губимо све, па и мир на крају!

 

Миланко Ковачевић: СЛОБОДНА СВИЈЕСТ

Није лако  “увијек” бити “сам против свих”!

Није лако носити свој крст! Српски крст!

И многи Срби под тим теретом не издржаше – сломише се и одбацише тај терет и остадоше изгубљени у нигдини, у моралном беспућу, биједни, ишчупани, без корјена…

Једноставно, многи Срби нису издржали – отпадоше и у друге се народе претворише и Антисрби постадоше! Конвертити, отпадници, аутошовинисти! Таква појава је много пута била видљива у српској историји, почевши од јањичара па преко усташа, до нажалост, данашњих Милогораца и Другосрбијанаца.

Тако постадоше и многи католици и муслимани, настадоше и многи Хрвати и данашњи Бошњаци, и Црногорци и Македонци, и Југословени …

Миланко Ковачевић: СЛОБОДНА СВИЈЕСТ

Ко ће нормалан у Србији бранити Врање, Санџак, Војводину, или можда Републику Српску, кад није бранио Косово! – тако злочиначки умови са Запада размишљају.

Нажалост, управу су!

Хоћете рећи да ће неко од тих што хоће да предају Косово, бранити „Прешевску долину“ и Врање  или да ће неко од њих бранити нпр. Републику Српску, Србе у Црној Гори, Крајини, Македонији, или ће, можда, бранити Рашку (Санџак) или пак Војводину… и тако редом, све до шљиве у предграђу Београда!

KО ЈЕДНОМ ИЗДА СВЕТИЊУ, ИЗДАЋЕ УВИЈЕК И СВЕ!

Миланко Ковачевић: СЛОБОДНА СВИЈЕСТ

-Не могу нам узети Косово ако га не дамо jeр да могу не би тражили да га предамо!

Треба само издржати и чекати!

Догодине у Призрену…

 

 

 

…………………………………………………………………………………………..

 

 

-Да смо бранили Книн, можда не бисмо дочекали рат 1999.год. за Косово.

Можда бисмо одбранили Косово и Метохију у Книну!

Миланко Ковачевић: СРПСКИ ПУТ У НЕДОЂИЈУ

Сваким даном Србије је све мање а што је још страшније сваким даном и Срби су све мање Срби – ово је тако једноставна истина која је свим Србима позната и сасвим јасна. Само кратковиди и злонамјерни избегаваће да је потврде. О чему је,заправо реч? Шта нам се дешава? Који су то разлози; који су то узрочници овог страшног процеса који се одвија у српском националном корпусу?!

Одговор је такође веома једноставан и јасан али га нерадо било ко даје у земљи Србији…ваљда није кул …није ин…

Српски политичари и интелектуална елита продали су Србе за вечеру а да преварени Срби ни вечеру не добише!

Данас је све је у држави Србији подложено вишем имагинарном циљу – ИНТЕГРАЦИЈА у ЕУ (економски неолибирални концепт  и сорошевска идеологија НСП)  Резултати безусловног подржавања ЕУропских интеграција најбоље се види у тешком општем стању друштва и српске економије; домаћа производња је скоро у потпуности уништена,  а у знатном делу друштву влада социјални хаос, и беда…

Међутим, што је још теже, тај одабрани “пут без алтернативе“ све више и више разара српски национални корпус…Срби се постепено претватају у безличну, аморфну масу, без корена и идентитета, без свести и савести…у србском друштву завладали су ријалити и неморал а традиционалне духовне и моралне вредности друштва замиру! Разара се суверенитет и интегритет друштва и државе. Србија је све мања и мање Србија а Срби сваким даном све мање остају Срби…

ПРВА ДИРЕКТНА ПОСЛЕДИЦА – ДЕМОГРАФСКА КАТАСТРОФА

 Прве директне последице погубног стања у друштву произашлог из слепог подржавања Еунијатских интеграција  је већ значајно разорена породица  која је темељ сваког друштва. О демографској катастрофи се ћути (као да се крије) а сваким даном Срба је све мање и мање и ако се овакав тренд настави 21.век биће и српски крај. Демографску катастрофу употпуњава и тужни (срамотни за српски народ)  одлив младе радне и интелектуалне снаге из друшва, која бежећи „главом без обзира“ (за хлебом) „нестаје“ у западним земљама – управо и главним узрочницима оваквог стања у Србији (па то им је и био циљ,зар не?!) Тако Запад бесплатно добија младу радну и интелектуалну снагу а Србија остаје као испушена муштикла – све више угашена. Наравно, претходно описани процеси нису специфични само за Србију већ и за низ других земаља које су поробљене од  НСП (и сада се многе боре против те пошасти како знају и умеју)

ДРУГА ДИРЕКТНА ПОСЛЕДИЦА –„ ПУЗАЈУЋА“  ПРЕДАЈА КОСОВА  

Друга директна последица слепог подржавања ЕУ интеграција је једна, посебно скована за Србе, омча око врата,  коју је НСП припремио за Србију – отимање КОСОВА (КиМ)  новим средствима (наставак агресије из 1999.год.) својим „демократским“ интеграцијама у ЕУ и пруженом руком „пријатељства“ још од „наранџастог“ 5. Октобра. Нажалост, тај процес „меке окупације“ ревносно прихватају и садашње власти постајући тако саучесници  у заборављању и губљењу Косова. Последица такве политике је опште духовно и морално беспуће народа што са собом носи шизофрено стање, страх и малодушност изгубљених поданика исчупаних из корјена и косовског духовног исходишта. Срби и Србија не могу без КОСОВА јер КОСОВО нису само људи – то бисмо некако преживели јер људи се могу преселити (нажалост, имамо искуства са Србима из РСК и Босне, па и са КиМ) КОСОВО није само ни територија-нису само ни рудна богаства ни плодна земља – и без тога бисмо преживели (па колико су нам до сада ти са Запада узели; бомбардовање 1999. год.а тек светски ратови, одузете српске земље и простори итд, итд.) КОСОВО  је нешто посебно – КОСОВО  је душа и срце Србије, срце у срцу Србиновом  и  ма како то чудно и сулудо изгледало онима са Запада и њиховим  „чипованим“ поданицима у Србији, без духовног КОСОВА Србин не може опстати,  јер не остаје му ништа – ишчупан из корена он вене , нестаје без срца, духа, душе…остаје само сена и успомена на некадашњег Србина…

.

Најтужније у овој тужној српској причи о српском  „путу без алтернативе“  што у Србији још не постоје друштвене снаге које су употпуности свесне ових проблема а владајући олигархија и пратећа „интелектуална“елита здушно и даље подржавају тај пут „без повратка“ којим је Србија кренула. Тако је то у животу – некада су Срби пре свега 30-ак година (чак и неки актуелни  политички актери су исти људи) међу првима у свету пружили отпор НСП и његовом империјалистичком „систему вредности“ а ево сада га подржавају и то у времену када се у свету јављају велики отпори идеологији глобализма а свет полако, али све више, постаје другачији – вишеполаран и антиглобалистички. Ипак, у пркос свему, треба веровати – Срби још имају шансе да уз помоћ духовног КОСОВА поврате своју снагу и веру и одустану од  интеграција у ЕУ и већ превазиђене идеологије неолиберализма НСП – у противном  чека их  потпуна демографска катастрофа и дефинитивни губитак КОСОВА а ни  једно ни друго не могу преживети. Сви Срби то знају али упорно ко нојеви забијају главу у песак…

Мораће подићи главу или их ускоро неће бити!!!

Драгица Вигњевић Ковачевић: НАШ ЈЕ ПУЧЕНИК

           Крајолик је био непрепознатљив. Оскрнављена гробља, порушене и спаљене куће,
воћњаци, ливаде и путељци, све је било зарасло у шибље; огромни храстови из Маркановића гаја
сви посјечени, Шабановац, извор са којег смо доносили воду и који је био омиљено састајалиште, пресушио…
Гледала сам свој Пученик с невјерицом, покушавала у шипражју препознати воћњак диде Јандре и мјесто гдје је била кућа, а на порушеном и зараслом гробљу запалила сам свијеће. јУ стомаку ми се стезало неко клупко, пењало се у груди и грло и тјерало ме да стегнем вилице, да угушим јецај. И киша је одједном почела падати и подсјетила ме, како се некада овдје, за љетних киша, стријепило да ће покиснути скоро суви откоси и полећи жито уочи жетве. Више нисам могла издржати, заједно са кишом плакала сам и ја. Оборила сам поглед да сакријем сузе. У трави, уз саму живицу, сакривена испод зеленог листа, осмјехивала ми се једна мала црвена јагода. Ускоро је и киша престала да пада и појавило се сунце, још топлије и сјајније него што је било.

           Посматрала сам окупљене људе око себе,многе нисам ни препознала, минуле године
оставиле су трагове на њиховим лицима. Расули су се по свијету, сви су сада били у неким својим
новим животима, али их је све повезивао онај исти дамар у грудима и она иста искра у зјеници ока, она жал и туга за прошлим данима и огромна радост и срећа због овог сусрета на оним истим
ливадама, са истим погледом на Грмеч у даљини и истим мирисима који само овдје постоје. Послије кише, мириси шумарака, ливадског цвијећа и бујади били су још јачи, ширили су се свуда, завлачили се у душе, текли венама и таложили се дубоко у срцима. Пресрећни, људи су се грлили и љубили, разговарали сви у глас, сјећали се заједничких орања, косидбе, печења ракије и прела у дугим зимским вечерима. Неријетко, видјела сам и неку сузу у оку и дрхтај доње усне и браде, али се све брже – боље претварало у осмијех и пјесму чак! И коло се развило, ту на ливади, као некада на зборовима. Гледала сам све то, дјетињим очима, поново се играла испод Савине криве дуње и са осталом дјецом чувала краве и овце на околним пашњацима…

Ово је једино мјесто на свијету
гдје ми срце стане
као да жели вријеме зауставити
и овај тренутак заувијек да траје,
а сјећање на прошлост, на давне дане,
на живот овдје и људе драге,
даје ми снаге, даје ми снаге…

           Свака стопа ове земље, сваки камен, свако преживјело стабло, причали су причу о ономе што је овдје некад било, о људима који су овдје живјели, о њиховим радостима и тугама…Више од двадесет година овдје на Пученику не живе Пученчани. Кад су одлазили, са собом су понијели само своје животе, за друго нешто није било мјеста у претрпаним тракторима који су у колони ишли на пут у непознато. У својим срцима понијели су успомене, њих им нико није могао одузети….
           За све ове године, гдје год да су били, у њима је бујала огромна жеља да се окупе на свом Пученику, да осјете ону топлину коју су могли осјетити само ту, у свом родном селу, ту
гдје су оставили своје претке и своје куће и њиве и све што су генерацијама стварали. Поново су се срели Косићи, Малинићи, Вигњевићи, Огњеновићи, Ћопићи, Ковачевићи, Мандићи, Зорићи, Бокани, Медићи, Ступари… поново је Пученик звонио од раздраганих гласова, од пјесме и игре, од среће која се разлијевала и плавила, нарастала и дизала се високо и још више, до неба које је једино остало исто, као вјечни свједок нераскидиве везе између Пученика и Пученчана.
           Од тада су прошле двије године, Пученчани су наставили да се окупљају у посљедњу суботу мјесеца јула, како је договорено. Удружени и одлучни у намјери да ураде нешто за свој Пученик, успјели су да среде гробља. Из шибља које је уклоњено са гробова, указали су се споменици, нијеми свејдоци прошлог живота на овим просторима, чувари једине истине о ономе што је овдје некад било и што нас заувијек веже за овај грумен земље.

Ово је једино мјесто на свијету
гдје сва затреперим
и до кости осјетим
да сам свој на своме:
Славко, Дако, Мика, Петра, Бобо, Марица,
Васиљ, Јандре, Стана,
имена предака у камен су уклесана,
а сјећање живо струји ми венама,
а сјећање живо струји ми венама…

Велико олакшање сам могла видјети на лицима својих Пученчана када су обилазили гробља и палили свијеће за давно уснуле претке, а цвијеће су остављали на обновљене споменике, као на знамен своме постојању. Да нису гробове својих предака ослободили из оног шипражја, било би као да ни њих више нема, као да их нема ни тамо далеко…
             На Пученик се полако враћају искре живота, из два димњака поново се извија дим, а рађају се и неке нове идеје о изградњи заједничког дома. Иако су давно отргнути из свог завичаја, Пученчани никад нису заборавили свој Пученик, носе га у својим срцима и души, заувијек

Ово је једино мјесто на свијету
гдје на кољена могу пасти,
длановима тло дотаћи
и дуго љубити земљу и траву
и главу на камен спустити
и тако остати
и тако вјечно, вјечно остати…

Миланко Ковачевић: ПРКОШЧАНИ

(Посвећено свим прогнаним Крајишницима)

Донесе немилосрдна судбина Олују са Запада.                                                                                                        У селу се чуло само завијање и  цвиљење остављених паса, мукање узнемирених крава и блејање преплашених оваца – напуштеног “блага“  старих пркошких домаћина који до јуче, нису могли ни замислити живот без њега, а сад, ето…оставише га, издаше! А живе душе…откинула би се по нека суза низ окорјела старачка лица у тужној колони Пркошчана што се, управо, слијевала у исто тако тужну, непрекидну колону крајишких прогнаника  која се већ котрљала кривудавом Петровачком цестом. Пратили су их; злослутна грмљавина авиона, све јача тутњава топова и црно,плачно небо… киша и сузе умивали су старце, жене и дјецу  док су у даљини остајала њихова села са оним најупорнијим; понеком онемоћалом старицом и тврдоглавом старином, који нису хтјели, ни по цијену живота, напустити родно огњиште. Са стакленим погледом устремљеним ка небу, остаће да леже заувијек, на огорјелим кућним праговима – изгорјели, измасакрирани…

Зло, у свом најстрашнијем облику све разори,попали…уништи у Крајини– не само домове живих него и мртвих а порушени гробови са ишчупаним и поломљеним крстачама остадоше да свједоче историју народа коју је Зло жељело да избрише, да коријене српства ишчупа…

 

                  Прогнани Пркошчани су наставили своје истргнуте животе: у Републици Српској, Србији, широм Европе и свијета…борили се са новим животом како су знали и умјели, онако, горштачки упорно и храбро, као некад на Пркосима које су увијек носили у  срцу, носили дубоко у грудима, као рану…носили бол за Пркосима; за својим мртвим прецима који на оскрнављеним сеоским гробљима осташе, бол за оном посном, а њима ипак тако драгом пркошком земљом коју су са својим знојем залијевали… е, Боже драги, ништа љепше нема од пркошких “кумпјера са басом“, а тек, божићне печенице и пркошке љуте  која је срце гријала…

Сваким даном, све би  јаче јечала пјесма у њима…

                                    И сад памтим илинданска љета

                                    Бљесак муње што небеса цијепа

                                    Фијук вјетра и буру кад запири

                                    Све у мени још увијек то живи

 

                                     Памтим силне сњеге и сметове

                                     Што прекрише сеоске плотове

                                     А ту трешњу што рано процвјета

                                     Памтићу је још хиљаду љета

 

а онда би, изненада, као бујица, незадрживо, наврла лијепа сјећања а нека  топлина и радост би прострујала грудима… пред њиховим очима наставиле би се ређати слике топлог дома, безбрижних дјечијих игара по пропланцима и осоју, слике момачких прела и надметања, слике игранака и кикота пркошких дјевојака…

             

                                     И сад памтим наша радовања

                                     Све уранке и сва зборовања

                                     Још се мала из прикрајка смије

                                     Стидни осмијх још ми срце грије

 

                                      Памтим звона са сеоске цркве

                                      Звук гусала још ми срце мије

                                       А топли глас ђеде мога

                                       Још ме никад напустио није

 Нека чудна милина би им обузела срце и чули би себе да пјевуше

                                       Ој Пркоси моје село мало

                                       Село мало у срце ми стало

 

                 И тако! Тамо негдје у туђини, међусобна, неизбрисива љубав Пркоса и Пркошчана,  надвладала је, побиједила све; савладала све препреке; а свијест о тој љубави рађала је одлуку. Не само сјећати се Пркоса него опет, опет и поново, борити се за њих!

Нема предаје!

                Са зебњом, уздрхтала срца, почели су Пркошчани долазити у своје Пркосе; прилазили су  сеоском гробљу и уз дубоке уздисаја, ћутке са болним грчем на лицу, дизали су порушене и ишчупане крстове а онда, послије молитве за мир мртвима, враћали би се својима, у шибље и шипражје, зараслим домовима, на којима је остао само,читав и непромјењен, нагорјели кућни праг…

Ово је мој дом!

Пркоси су наши!

Моји!       

                           “Ово је једино мјесто на свијету

                             гдје на кољена могу пасти,

                             длановима тло дотаћи

                             и дуго љубити земљу и траву

                             и главу на камен спустити

                             и тако остати

                             и тако вјечно, вјечно остати.“

 

                  И пробуди се живот, на Пркосима ; у почетку тихо и стидљиво , а онда све јаче и јаче. Све више је ницало нових кућа на старим огњиштима… стара сеоска црква доби ново рухо, гробља се оградише, рашчистише. И људи све више – Пркошчана прогнаника, њихових предака, које некад давно сурови живот одведе прашњавом Петровачком цестом, али и њихових потомака, који су по први пут одушевљено ступали на Пркосе, ношени предањима и љубављу  родитеља. Договорише се, и сви заједно, јединствени, као никад до тада, састаше се на Пркосима код цркве, да се виде, преброје, покажу…и тако сваке године задње недјеље мјесеца јула. А то јединство, та саборност, та велика узајамна љубав Пркоса и Пркошчана роди нову снагу…

Роди нову  вјеру и наду – неуништиву!

У човјека, у живот, у смисао постојања.

У Пркосима се поново, јаче него икад, заори пјесма. Небо запара – громка Крајишка!

                                И даље ће соко високо да лети

                                Пркосе му нико не може узети

Пркоси су то!

И Пркошчани, дабоме!

 

 

 

 

                                 

Драгица Вигњевић Ковачевић: АВИОНИ

                  Авионе сам одувек волео. На згради у којој сам живео био је постављен семафор за авионе, тако да су свакодневно више пута прелетали врло ниско па сам их могао добро видети. Дивио сам се њиховој снази и лепоти и гледао их задивљено. Маштао сам да једног дана и ја путујем једним таквим авионом и замишљао сам себе да летим високо међу облацима. Сећам се да су ме та маштања чинила врло срећним. Нисам тада ни слутио да ће се мој сан остварити још тог пролећа кад сам напунио шесту годину.

                   Тада нисам схватао, али сам знао да се нешто догађа, врло чудно и мени нејасно. Престао сам ићи у обданиште, сестра више није ишла у школу, а мама и тата нису одлазили на посао. Нису нам дозвољавали да излазимо пред зграду, већ смо се са осталом децом играли на степеништу, а ноћу ме је често будила нека пуцњава и тада бих видео да мама и тата не спавају, већ обучени седе у мраку. После једне ноћи кад се много, много пуцало, одмах ујутро смо се спремили да некуда идемо. Рекли су ми да идемо на пут, а ја сам се чудио што не носимо кофере и што смо сви обукли по две јакне. Колима смо се довезли до аеродрома. Тамо нас је дочекао прави хаос. Било је пуно народа и војске. Једва смо се пробили до зграде аеродрома. Сећам се уплашених и забринутих лица око себе и умора који сам осећао, јер сам сатима стајао и чекао. Чекао сам да путујем авионом. Не сећам се сада шта сам тада осећао, али се сећам свог разочарења кад сам ушао у авион. Одрасли су седели на седиштима и држали децу у крилу, а омладина је седела на поду између седишта. Неки су били задовољни јер су успели ући у авион, неки су плакали за онима који су остали, а неки су само ћутали. А ја… ја нисам могао ни замислити да је то оно што сам толико желео, јер нисам био ни мало срећан, нити сам видео оне беле облаке на плавом небу.

                       Убрзо смо слетели и изашли из авиона. На лицима својих родитеља и других људи приметио сам олакшање. Од тада се мој живот променио. Од тада сам живео у другом граду и имао друге другове. Од тада је прошло много година. Моја соба је облепљена постерима разних типова авиона и нисам престао да маштам о једном лепом путовању авионом високо по плавом небу и белим облацима, баш као што сам маштао некад давно кад сам био дете у мом родном Сарајеву…

 

 

Миланко Ковачевић: ЛУЦИФЕРОВА ПОДВАЛА

                9.теза Запада-Демократски, пријатељски, Запад на челу са САД и ЕУ (и миротворном војном алијансом – НАТО пактом)  жели све најбоље Србији и српском народу а свако евентуално преиспитивање и сумњичење намјера и жеља Запада према Србији  и Србима не значи ништа друго него развијање незрелих и имбецилних теорија завјере које треба игнорисати и исмијавати, а говор мржње кажњавати.

        Поред негирања самосвојности и самобитности других народа Запад се послужио још једним моћним оружјем тј. измишљена је и вјешто пласирана прича о “теорији завјере” чиме се настоји елиминисати сваки  став других који није у складу са интересима Запада тј. настоје  се онемогућити  сви они који се супростављају  идеологији Запада, односно агресији Новог свјетског поретка према остатку свјета и то тако да  се ниподаштавају и исмијавају и унапријед дисквалификују, а по потреби и санкционишу као говор мржње! Све анализе и критике упућене Западу су, уствари, “вјештачке и најообичније измишљотине засноване на теорији завјере” тј на измишљеној, потпуно произвољној и неозбиљној теорији  о наводној завјери Запада против других (замислите да Запад има неке тајне и нечасне планове према  другим – незамисливо!) Ова теза је посебно разрађена у Србији као један од најефикаснијих метода која  је у функцији  одбране западних интереса и идеологије – о улози Запада и његовим интересима није укусно ни причати! Агресивно се  исмијавају  “теоретичари теорије завјере”  који, тобоже, доказују неку уроту Запада против српског народа што је бесмислица! Нити свијет тако функционише, нити се Запад бави завјерама и Србима, а ако се већ случајно и бави, онда је то искључиво у српском  интересу јер Запад  помаже развој демократије и општег просперитета српског народа.

           Звер, на сваки начин, жели сакрити свој траг !

Дакле , не ради се о било каквим измишљеним теоријама  о завјери,  већ уистину постоје , геострарешки и политички  интереси свјетских сила а они су увијек, нажалост, били (И јесу!) супротни интересима српског народа. Управо зато, да би  спречили анализу западних интереса и намјера, сваки такав покушај је извргнут руглу и исмијавању тј.дисквалификацији у старту јер је то, тобоже, измишљена теорија о наводној завјери Запада против Срба а по потреби сваки такав покушај може се и санкционисатии  као говор мржње.

     Али,узалуд“пришивају”свјесним (нечипованим) Србима теорије завјере, ни ова им подвала неће  проћи – њихове нечасне намјере све више излазе на видјело (иако ће,вјероватно и ова анализа бити подсмјешљиво прозвана као теорија завјере)

фото: https://skajvok3r.wordpress.com/author/skajvoker/page/40/

(Чиповање Срба)

Београд, 2011.