„Цар је го“ или Шта сви виде, а неће да кажу

Само организовани грађани могу да буду демократски коректив аутократски вођеним партијама и отуђеним центрима моћи.

Политичке партије на власти управљају свим аспектима друштвеног живота: од запошљавања, преко јавних инвестиција, до социјалне помоћи, да не набрајам даље.

Политичким партијама управља неколицина моћника (обично 1-3) у партијском врху, који приватизују и инструментализују партију за остваривање својих личних и породичних интереса, те интереса тајкуна који их плаћају за уступке и политичке услуге.

Моћници у врху партија окружени су све већом армијом поданика, полтрона и послушника, који зарад својих егзистенцијалних и других интереса пристају да служе тим моћницима и њиховом интересу, губећи притом своју личност, достојанство и интегритет, умјесто да служе грађанима и јавном интересу. Медији и новинари прихватају такође поданичку улогу и тиме потпуно занемарују и изигравају своју незамјењиву улогу у друштву и јавности.

Партије које тренутно нису на власти функционишу по истим правилима чим дођу на власт. Њихово погонско гориво нису интереси грађана, већ интереси партијских моћника.

Интереси грађана и привредника, академске заједнице, културних и спортских радника… појављују се само у вријеме избора. Одмах након тога нестају са политичке и јавне сцене, јер нема ко да их заступа и да ради на њиховом остваривању.

Ове ствари се не могу промијенити и поправити ђеловањем кроз политичке партије, јер оне нису демократске већ аутократске институције. Ове ствари се не могу промијенити и поправити у кратком року, јер ће политички моћници урадити све да то спријече.

Ове ствари се могу промијенити и поправити само грађанским активизмом и јачањем грађанског самоорганизовања и иницијатива. Само организовани грађани могу да буду демократски коректив аутократски вођеним партијама и отуђеним центрима моћи.

Промјене се уводе малим корацима и почињу од оних који су спремни да плате цијену слободног политичког ђеловања и заступања интереса грађана (или слободног академског, новинарског и сваког другог јавног ђеловања) личним одрицањем од „бенефита“ који им се нуде кроз служење партијским моћницима.

Од оних који су, попут ђетета из познате Андерсонове бајке, једини спремни да кажу оно што сви виде: да је „цар го“, да се ради о општој обмани и да никаквог новог одијела нема. Од оних који су, као остварене и слободне личности, спремни да служе грађанима и јавном интересу. Од те првобитне „мрвице“ временом се ствара критична маса способна да преокрене ствари ка правом смјеру.

Будимир Балабан

Извор: Истинито